Библија (Бакотић) : Јеванђеље по Јовану

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
БИБЛИЈА
Писац: Лујо Бакотић


Глава 1.[уреди]

1 У почетку беше Реч, и Реч беше у Бога, и Реч беше Бог.

2 Она беше у почетку у Бога.

3 Све је кроз њу постало, и од онога што је постало ништа није постало без ње.

4 У њој беше живот, и живот беше светлост људима.

5 Светлост заблиста у тами, и тама је не схвати.

6 Беше један човек, од Бога послан, по имену Јован.

7 Он дође за сведочанство, да сведочи за светлост, да сви верују кроза њ.

8 Он не беше светлост, али он дође да сведочи за светлост.

9 То беше истинита светлост, која обасјава свакога човека који долази на свет.

10 У свету она беше, и свет кроз њу поста, и свет је не позна.

11 К својима дође, и своји је не примише.

12 Али свима који је примише, који верују у име њезино, даде она моћ да постану синови Божји,

13 који су рођени не од крви, ни од воље путене, ни од воље човека, него од Бога.

14 И Реч постаде пут и усели се усред нас, пуна милости и истине; и ми гледасмо славу њезину, славу као што је слава јединорођенога Сина који од Оца дође.

15 Јован је сведочио за њега и ускликнуо: Ово је онај за кога рекох: Онај који за мном иде испред мене је, јер пре мене беше.

16 И сви ми примисмо од пунине његове, милост за милост.

17 Јер се закон даде преко Мојсија, а милост и истина дођоше од Исуса Христа.

18 Бога није нико никад видео. Јединорођени Син, који је у наручју Очевом, он га објави.

19 Ево сведочанства Јованова кад Јудеји из Јерусалима послаше свештенике и левите да га питају: Ко си ти?

20 Он изјави и не порече, изјави да он не беше Христос.

21 И они га запиташе: Ко си дакле? - Јеси ли Илија? - И он рече: Нисам. - Јеси ли пророк? - И он одговори: Нисам.

22 Они му тад рекоше: А ко си? -, да можемо казати онима који нас послаше. Шта кажеш за себе?

23 Ја сам, - рече он, -, глас вапијућег у пустињи: Поравнајте пут Господњи, као што каза Исаија пророк.

24 А они који бејаху послани бејаху фарисеји.

25 Запиташе га даље: Зашто онда крштаваш, кад ниси Христос, ни Илија, ни пророк?

26 Јован им одговори: Ја крштавам водом, а међу вама стоји неко, кога ви не знате,

27 који иде за мном, коме ја нисам достојан одрешити ремена на обући његовој.

28 Ово би у Витанији, преко Јордана, где Јован крштаваше.

29 Сутрадан виде Јован Исуса где иде к њему, и рече: Гле, јагње Божје, који узима грех света!

30 Ово је онај за кога рекох: За мном иде човек који је испред мене, јер пре мене беше.

31 Ја га не знах, - али да се он јави Израиљу, зато ја дођох да крстим водом.

32 Јован даде ово сведочанство: Видех Духа силазити с неба као голуб и стати на њему.

33 Ја га не знах, али онај који ме посла да крстим водом, рече ми: На кога видиш да силази Дух и стоји на њему, то је онај који крштава Духом Светим.

34 И ја видех и засведочих да је он Син Божји.

35 Сутрадан опет стајаше ту Јован и двојица ученика његових,

36 и видевши Исуса, који пролажаше, рече: Гле, јагње Божје!

37 Оба ученика чуше кад он те речи рече. Они пођоше за Исусом,

38 и Исус, обазревши се, и видевши да иду за њим, рече им: Шта хоћете? А они му рекоше: Рави! (што значи: учитељу) где станујеш?

39 Дођите, - рече он њима, - и видите. И они пођоше и видеше где становаше, и осташе код њега онај дан. То је било око десетога сата.

40 Један од двојице који чуше речи Јованове и који иђаху за њим, беше Андрија, брат Симона Петра.

41 Он најпре нађе брата свога Симона и рече му: Нађосмо Месију (што значи: Христос),

42 и доведе га к Исусу. Исус погледавши на њ, рече: Ти си Симон, син Јонин. Ти ћеш се звати Кифа (што значи камен)[1].

43 Сутрадан хтеде Исус изићи у Галилеју и нађе Филипа, и рече му: Хајде за мном.

44 Филип беше из Витсаиде, из града Андријина и Петрова.

45 Филип нађе Натанаила, и рече му: Нађосмо онога за кога Мојсије у закону писа, и о коме говорише пророци, Исуса Назарећанина, сина Јосифова.

46 Натанаило му рече: Из Назарета може ли бити што добро? - Филип му одговори: Дођи и види.

47 Угледавши Исус Натанаила где иде к њему, рече за њега: Ево правог Израиљца у коме нема преваре.

48 Рече њему Натанаило: Одакле ме познајеш? - Исус му одговори: Пре него те позва Филип, видео сам те кад си био под смоквом.

49 Натанаило одговори и рече му: Рави!, Ти си Син Божји, ти си краљ Израиљев.

50 Исус му одговори: Што ти рекох да сам те видио под смоквом, зато верујеш. Видећеш и више од овога.

51 И рече му: У истину, у истину вам кажем: видећете небо отворено и анђеле Божје пењати се и силазити на Сина човечјега.

Глава 2.[уреди]

1 Три дана после би свадба у Кани Галилејској.

2 Ту беше и мати Исусова, а и Исус и ученици његови беху позвани на свадбу.

3 Пошто беше нестало вина, рече Исусу мати његова: Немају више вина.

4 Исус јој рече: Шта је мени до тебе, жено? Још није дошао мој час.

5 Рече мати његова слугама: Све што вам рече учините.

6 А онде бејаше шест камених судова за воду, постављених ради чишћења Јудеја, које хватаху по две до три мере.

7 Исус им рече: Напуните те камене судове водом. И напунише их до врха.

8 Захватите сад, - рече им, - и носите трпезару. И они однесоше.

9 Кад трпезар окуси од воде која беше постала вино, не знајући од куда то вино (а слуге знаху, које беху захватиле воду), зовну младожењу,

10 и рече му: Сваки човек износи најпре добро вино па онда слабије -, кад се гости опију; а ти си до сада чувао добро вино.

11 Тако у Кани Галилејског би почетак чудеса што учини Исус. Он показа своју славу, и ученици његови вероваше у њега.

12 Затим сиђоше у Капернаум, он, мати његова, браћа његова и ученици његови, и онде осташе мало дана.

13 Близу беше Пасха јудејска, и Исус изиђе у Јерусалим.

14 Он нађе у храму продавце волова, оваца и голубова и мењаче новца.

15 Начинивши бич од узица, он их истера све из храма, а тако исто и овце и волове, а мењачима просу новац и изврну столове;

16 и рече онима који продаваху голубове: Носите то одавде; не чините од храма Оца мога дома трговачкога.

17 Ученици се његови опоменуше да у Писму стоји: „Ревност за твој дом изеде ме.“

18 Јудеји проговорише и рекоше му: Какав нам знак показујеш да можеш то чинити?

19 Исус им одговори: Развалите овај храм, и за три дана ћу га подигнути.

20 Рекоше Јудеји: Четрдесет и шест година грађен је овај храм, и ти за три дана да га подигнеш!

21 Али он говораше за храм тела свога.

22 Зато, кад ускрсну из мртвих, опоменуше се ученици његови да је он то говорио, и вероваше Писму и речи коју рече Исус.

23 Кад Исус беше у Јерусалиму за празник Пасхе, многи вероваше у име његово, видећи чудеса која чињаше.

24 Али им се Исус не повераваше, јер их све знадијаше,

25 и не требаше му да ко сведочи за човека, јер сам знадијаше шта беше у човеку.

Глава 3.[уреди]

1 Међу фарисејима беше један човек, по имену Никодим, старешина јудејски,

2 који дође Исусу ноћу и рече му: Рави!, знамо да си ти учитељ од Бога дошао, јер нико не може чинити чудеса ових која ти чиниш, ако није Бог с њим.

3 Исус му одговори: У истину, у истину ти кажем ако се ко на ново не роди, не може видети краљевства Божјега.

4 Рече Никодим њему: Како се може човек родити кад је стар? Може ли по други пут ући у утробу матере своје и родити се?

5 Исус одговори: У истину, у истину ти кажем, ако се човек не роди од воде и духа, не може ући у краљевство Божје.

6 Што је рођено од пути, пут је, а што је рођено од духа, дух је.

7 Не чуди се што ти рекох: Ваља да се на ново родите.

8 Ветар дува где хоће, и шум његов чујеш, али ти не знаш одакле он долази, ни куда иде. Тако је сваки који је рођен од духа.

9 Никодим одговори и рече му: Како може то бити?

10 Исус му одговори: Ти си учитељ Израиљев, и то ли не знаш?

11 У истину, у истину ти кажем да ми говоримо што знамо, и сведочимо што видимо, а ви сведочанства нашега не примате.

12 Ако не веровасте кад вам говорих о стварима земаљским, како ћете веровати кад вам будем говорио о стварима небеским?

13 Нико се не попе на небо осим онога који сиђе с неба, Сина човечјега, који је на небу.

14 И као што Мојсије подиже змију у пустињи, тако треба и Син човечји да се подигне,

15 да сваки који у њега верује има живот вечни.

16 Јер Бог толико љуби свет, да је Сина свога јединорођенога дао, да ни један који у њега верује не пропадне, него да има живот вечни.

17 Јер Бог не посла Сина свога на свет да суди свету, него да свет спаси кроза њ.

18 Који у њега верује, не суди му се, а који не верује већ је осуђен, јер не верова имену јединорођенога Сина Божјега.

19 А суд је у томе што светлост дође на свет, а људи заволеше више таму него светлост, јер њихова дела бејаху зла.

20 Јер сваки који зло чини, мрзи на светлост и не иде к светлости, да се не открију дела његова;

21 али ко по истини ради, иде к светлости, да се виде дела његова, јер су по Богу учињена.

22 Исус дође затим с ученицима својим у Јудејску земљу, и онде живљаше с њима и крштаваше,

23 а Јован крштаваше у Енону близу Салима, јер онде беше много воде, и свет долажаше онде да се крсти.

24 Јер Јован не беше још бачен у тамницу.

25 Тада настаде распра између ученика Јованових и једног Јудејина око чишћења:

26 и они дођоше к Јовану, и рекоше му: Рави, онај што беше с тобом преко Јордана, за кога си ти сведочио, ено он крштава, и сви иду к њему.

27 Јован одговори: Човек не може примити него оно што му је с неба дано.

28 Ви сте сами мени сведоци да сам рекао: Ја нисам Христос, него сам послан пред њим.

29 Ко има младу младожења је, а пријатељ младожењин, који је ту и слуша га, врло се радује гласу младожењином; и та радост, која је моја радост, потпуна је.

30 Он треба да расте, а ја да се умањујем.

31 Који одозго долази, над свима је. Који је са земље, од земље је, и говори као од земље. Који долази с неба над свима је.

32 Он сведочи о ономе што виде и чу, и нико не прима сведочанства његова!

33 Који прими сведочанство његово потврди да је Бог истинит.

34 Јер кога Бог посла, онај речи Божје говори; јер му Бог не даје духа на меру.

35 Отац љуби Сина и све даде у руке његове.

36 Ко верује у Сина, има живот вечни, а ко не верује у Сина, неће видети живота, него гнев Божји остаје на њему.

Глава 4.[уреди]

1 Кад Господ сазна да су фарисеји чули да он више ученика добија и крштава него Јован

2 (Исус пак сам не крштаваше, него ученици његови),

3 остави Јудеју и отиде опет у Галилеју.

4 Како је требало да прође кроз Самарију,

5 тако дође у град Самаријски који се зове Сихар, близу поља које Јаков даде Јосифу, сину своме.

6 Ту бејаше студенац Јаковљев, и Исус, уморан од пута, сеђаше крај студенца. То је било око шестога сата. (Подне.)

7 Једна жена Самарјанка дође ту да захвати воде. Исус јој рече: Дај ми да пијем.

8 (Јер ученици његови беху отишли у град да купе јела).

9 Рече му жена Самарјанка: Како ти, Јудејин, да иштеш од мене, Самарјанке, да ти дам да пијеш? -, јер се Јудеји не мешају са Самарјанима.

10 Исус јој одговори: Да ти знаш дар Божји, и ко је тај који ти говори: Дај ми да пијем, ти би и сама искала од њега да ти да да пијеш, и он би ти живе воде дао.

11 Рече му жена: Господе, немаш чиме ни захватити, а студенац је дубок. Откуд сад теби те воде живе?

12 Јеси ли ти већи од оца нашега Јакова, који нам даде овај студенац, из кога су пили и он сам и синови његови, и стока његова?

13 Исус јој одговори: Сваки који пије од ове воде, опет ће ожеднети,

14 а ко пије од воде коју ћу му ја дати, неће никад ожеднети, него вода коју ћу му ја дати, биће у њему извор воде која тече у живот вечни.

15 Рече му жена: Господе!, дај ми те воде да не жедним, и да не долазим овамо на воду.

16 Исус јој рече: Иди, зовни мужа свога, па дођи овамо.

17 Одговори жена: Немам ја мужа. - Исус јој рече: Добро си казала „Немам ја мужа“,

18 јер си пет мужева имала, а сад кога имаш није ти муж. То си право казала.

19 Рече му жена: Господе, видим да си ти пророк.

20 Оци наши молили су се на овој гори, а ви кажете да је у Јерусалиму место где се треба молити.

21 Исус јој рече: Жено, веруј ми да иде време кад се нећете молити Оцу ни на овој гори ни у Јерусалиму.

22 Ви се молите ономе што не познајете, а ми се молимо ономе што познајемо, јер је спасење од Јудеја;

23 али иде време, и већ је настало, кад ће се прави побожници молити Оцу у духу и истини, јер то су богомољци које Отац хоће.

24 Бог је Дух, и који му се моле, - у духу и истини треба да му се моле.

25 Рече му жена: Знам да ће доћи Месија (онај који се зове Христос). Кад он дође, казаће нам све.

26 Исус јој рече: Ја сам то који с тобом говорим.

27 У то дођоше ученици његови, који се зачудише што он говораше са женом; али ни један не рече: Шта хоћеш, или: Шта говориш с њом?

28 Тада жена, оставивши свој крчаг, отиде у град,

29 и рече људима: Ходите да видите човека који ми каза све што сам учинила. Да није то Христос?

30 И они изиђоше из града и пођоше к њему.

31 Ученици његови мољаху га међутим да једе, говорећи: Рави, једи.

32 Али им он рече: Ја имам да једем јело за које ви не знате.

33 Тада ученици говораху међу собом: Је ли му ко што донео да једе?

34 Исус им рече: Јело је моје да довршим дело његово.

35 Не кажете ли да има још четири месеца до жетве? Ето, ја вам кажем: подигните очи своје и погледајте на њиве, како се већ жуте за жетву!

36 Који жање прима награду и сабира плод за живот вечни, да се радују заједно и који сеје и који жање.

37 Јер је у томе истинито оно што се каже: Један сеје, а други жање.

38 Ја вас послах да жањете гдје се ви не трудисте; други се трудише, и ви у рад њихов уђосте.

39 Многи од Самарјана из онога града вероваше у њега за беседу жене која сведочи: „Каза ми све што сам учинила“.

40 И кад Самарјани дођоше к њему, молише га да остане код њих. И он оста онде два дана.

41 Али их много више верова за реч његову,

42 и говораху жени: Сад не верујемо више за реч што нам ти рече, јер сами чусмо и познасмо да је овај заиста Спаситељ света.

43 После та два дана отиде Исус оданде у Галилеју,

44 јер сам говораше да пророк није цењен у својој постојбини.

45 Кад дође у Галилеју, примише га Галилејци који бејаху видели све што учини у Јерусалиму на празник, јер и они беху ишли на празник.

46 Исус се дакле опет врати у Кану Галилејску, где претвори воду у вино. У Капернауму беше неки краљев човек чији је син био болестан.

47 Чувши да Исус дође из Јудеје у Галилеју, дође к њему и моли га да сиђе и да му исцели сина, јер бејаше на самрти.

48 Рече му Исус: Ако не видите знака и чудеса, ви не верујете.

49 Рече њему краљев човек: Господе, сиђи док није умрло дете моје!

50 Рече му Исус: Иди, син је твој жив. И верова човек речи коју му рече Исус, и пође.

51 И док он силажаше, гле, сретоше га слуге његове и јавише му: Син је твој жив.

52 Тада их он упита за сат када у који му би лакше, и казаше му: Јучер у седми сат пусти га грозница.

53 Тада се отац увери да то беше онај сат у који му рече Исус: Син је твој жив. И верова он и сва кућа његова.

54 Ово друго чудо учини Исус кад дође из Јудеје у Галилеју.

Глава 5.[уреди]

1 После тога дође један празник Јудејски и Исус изиђе у Јсрусалим.

2 У Јерусалиму, код Овчијих врата, налази се један рибњак, који се јеврејски зове Витезда, а има пет тремова.

3 У тим тремовима лежаху многи болесници, слепи, хроми, сухи, који чекаху да се замути вода;

4 јер анђео Господњи силажаше с времена на време у рибњак, и мућаше воду, и који први улажаше пошто се замути вода, оздрављаше, ма која болест била на њему.

5 Онде беше један човек који је тридесет и осам година био болестан.

6 Кад га Исус виде где лежи, знајући да је одавно болестан, рече му: Хоћеш ли да се исцелиш?

7 Одговори му болесни: Да, Господе, али немам никога да ме спусти у рибњак кад се замути вода, и док ја дођем, други силази пре мене.

8 Рече му Исус: Устани, узми одар свој и ходи.

9 И одмах оздрави човек, и узевши одар свој ходаше. А тај дан беше субота.

10 Тад рекоше Јудеји ономе што оздрави: Данас је субота и не смеш одра носити.

11 Он им одговори: Који ме исцели, он ми рече: Узми одар свој и ходи.

12 Запиташе га: Ко је тај човек који ти рече: Узми одар свој и ходи?

13 Али исцељени није знао ко је, јер се Исус уклони од мноштва народа које беше на том месту.

14 После га Исус нађе у храму и рече му: Ето си здрав, не греши више, да те нешто горе не снађе.

15 И човек отиде и каза Јудејима да је Исус онај који га исцели.

16 Зато Јудеји гоњаху Исуса, јер беше учинио то у суботу.

17 Али им Исус одговори: Отац мој досад делује, а и ја делујем.

18 Зато још више гледаху Јудеји да му смрт спремају, што не само преступаше суботу, него и називаше Бога оцем својим, правећи се једнак Богу.

19 Исус узе опет реч, и рече им: У истину, у истину вам кажем: Син не може ништа чинити сам од себе, него он чини оно што види да Отац чини, и све што Отац чини, оно и Син чини онако;

20 јер Отац љуби Сина, и све му показује што сам чини, и показаће му и већа дела од ових, да се ви чудите.

21 Јер као што Отац ускрсава мртве и оживљује, тако и Син оживљује кога хоће.

22 Отац не суди никоме него је све суђење дао Сину,

23 да сви поштују Сина, као што Оца поштују. Ко не поштује Сина, не поштује Оца који га је послао.

24 У истину, у истину вам кажем: Ко моју реч слуша и верује Ономе који ме посла, има живот вечни, и не долази пред суд, него је прешао из смрти у живот.

25 У истину, у истину вам кажем: иде час, и већ је настао, кад ће мртви чути глас Сина Божјега, и који слушају живеће.

26 Јер као што Отац има живот у себи, тако даде и Сину да има живот у себи,

27 и даде му власт и да суди, јер је Син човечји.

28 Не чудите се овоме јер иде час у који ће сви који су у гробовима чути глас Сина Божјега и излазиће из њих.

29 И изићиће који су чинили добро у ускрсење живота, а који су чинили зло у ускрсење суђења.

30 Ја не могу ништа чинити сам од себе; како чујем онако судим; и суд је мој праведан, јер ја не тражим воље своје, него вољу Оца који ме је послао.

31 Ако ја сам сведочим за себе, сведочанство моје није ваљано.

32 Има други који сведочи за мене, и знам да је право сведочанство што сведочи за мене.

33 Ви посласте к Јовану, и он вам посведочи за истину;

34 али ја не примам сведочанства од човека, него ово говорим да се ви спасете.

35 Јован беше светлост која гораше и светљаше, и ви се хтесте само за један час радовати његову светљењу.

36 Али ја имам сведочанство веће од Јованова, јер дела која ми даде Отац да их свршим, ова дела која ја чиним, сведоче за мене да ме Отац посла.

37 И Отац који ме посла сам сведочи за мене. Гласа његова нисте никад чули, нити сте лица његова видели,

38 нити реч његова пребива у вама, јер ви не верујете ономе кога Он посла.

39 Ви писма проучавате, јер мислите да имате у њима живот вечни! И баш она сведоче за мене.

40 И нећете да дођете к мени да имате живот!

41 Ја не црпим славу из људи.

42 Али знам да ви љубави према Богу немате у себи.

43 Ја дођох у име Оца свога, и не примате ме; ако други дође у име своје, њега ћете примити.

44 Како можете веровати, ви који црпите славу своју из другога, а славе која од самога Бога долази не тражите?

45 Не мислите да ћу вас ја тужити Оцу; ко вас тужи то је Мојсије, у кога се ви уздате; 46 јер да верујете Мојсију, веровали бисте и мени, јер он писа о мени.

47 Али кад његовим писмима не верујете, како ћете веровати мојим речима?

Глава 6.[уреди]

1 Затим Исус отиде преко мора Галилејскога које је названо Тиверијадско.

2 За њим иђаше много народа, јер виђаху чудеса његова која чињаше на болесницима.

3 Исус изиђе на гору, и ту седе с ученицима својим.

4 Близу беше Пасха, празник јудејски.

5 Подигнувши очи, и видећи да мноштво народа иде к њему, рече Исус Филипу: Где ћемо купити хлеба, да ови људи једу?

6 А ово говораше искушавајући га, јер је знао шта ће чинити.

7 Филип му одговори: Двеста динара хлеба није доста да свакоме од њих помало допадне.

8 Рече му један од ученика његових, Андрија, брат Симона Петра:

9 Овде једно момче има пет јечмених хлебова и две рибе, али шта је то на толики народ!

10 А Исус рече: Нека седну људи. А беше на том месту много траве. Седоше дакле људи, на број око пет хиљада.

11 И Исус, узевши оне хлебове и давши хвалу, даде ученицима, а ученици онима који беху сели; тако исто и од риба, колико хтеше.

12 Кад се они наситише, рече Исус ученицима својим: Скупите комаде што претекоше, да ништа не пропадне.

13 И скупише, и накупише дванаест котарица од онога што претече од пет јечмених хлебова онима који су јели.

14 Видевши људи чудо што учини Исус, говораху: Ово је заиста онај пророк који има да дође на свет.

15 Али кад Исус разуме да хоће да га дигну и да га учине краљем, отиде опет у гору сам.

16 Кад би вече, сиђоше ученици његови на море,

17 уђоше у лађу, и пређоше преко мора у Капернаум. Бејаше се већ смркло, а Исус не беше дошао к њима.

18 Дувао је јак ветар и море је било узбуркано.

19 Возивши око двадесет пет до тридесет стадија, угледаше Исуса где иде по мору и приближује се лађи, и уплашише се.

20 Али им Исус рече: Ја сам, не бојте се!

21 Хтедоше га узети у лађу, и одмах лађа стиже у крај у који иђаху.

22 Народ који беше остао преко мора виде да је онде била само једна лађа, и да се у њу не беше укрцао Исус са својим ученицима, него да су они сами отишли.

23 Сутрадан пак како друге лађе из Тиверијаде пристадоше близу места где једоше хлеб кад Господ даде хвалу,

24 кад видеше људи да Исуса не беше онде, ни ученика његових, уђоше сами у лађе и пођоше у Капернаум да траже Исуса.

25 И нашавши га преко мора, рекоше му: Рави! кад си дошао овамо?

26 Исус им одговори: У истину, у истину вам кажем, не тражите ви мене што чудеса видесте, него што једосте хлеба и наситисте се.

27 Старајте се не за храну која пропада, него за ону која остаје за вечни живот, а коју ће вам дати Син човечји, јер њега потврди Отац, Бог, печатом својим.

28 Они му рекоше: Шта ћемо чинити да бисмо урадили дела Божја?

29 Исус им одговори: Дело је Божје да верујете у онога, кога он посла.

30 А они му рекоше: Какав дакле ти показујеш знак, да видимо и да верујемо? Шта чиниш ти?

31 Оцеви наши једоше ману у пустињи, као што је написано: „Хлеба с неба даде им да једу“.

32 Тада им Исус рече: У истину, у истину вам кажем, Мојсије не даде вама хлеба с неба, него вам Отац мој даје прави хлеб с неба,

33 јер је хлеб Божји онај који силази с неба и који даје живот свету.

34 Рекоше му: Господе, дај нам свагда тај хлеб!

35 Рече њима Исус: Ја сам хлеб живота; ко к мени долази неће никада огладнети, и ко у мене верује неће никада ожеднети.

36 Али ја казах то вама, видесте ме, и не верујете!

37 Све што мени даје Отац, к мени ће доћи, и ко долази к мени, нећу га одбити;

38 јер ја сиђох с неба не да чиним своју вољу, него вољу онога који ме посла.

39 А воља онога који мс посла, та је да од онога што ми даде, ништа не изгубим, него да то ускрсавам у последњи дан.

40 Воља је Оца мога да сваки који види Сина и верује у њега, има живот вечни, и ја ћу га ускрснути у последњи дан.

41 Јудеји гунђаху на њега што рече: Ја сам хлеб који сиђе с неба,

42 и говораху: Није ли ово Исус, син Јосифов, коме знамо и оца и матер? Како дакле говори: Ја сиђох с неба?

43 Исус им одговори: Не гунђајте међу собом.

44 Нико не може доћи к мени, ако га не привуче Отац који ме посла; и ја ћу га ускрснути у последњи дан.

45 У пророцима стоји написано: „И биће сви од Бога учени“. Сваки који је чуо Оца, и примио наук његов, долази к мени.

46 Не да је ко видео Оца, осим онога који дође од Бога: Он виде Оца.

47 У истину, у истину вам кажем, ко верује у мене има живот вечни.

48 Ја сам хлеб живота.

49 Оцеви ваши једоше ману у пустињи и помреше.

50 Ово је овде хлеб који силази с неба, да ко од њега једе не умре.

51 Ја сам хлеб живи, који сиђе с неба; ко једе од овога хлеба живеће вечно; а хлеб који ћу ја дати то је пут моја, коју ћу дати за живот света.

52 Јудеји се препираху међу собом говорећи: Како може овај дати нама пут своју да једемо?

53 Исус им рече: У истину, у истину вам кажсм, ако не једете пути Сипа човечјега, и не пијете крви његове, нећете имати живота у себи.

54 Ко једе моје пути и пије моје крви, има живот вечни, и ја ћу га ускрснути у последњи дан.

55 Јер је пут моја права храна, и крв моја право пиће.

56 Ко једе пути моје и пије крви моје, стоји у мени и ја у њему.

57 Као што мене посла живи Отац, и ја живим по Оцу, тако ће и ко мене једе живети по мени.

58 Ово је хлеб који сиђе с неба, а не као што оци ваши једоше ману и помреше. Ко једе овај хлеб живеће вечито.

59 Ово рече Исус у синагоги, кад учаше у Капернауму.

60 Тада многи од ученика његових, чувши то, рекоше: Ово је тврда беседа! Ко је може слушати?

61 Али Исус, знајући у себи да ученици његови гунђаху на то, рече им: Зар вас ово саблажњава?

62 А кад бисте видели Сина човечјега да одлази горе, где је пре био?

63 Дух је оно што оживљава, пут ништа не помаже. Речи које вам ја рекох дух су и живот су.

64 Али има неких међу вама који не верују! Јер је Исус од почетка знао који су они што не верују, и ко ће га издати.

65 И рече: Зато вам рекох да нико не може доћи к мени ако му не буде дано од Оца.

66 Од тада многи од ученика његових одступише и више не иђаху с њим.

67 Исус рече дванаесторици: Да нећете и ви отићи?

68 Тада му одговори Симон Петар: Господе, коме ћемо ићи? Ти имаш речи вечнога живота,

69 и ми веровасмо и познасмо да си ти Христос, Син Божји.

70 Исус одговори: Не избрах ли ја вас дванаесторицу? А један је од вас ђаво!

71 Он говораше за Јуду Искариотскога, сина Симонова, јер је он имао да га изда, он, који беше један од дванаесторице.

Глава 7.[уреди]

1 После тога обилажаше Исус Галилеју, јер по Јудеји није хтео да иде, јер Јудеји гледаху да му смрт спремају.

2 Близу беше Јудејски празник Сеница.

3 Тада му браћа његова рекоше: Изиђи одавде и иди у Јудеју, да и ученици твоји виде дела која чиниш,

4 јер нико не ради тајно кад тражи да буде познат. Кад ти чиниш таква дела, покажи се свету.

5 Јер ни браћа његова не вероваху у њега.

6 Рече њима Исус: Време моје још није дошло, а ваше је време свагда готово.

7 Не може свет мрзети на вас, а на мене мрзи, јер ја сведочим за њ да су дела његова зла.

8 Изиђите ви на овај празник; ја нећу ићи, јер се моје време није још навршило.

9 Рекавши им то оста у Галилеји.

10 Пошто браћа његова изиђоше на празник, изиђе и он сам, не јавно, него као тајно.

11 Јудеји га тражаху о празнику, и говораху: Где је он?

12 И бејаху за њега многе распре у народу. Једни говораху: Добар је, а други: Није, него вара народ.

13 Али нико не говораше јавно за њега, од страха од Јудеја.

14 У половини празника дође Исус у храм и стаде учити.

15 Јудеји се чуђаху говорећи: Како овај зна Писма, а није их учио?

16 Тада им Исус одговори: Моја наука није моја, него онога који ме посла.

17 Ко хоће његову вољу вршити, разумеће је ли ова наука од Бога или ја сам од себе говорим.

18 Ко сам од себе говори, тражи своју славу, а ко тражи славу онога који га је послао, он је истинит и нема у њему неправде.

19 Не даде ли Мојсије вама закон? -, и нико од вас не живи по закону! Зашто тражите да учините да будем убијен?

20 Народ одговори: Је ли зли дух у теби? Ко тражи да будеш убијен?

21 Исус им одговори: Једно дело учиних и сви се томе чудите.

22 Мојсије вам ипак даде да се обрезујете, (не да је то од Мојсија, него од отаца) и у суботу обрезујете човека.

23 Ако се човек у суботу обрезује, да се не квари закон Мојсијев, зашто се онда срдите на мене што целог човека исцелих у суботу?

24 Немојте судити по спољашњости, него судите по правди.

25 Неки Јерусалимљани говораху: Није ли то онај кога траже да се погуби?

26 И гле, он слободно говори, и ништа му не кажу! Да не познаше старешине да је он заиста Христос?

27 Али овога знамо од куда је, а Христос кад дође, нико неће знати од куда је.

28 И Исус, учећи у храму, повика: Ви ме познајете, и знате од куда сам! Ја не дођох сам од себе, али онај који ме посла истинит је, а ви га не знате.

29 Али га ја знам, јер сам ја од њега, и он ме посла.

30 Они гледаху да га ухвате, али нико не метну руке не њега, јер још не беше дошао час његов.

31 Многи у народу всроваше у њега, и говораху: Кад дође Христос, хоће ли он више чудеса чинити, него овај што чини?

32 Фарисеји чуше од народа тај говор за њега, и тада првосвештеници и фарисеји послаше слуге да га ухвате.

33 Исус рече: Још сам за мало с вама, па идем к ономе који ме посла.

34 Тражићете ме, и нећете мс наћи, и где ја будем ви не можете доћи.

35 Јудеји рекоше на то међу собом: Куда ће овај ићи, а да га ми не нађемо? Хоће ли ићи онима који су међу Грцима раштрканин[2], и хоће ли он Грке учити?

36 Шта значи она реч што рече: „Тражићете ме, и нећете ме наћи, и где ја будем ви не можете доћи?“

37 У последњи велики дан празника, стојећи, повика Исус: Ко је жедан нека дође к мени и пије.

38 Ко у ме верује, из његовог ће тела потећи река живе воде, као што Писмо каже.

39 Он то рече за Духа, којег ће примити они који верују имену његовом; јер Дух Свети још не беше на њима, јер Исус још не беше прослављен.

40 Многи из народа, чувши ове речи, говораху: Ово је заиста пророк.

41 Други говораху: Ово је Христос. А једни говораху: Зар ће Христос из Галилеје доћи?

42 Не каже ли Писмо да ће Христос доћи од потомства Давидова, и из села Витлејема, одакле беше Давид?

43 Тако због њега наста распра у народу.

44 Неки од њих хтедоше да га ухвате, али нико не метну руке на њега.

45 Тад се слуге вратише к првосвештеницима и фарисејима. И ови им рекоше: Зашто га не доведосте?

46 Одговорише слуге: Никад човек није тако говорио као тај човек.

47 Фарисеји им одговорише: зар се и ви дадосте завести?

48 Верова ли га ко од старешина или од фарисеја?

49 Него народ овај који не зна закона, проклет је.

50 Рече им Никодим, који је долазио к Исусу ноћу, и који беше један од њих:

51 Суди ли наш закон човеку пре него се он саслуша и сазна се шта учини?

52 Одговорише му: Јеси ли и ти Галилејац? Разгледај, и видећеш да пророк из Галилеје не долази.

53 И отидоше сваки својој кући.

Глава 8.[уреди]

1 Исус отиде на гору Маслинску.

2 Али ујутру опет пође у храм, и сав народ дође к њему. Он седе и стаде их учити.

3 Књижевници и фарисеји доведоше тада к њему једну жену ухваћену у прељуби, и, поставивши је на средину,

4 рекоше Исусу: Учитељу, ова је жена ухваћена на делу прељубе.

5 Мојсије нам у закону прописа да се такве жене каменују, а ти шта велиш?

6 То они говораху, искушавајући га, да би га имали зашто окривити. Али, Исус, сагнувши се, стаде писати прстом по земљи.

7 И како га једнако питаху, исправи се, и рече им: Ко је међу вама без греха нека први баци камен на њу.

8 И опет се сагнувши писаше по земљи.

9 Кад они то чуше, отидоше један за другим, почевши од старијих па до последњих, и оста Исус сам са женом, која је стојала на средини.

10 Тад, уставши на ноге, рече јој Исус: Жено, где су они који те тужаху? Ни један те не осуди?

11 Она му одговори: Ни један, Господе! - И Исус јој рече: Ни ја те нећу осудити. Иди, и више не греши.

12 Опет им проговори Исус, и рече: Ја сам светлост света; ко за мном иде, неће ходити по тами, него ће имати светлост живота.

13 Тад му Фарисеји рекоше: Ти сам за себе сведочиш; сведочанство твоје није право.

14 Исус им одговори: И ако ја сам за себе сведочим право је сведочанство моје; јер ја знам од куда дођох и куда идем, а ви не знате од куда долазим и куда идем.

15 Ви судите по пути, ја не судим никоме.

16 А ако судим, суд је мој прав, јер ја нисам сам, него је са мном и Отац који ме посла.

17 У закону вашему стоји написано да је сведочанство двојице људи право.

18 Ја сам сведочим за себе, и сведочи за мене Отац који ме посла.

19 Тада му рекоше: Где је отац твој? - Исус одговори: Ви не знате ни мене, ни Оца мога. Кад бисте знали мене, знали бисте и Оца мога.

20 Ове речи рече Исус код касице за прилоге, кад учаше у храму, и нико га не ухвати, јер још не беше дошао час његов.

21 Рече им још Исус: Ја идем, и тражићете ме, и умрећете у греху своме. Куд ја идем, ви не можете доћи.

22 Тада Јудеји рекоше: Да се неће сам убити, што говори: Куд ја идем ви не можете доћи?

23 А он им рече: Ви сте од доле, ја сам од горе. Ви сте од овога света, ја нисам од овога

света.

24 Зато вам казах да ћете умрети у гресима својим. Јер ако не верујте што сам ја, умрећете у гресима својим.

25 А ко си ти? -, рекоше му. -Исус им одговори: Оно што вам од почетка рекох.

26 Много имам за вас говорити и судити у вама; али онај који ме посла истинит је, и ја говорим свету оно што чух од њега.

27 И они не разумеше да им говораше о Оцу.

28 Рече им Исус: Кад подигнете Сина човечјега, познаћете шта сам ја, и да ништа сам од себе не чиним, него како мс научи Отац, онако говорим.

29 Онај који ме посла, са мном је; не остави ме он сама, јер ја свагда чиним што је њему мило.

30 Кад ово Исус рече, многи вероваше у њега.

31 И он рече Јудејима који му вероваше: Ако ви останете на мојој беседи, заиста сте ученици моји,

32 и познаћете истину, и истина ће вас ослободити.

33 Одговорише му: Ми смо потомство Аврамово, и никад нисмо ничији робови били. Како то говориш да ћемо постати слободни?

34 Исус им одговори: У истину, у истину вам кажем да је сваки који се подаје греху, роб греху.

35 А роб не остаје увек у кући, а син увек остаје.

36 Ако вас дакле Син ослободи, бићете у истини слободни.

37 Знам да сте потомство Аврамово, али ви гледате да учините да ја будем убијен, зато што моја реч не улази у вас.

38 Ја говорим што видех од Оца свога, а ви оно чините што чусте од оца вашега.

39 Одговорише му: Отац је наш Аврам. - Исус им рече: Кад бисте ви били деца Аврамова чинили бисте дела Аврамова.

40 Али ви сад гледате да учините да ја будем убијен, ја који вам казах истину коју чух од Бога. Тако Аврам није чинио.

41 Ви чините дела оца свога. - Тада му рекоше: Ми нисмо деца блуда. Ми имамо само једнога оца: Бога.

42 А Исус им рече: Кад би Бог био ваш отац, љубили бисте мене, јер ја од Бога изиђох и дођох; јер не дођох сам од себе, него ме Он посла.

43 Зашто не разумете говора мога? Јер не можете речи мојих да слушате!

44 Ваш је отац ђаво, и ви жудње свога оца хоћете да испуните. Он је крвник од почетка био и не стоји на истини, јер нема истине у њему. Кад говори лаж, своје говори, јер је лажа и отац лажи.

45 А мени не верујете, зато што ја истину говорим.

46 Који ће од вас доказати да сам у греху? Ако ја истину говорим, зашто ми не верујете?

47 Ко је од Бога слуша речи Божје. Ви не слушате, јер ви нисте од Бога.

48 Јудеји му одговорише: Немамо ли право да говоримо да си ти Самарјанин, и да је зли дух у теби?

49 Исус им одговори: У мени злог духа нема, него ја поштујем Оца свога, а ви мене вређате.

50 Ја не тражим славе своје. Има који је тражи и који суди.

51 У истину, у истину вам кажем, ко одржи реч моју, неће никад смрти видети.

52 Тада му рекоше Јудеји: Сад познајемо да је зли дух у теби. Аврам умре, и умреше и пророци, а ти говориш: „Ко одржи моју реч, неће никад смрти видети.“

53 Јеси ли ти већи од оца нашега Аврама, који умре? И пророци помреше. Ко се ти сам правиш?

54 Исус им одговори: Ако ја себе славим, слава је моја ништа. Отац је мој који ме слави, за кога ви говорите да је ваш Бог,

55 а не познајете га. А ја га знам, и ако речем да га не знам, бићу лажа као и ви. Него га знам, и реч његову држим.

56 Аврам, отац ваш, био је радостан што ће видети дан мој, и он га виде, и обрадова се. 57 Тада му Јудеји рекоше: Још ти нема педесет година, и Аврама ли си видео!

58 А Исус им рече: У истину, у истину вам кажем, ја сам од пре него што је Аврам постао.

59 На то они узеше камење да га баце на њ, али се Исус сакри и изиђе из храма.

Глава 9.[уреди]

1 Пролазећи виде Исус човека слепа од рођења.

2 Запиташе га ученици његови: Рави!, ко сагреши, он или родитељи његови, те се роди слеп?

3 Исус одговори: Нити он сагреши, нити родитељи његови, него је то зато да се покажу дела Божја на њему.

4 Мени ваља радити дела онога који ме посла док је дан. Доћи ће ноћ, кад нико не може радити.

5 Док сам на свему, светлост сам свету.

6 Рекавши то, пљуну на земљу и начини блато са пљувачком својом. Затим помаза блатом, очи слепоме,

7 и рече му: Иди, умиј се на извору Силоамском (а то име значи послани). Он отиде и уми се, и дође видећи јасно. Суседи његови и они који га од пре познаваху као просјака, говораху: Није ли ово онај који је седео и просио?

9 Једни говораху: он је, а други: Није, него је налик на њега. А он говораше: Ја сам.

10 Тад му рекоше: Како ти се отворише очи?

11 Он одговори: Човек, кога зову Исусом, начини блато и помаза очи моје, и рече му: Иди на воду Силоамску и умиј се, и кад отидох и умих се, прогледах.

12 Рекоше му: Где је тај човек? А он одговори: Не знам.

13 Тад га поведоше к фарисејима, њега који беше пре слеп.

14 А беше субота кад Исус начини блато и отвори му очи.

15 Фарисеји га опет питаше како прогледа. А он им рече: Блато метну ми на очи и умих се, и сад видим.

16 На то рекоше неки од фарисеја: Није овај човек од Бога, јер не поштује суботе. - Други говораху: Како може човек грешан таква чудеса чинити? И наста распра међу њима.

17 Рекоше још слепцу: Шта велиш ти за њега што ти отвори очи твоје? - А он рече: Пророк је.

18 Јудеји не вероваше за њега да беше слеп и да прогледа, док не дозваше родитеље његове.

19 И они их питаше говорећи: Је ли ово ваш син за кога говорите да се роди слеп? Како дакле сад види?

20 Родитељи његови одговорише им: Знамо да је ово наш син и да се роди слеп,

21 а како сад види не знамо, или ко му отвори очи не знамо. Питајте ви њега, он је у зрелим годинама, нека каже сам за себе.

22 Ово родитељи његови рекоше, јер се бојаху Јудеја; јер се Јудеји беху договорили да буде одлучен од синагоге ко призна Исуса за Христа.

23 Зато рекоше родитељи његови: он је у зрелим годинама, питајте њега.

24 Фарисеји дозваше и по други пут човека који је био слеп, и рекоше му: Подај Богу славу, ми знамо да је овај човек грешник. –

25 А он одговори: Је ли грешник не знам. Само знам да бејах слеп, а сад видим. –

26 Тада му опет рекоше: Шта ти учини? Како отвори очи твоје?

27 Он им одговори: Ја вам већ казах и не слушасте. Шта хоћете опет да чујете? Хоћете ли и ви да будете ученици његови? –

28 Они га изгрдише, и рекоше му: Ти си ученик његов, а ми смо ученици Мојсијеви.

29 Ми знамо да је Мојсију говорио Бог, а овога не знамо од куда је.

30 Одговори им човек: То и јест за чудо што ви не знате од куда је, а он ипак отвори очи моје.

31 А знамо да Бог не слуша грешнике, него ако ко части Бога и испуњује вољу његову, онога услиши.

32 Од како је света није се чуло да ко отвори очи рођеном слепцу.

33 Кад тај човек не би био од Бога не би могао ништа чинити. –

34 Они му одговорише: Ти си се родио сав у гресима, па зар ти да нас учиш? И истераше га.

35 Исус чу да га истераше, и кад га нађе рече му: Верујеш ли ти у Сина Божјега?

36 Он одговори: А који је, Господе, да у њега верујем?

37 Видео си га, - рече му Исус -, и који говори с тобом он је. –

38 А он рече: Верујем, Господе!, и поклони му се.

39 Рече затим Исус: Ја дођох за суђење на овај свет, да виде који не виде, а који виде да постану слепи.

40 То чуше неки фарисеји који бејаху с њим, и рекоше му: Јесмо ли и ми слепи?

41 Исус им одговори: Да сте слепи не бисте имали греха; али ви сад кажете да видите, и грех ваш остаје.

Глава 10.[уреди]

1 У истину, у истину вам кажем: Ко не улази на врата у тор овчији, него прелази на другом месту, он је лупеж и разбојник;

2 а ко улази на врата јесте пастир овцама.

3 Њему вратар отвара и овце слушају глас његов, и он своје овце по имену зове и изводи их.

4 И пошто све своје овце изведе, иде пред њима, и овце иду за њим, јер познају глас његов.

5 Оне за туђином неће да иду, него беже од њега, јер не познају гласа туђега.

6 Исус им каза ово поређење, али они не разумеше шта им рече.

7 Још им рече Исус: У истину, у истину вам кажем, ја сам врата овцама.

8 Сви, колико их год дође пре мене, лупежи су и разбојници; али их овце не послушаше.

9 Ја сам врата. Ко уђе кроза ме, спашће се, и ући ће, и изићи ће, и наћи ће пашу.

10 Лупеж не долази за што друго него да украде, закоље и уништи. Ја дођох да имају овце живот и изобиље.

11 Ја сам пастир добри. Пастир добри живот свој даје за овце,

12 а најамник и који није пастир, коме нису овце своје, угледа вука где иде, оставља овце и бежи, и вук разграби овце и разгони их.

13 Најамник бежи, јер је најамник и не мари за овце.

14 Ја сам пастир добри и знам овце своје, и оне мене знају,

15 као што мене зна Отац и ја знам Оца. И ја живот свој дајем за овце.

16 Ја имам и друге овце, које нису од овога тора. И оне ми ваља довести. Чуће оне глас мој, и биће једно стадо и један пастир.

17 Отац мене љуби, јер ја живот свој дајем, да га опет узмем.

18 Нико га не узима од мене, него га ја сам од себе дајем. Власт имам дати га, и власт имам узети га опет. Ту заповест сам од Оца свога примио.

19 Тад наново наста распра међу Јудејима за ове речи.

20 Многи од њих говораху: У њему је зли дух, луд је, шта га слушате!

21 Други говораху: Ове речи нису од човека кога је зли дух обузео. Може ли зли дух слепима очи отворити?

22 Тада у Јерусалиму би празник Обновљења. Била је зима.

23 Исус ходаше у храму по трему Соломонову,

24 и Јудеји га опколише и рекоше му: Докле ћеш душе наше мучити? Ако си ти Христос, кажи нам отворено.

25 Исус им одговори: Ја вам казах, па не верујете. Дела која чиним у име Оца свога сведоче за ме.

26 Али ви не верујете, јер нисте од мојих оваца.

27 Овце моје слушају глас мој, и ја њих познајем, и оне за мном иду.

28 Ја им дајем живот вечни, и оне никад неће пропасти, и нико их неће отети из руке моје.

29 Отац мој, који ми их даде, већи је од свију, и нико их не може отети из руке Оца мога.

30 Ја и Отац једно смо.

31 Јудеји опет узеше камење да га каменују.

32 Исус им рече: Многа вам добра дела показах од Оца свога. За које од тих дела хоћете да бацате камење на ме?

33 Одговорише му Јудеји: Нећемо да бацамо камење на те за добро дело, него за хулу, што се ти, човек, правиш да си Бог.

34 Исус им одговори: не стоји ли написано у закону вашему: „Ја рекох: богови сте“?

35 Ако оне назва боговима, којима реч Божја дође, и ако се Писмо не може уништити,

36 како ви говорите ономе кога Отац посвети и посла на свет: Хулу говориш! И то зато што рекох: Ја сам Син Божји?

37 Ако не чиним дела Оца свога, не верујте ми.

38 Али ако их чиним, ако мени и не верујете, делима мојим верујте, да познате и верујете да је Отац у мени и ја у Оцу.

39 Тада опет гледаху да га ухвате, али им се он измаче из руку,

40 и отиде преко Јордана, на оно место где је Јован пре крштавао, и оста онде.

41 Многи долажаху к њему, и говораху: Јован не учини ни једног чуда, али све што каза Јован за овога истина беше.

42 И многи онде вероваше у њега.

Глава 11.[уреди]

1 Беше један болесник, Лазар, из Витаније, села Марије и сестре њезине Марте.

2 То беше она Марија која помаза Господа миром и отра ноге његове косом својом, а болесни Лазар беше њен брат.

3 Тад поручише сестре њему: Господе, гле, онај кога ти љубиш болестан је.

4 Кад то Исус чу, рече: Ова болест није на смрт, него на славу Божју, да се прослави Син Божји с ње.

5 Исус љубљаше Марту и сестру њезину и Лазара.

6 Пошто чу да је Лазар болестан, оста још два дана на оном месту где је био.

7 После тога рече ученицима: Хајдемо опет у Јудеју.

8 Ученици му рекоше: Рави!, па Јудеји хтедоше ту скоро да те каменују, и ти опет хоћеш у Јудеју!

9 Исус одговори: Нема ли дванаест сати у дану? Ко дању иде не спотиче се, јер види светлост овога света,

10 а ко иде ноћу, спотиче се, јер нема светлости у њему.

11 После ових речи, рече им: Лазар, наш пријатељ, спава, али ја идем да га пробудим.

12 Онда му рекоше ученици његови: Господе, ако спава оздравиће.

13 Исус им беше говорио за смрт његову, али они мишљаху да говори за спавање.

14 Тада им Исус рече отворено: Умро је Лазар.

15 И мило ми је ради вас што нисам био тамо, да верујете. Него хајдемо к њему. –

16 Онда Тома, који се зваше Дидим[3], рече ученицима: Хајдемо и ми да умремо с њим.

17 Кад дође, нађе Исус да је Лазар већ од четири дана у гробу.

18 И како је Витанија била око петнаест стадија близу Јерусалима,

19 многи Јудеји беху дошли к Марти и к Марији, да их теше за братом њиховим.

20 Кад Марта чу да Исус иде, изиђе преда њ, а Марија сеђаше дома.

21 Рече Марта Исусу: Господе, да си ти био овде не би мој брат умро.

22 А и сад, знам да све што заиштеш у Бога, даће ти Бог.

23 Исус јој рече: Брат ће твој ускрснути.

24 Одговори му Марта: Знам да ће ускрснути о ускрсењу, у последњи дан.

25 Исус јој рече: Ја сам ускрсење и живот; ко верује у мене, ако и умре живеће.

26 И сваки који живи и верује у мене неће никад умрети. Верујеш ли ти то?

27 Рече она: Да, Господе! Верујем да си ти Христос, Син Божји, који је требао да дође на свет.

28 Ово рекавши, она отиде, и зовну на страну Марију, сестру своју, и рече јој: Учитељ је ту и зове те.

29 Како Марија то чу, уста брзо и отиде к њему.

30 Јер Исус још не беше стигао у село, него беше још на оном месту где га срете Марта.

31 Јудеји који беху с њом у кући и тешаху је, кад видеше Марију да брзо уста и изиђе, пођоше за њом, мислећи да иде на гроб да плаче онамо.

32 Како Марија дође онде где беше Исус и виде га, паде пред ноге његове, и рече му: Господе, да си ти био овде, не би мој брат умро.

33 Кад је виде Исус да плаче и да плачу Јудеји који беху дошли с њом, устресе се у духу и растужи се.

34 И рече: Где сте га положили? Рекоше: Господе, дођи да видиш.

35 Навреше сузе Исусу.

36 Тад Јудеји рекоше: Видите како га љубљаше!

37 А неки од њих рекоше: Не могаше ли он, који отвори очи слепцу, учинити да овај човек не умре?

38 Исус се опет устресе у себи, и дође на гроб. То беше једна пећина и на њу беше наваљен камен.

39 Исус рече: Одвалите камен. - Рече му Марта, сестра умрлога: Господе већ заудара, јер је већ четврти дан.

40 Исус јој рече: Не рекох ли ти, да ћеш видети славу Божју ако верујеш?

41 Одвалише дакле камен. Исус подиже очи горе и рече: Оче, хвала ти што си ме услишио!

42 Знам да ме свагда услишиш, него рекох ради народа који овде стоји, да верује да си ме ти послао.

43 Ово рекавши, зовну гласно: Лазаре, изиђи ван!

44 И изиђе мртвац ногу и руку завојима повезаних и лица убрусом обавијеног. - Исус им рече: Раздрешите га и пустите га нек иде!

45 Многи од Јудеја који беху дошли к Марији, кад видеше шта учини Исус, вероваше у њега.

46 Али неки од њих отидоше к фарисејима, и казаше им шта учини Исус.

47 Првосвештеници и фарисеји сабраше тад синедрион и рекоше: Шта ћемо чинити? Овај човек чини многа чудеса.

48 Ако га оставимо тако, сви ће у њега веровати, па ће доћи Римљани и узеће нам и земљу и народ.

49 А један од њих, по имену Кајафа, који оне године беше првосвештеник, рече им: Ви ништа не разумете,

50 и не размишљате да је за вашу корист да један сам човек умре за народ, и да не пропадне сав народ.

51 А ово не рече сам од себе, него, како је он оне године био првосвештеник, прорече да Исус треба да умре за народ.

52 И не само за народ, него и да расејану децу Божју скупи у једно.

53 Од тога дана решише да се он убије.

54 Зато Исус не излажаше више јавно међу Јудеје, него се склони у крај близу пустиње, у град који је назван Јефрем, и оста онде с ученицима својим.

55 Приближаваше се Пасха јудејска, и многи из онога краја дођоше у Јерусалим пре Пасхе, да се очисте.

56 Они тражаху Исуса, и, стојећи у храму, говораху међу собом: Шта мислите?, неће ли он доћи на празник?

57 И првосвештеници и фарисеји издаше заповест, ако ко сазна где је, нека јави, да га ухвате.

Глава 12.[уреди]

1 Шест дана пре Пасхе дође Исус у Витанију, где беше Лазар, кога он ускрсну из мртвих.

2 Онде му спремише вечеру. Марта служаше, а и Лазар је седео с онима који беху с њим за трпезом.

3 А Марија, узевши литру чистога нардова скупоценога мира, помаза ноге Исусове и отра их косом својом, - и кућа се напуни мириса од мира.

4 Један од ученика његових, Јуда Искариотски, син Симонов, који га после издаде, рече:

5 Зашто се ово миро не продаде за триста динара, па да се да сиромасима?

6 Он то не рече што се стараше за сиромахе, него што беше лупеж, и што, држећи кесу, ношаше што се меташе у њу.

7 Али Исус рече: Пустите је нека чува то миро за дан мога погреба.

8 Ви сиромахе свагда имате око себе, али мене немате свагда.

9 Многи народ из Јудеје сазна да је он ту, и дођоше не само ради Исуса, него и да виде Лазара, кога он ускрсну из мртвих.

10 А првосвештеници решише да се и Лазар убије,

11 јер се многи Јудеји одвајаху због њега, и вероваху у Исуса.

12 Сутрадан многи из народа који беше дошао на празник, чувши да Исус иде у Јерусалим,

13 узеше гране од палми и изиђоше му на сусрет вичући: Осана! Благословен који долази у име Господње, Краљ Израиљев!

14 А Исус, нашавши магаре, уседе на њ, као што је писано:

15 „Не бој се кћери Сионова! Ево краљ ти твој долази седећи на пулету магаричину“.

16 Али то ученици његови тад не разумеше, него кад се прослави Исус, онда се опоменуше да ово беше за њега писано, и да су они то њему испунили.

17 Сви они који беху с Исусом, кад изазва Лазара из гроба и ускрсну га из мртвих, сведочаху за њега,

18 и приђе му народ, јер беше чуо да он учини то чудо.

19 Фарисеји говораху међу собом: Видите да ништа не помаже? Гле, свет за њим иде.

20 Неки Грци који беху дошли на празник на молитву,

21 обратише се Филипу, који беше из Витсаиде Галилејске, и молише га говорећи: Господине, хтели бисмо да видимо Исуса.

22 Филип дође и каза то Андрији, а Андрија и Филип казаше Исусу.

23 Исус им одговори: Дође час да се прослави Син човечји!

24 У истину, у истину вам кажем, ако зрно пшенично, паднувши на земљу, не умре, оно остаје само, али ако умре, много рода роди.

25 Ко љуби живот свој изгубиће га, а ко не мари за живот свој на овоме свету, сачуваће га за живот вечни.

26 Ко мени служи, нека за мном иде, и где сам ја ту ће и слуга мој бити. Ко мени служи њега ће частити Отац мој.

27 Сад је душа моја жалосна, и шта да кажем?... Оче! сачувај ме од овога часа!... Али за то дођох на овај час.

28 Оче, прослави име своје! И дође глас с неба: И прославио сам, и опет ћу га прославити!

29 Народ који ту стајаше и који чу, говораше: Гром загрми. А други говораху: Анђео му проговори.

30 Исус рече: Овај глас не би ради мене, него ради вас.

31 Сад је суђење овоме свету. Сад ће бити истеран кнез овога света;

32 и кад ја будем подигнут од земље, све ћу к себи привући.

33 А ово говораше да покаже каквом ће смрћу умрети.

34 Народ му одговори: Ми чусмо из закона да ће Христос за увек остати. Како ти говориш да Син човечји има да буде подигнут? Ко је тај Син човечји?

35 Исус им рече: Још је мало времена светлост с вама. Ходите док светлост имате, да вас тама не обузме. Јер ко ходи по тами, не зна куда иде.

36 Док имате светлост, верујте у светлост, да будете синови светлости. Рекавши ово, Исус отиде и уклони се од њих.

37 Али ако је и чинио толика чудеса пред њима, ипак не вероваху у њега,

38 да се збуде реч Исаије пророка, који рече: „Ко верова проповедању нашему, и рука Господња коме ли се откри?“

39 Зато не могаху веровати, јер Исаија рече још:

40 „Заслепио је очи њихове, и окаменио срца њихова, од страха да очима не виде и срцем не разумеју, да се не обрате, да их не исцелим“.

41 Исаија то рече кад виде славу његову, и говори за њега.

42 Али у њега вероваше ипак многи од главара, него због фарисеја не признаваху то, да не би били излучени из синагоге,

43 јер су више волели славу људску, него славу Божју.

44 И Исус повика: Ко у мене верује, не верује у мене, него у онога који мене посла,

45 и ко види мене, види онога који ме посла.

46 Ја дођох као светлост на свет, да ни један који у ме верује не остане у тами.

47 И ко чује моје речи и не верује, ја му нећу судити, јер ја не дођох да судим свету, него да спасем свет.

48 Ко презре мене и не прима речи мојих, има себи судију. Реч коју ја објавих, она ће му судити у последњи дан.

49 Јер ја не говорих од себе, него Отац који ме посла, он ми заповеди шта ћу казати и шта ћу јавити.

50 Ја знам да је заповест његова живот вечни. Зато оно што говорим, онако говорим као што ми Отац рече.

Глава 13.[уреди]

1 Пред празник Пасхе, знајући Исус да му дође час да пређе из овога света к Оцу, како је љубио своје који беху у свету, испуни до краја љубав своју према њима.

2 На вечери, кад већ ђаво беше метнуо у срце Јуди Искариотскоме, сину Симонову, намеру да га изда,

3 знајући Исус да му све Отац даде у руке, и да он од Бога изиђе и к Богу иде,

4 устаде од трпезе, скиде своје хаљине, те узе убрус и запреже се њиме.

5 Затим усу воду у умиваоницу и поче прати ноге ученицима и отирати убрусом којим беше запрегнут.

6 Тако приђе к Симону Петру, који му рече: Ти Господе, мени ноге да переш!

7 Исус му одговори: Што ја чиним; ти сад не разумеш, али ћеш после разумети.

8 Рече му Петар: 'Никад ти нећеш мени ноге прати.'- Исус му одговори: Ако те не оперем, немаш удела са мном.

9 Рече му Симон Петар: Господе, не само ноге, него и руке и главу.

10 Исус му рече: Опраноме не треба него само ноге прати, јер је сав чист. И ви сте чисти, али не сви.

11 Јер он знадијаше издајника свога. Зато рече: Нисте сви чисти.

12 Пошто им опра ноге, узе хаљине своје и седавши опет за трпезу, рече им: Знате ли што ја вама учиних?

13 Ви мене зовете Учитељем и Господом, и право кажете, јер то и јесам.

14 Кад дакле ја вама опрах ноге, Господ и Учитељ, и ви сте дужни један другоме ноге прати.

15 Јер вам ја дадох пример, да и ви тако чините као што ја вама учиних.

16 У истину, у истину вам кажем, није слуга већи од господара свога, нити је апостол већи од онога који га је послао.

17 Кад то знате, благо вама, само ако то и вршите.

18 Не говорих за све вас, јер ја знам које изабрах, него да се збуде Писмо: „Који са мном хлеб једе подиже пету на ме“.

19 Сад вам то кажем, пре него се збуде, - да, кад се збуде, верујете да сам то ја.

20 У истину, у истину вам кажем, ко прими онога кога ја будем послао, мене прима, а ко прима мене, прима онога који ме посла.

21 Рекавши ово, Исус поста жалостан у духу, и отворено рече: У истину, у истину вам кажем, један ће ме од вас издати.

22 Згледаше се међу собом ученици, премишљајући за кога он то говори.

23 Један од ученика његових, кога Исус љубљаше, сеђаше за трпезом наслоњен на крило Исусово.

24 Симон Петар учини знак на њега, да га пита ко би то био за кога Исус говори.

25 И он се наже на прси Исусове, и рече му: Господе, ко је то?

26 Исус одговори: Онај је коме ја дам умочен залогај. И умочивши залогај даде га Јуди, сину Симонову, Искариотскоме.

27 Како се предаде залогај, уђе у Јуду сотона. Рече му Исус: Што чиниш чини брзо! –

28 Али нико од оних што сеђаху за трпезом не разуме зашто му то рече.

29 Јер, како је Јуда држао кесу, неки мишљаху да му Исус рече: Купи што треба за празник, или да му заповеди да да нешто сиромасима.

30 Чим Јуда узе залогај, брзо изиђе. Била је ноћ.

31 Кад Јуда изиђе рече Исус: Сад се прослави Син човечји, и Бог се прослави у њему.

32 Ако се Бог прослави у њему, и Бог ће њега прославити у себи и ускоро ће га прославити.

33 Децо!, још сам мало с вама. Тражићете ме, и као што рекох Јудејима: „Куд ја идем ви не можете доћи“, то и вама сада говорим.

34 Нову вам заповест дајем: Љубите један другога. Као што ја вас љубих, љубите се и ви међу собом.

35 По томе ће сви познати да сте моји ученици ако се међу собом љубите.

36 Рече му Симон Петар: Господе, куда идеш? - Исус му одговори: Куд ја идем, не можеш ићи за мном, али ћеш после поћи за мном.

37 Петар му рече: Господе, зашто сад не могу ићи за тобом? Живот ћу свој дати за тебе. –

38 Исус му одговори: Живот ћеш свој дати за мене? У истину, у истину ти кажем, неће петао запевати док ме се трипут не одречеш.

Глава 14.[уреди]

1 Да се не збуни срце ваше! Верујте у Бога, и верујте у мене.

2 Многи су станови у дому Оца мога. А да није тако, казао бих вам. Идем да вам припремим место.

3 И кад отидем и припремим вам место, опет ћу доћи и узећу вас к себи, да и ви будете где сам ја.

4 Куд ја идем знате и пут знате.

5 Рече му Тома: Господе, не знамо куда идеш, и како можемо пут знати?

6 Исус му рече: Ја сам пут и истина и живот. Нико неће доћи к Оцу до кроза ме.

7 Кад бисте мене знали, знали бисте и Оца мога. И од сада га познајете, и видели сте га.

8 Рече му Филип: Господе, покажи нам Оца и биће нам доста.

9 Исус му рече: Толико сам времена с вама, и ниси ме познао, Филипе? Ко виде мене, виде оца. Па како ти говориш: Покажи нам Оца?

10 Зар не верујеш да сам ја у Оцу и Отац у мени? Речи које вам ја говорим, не говорим од себе, него Отац који пребива у мени, он дела чини.

11 Верујте мени да сам ја у Оцу, и Отац у мени; верујте бар по тим делима.

12 У истину, у истину вам кажем, ко верује у мене, дела која ја чиним и он ће чинити, и већа ће од ових чинити, јер ја идем Оцу своме,

13 и све што ви заиштете у Оца у име моје, ја ћу вам учинити, да се прослави Отац у Сину.

14 Ако што заиштете у име моје, ја ћу учинити.

15 Ако ме љубите, држите заповести моје.

16 И ја ћу умолити Оца, и он ће вам дати другог утешитеља, да буде увек с вама:

17 Духа истине, кога свет не може примити, јер га не види, и не познаје га; а ви га познајете, јер у вама пребива и у вама ће бити.

18 Нећу вас оставити сиротне. Доћи ћу к вама.

19 Још мало и свет мене више неће видети; а ви ћете ме видети, јер ја живим, а и ви ћете живети.

20 У онај дан ћете ви познати да сам ја у Оцу своме, и ви у мени, и ја у вама.

21 Ко има заповести моје и држи их, то је онај који ме љуби, а ко мене љуби, њега ће Отац мој љубити, и ја ћу га љубити и јавићу се њему.

22 Рече му Јуда[4] (не Искариотски): Господе, шта је то да ћеш се нама јавити а не свету? –

23 Исус му одговори: Ко ме љуби, држаће реч моју, и Отац ће мој њега љубити. Ми ћемо к њему доћи и у њега ћемо се станити.

24 Ко ме не љуби, не држи моје речи, и реч што чујете није моја него Оца који ме посла.

25 Ово вам казах док сам с вама.

26 А утешитељ, Дух Свети, кога ће Отац послати у име моје, он ће вас научити свему, и напоменуће вам све што вам рекох.

27 Мир вам остављам, мир свој дајем вама. Не дајем вам га као што га свет даје, да се не збуни срце ваше, и да се не боји.

28 Чусте да вам казах: Идем и доћи ћу к вама. Кад бисте ме љубили, обрадовали бисте се што рекох да идем к Оцу. Јер је Отац мој већи од мене.

29 И сад вам то казах док се још није збило, да верујете кад се збуде.

30 Нећу много још с вама говорити, јер долази кнез овога света. У мени он ништа нема,

31 али да види свет да љубим Оца, и да онако радим као што ми заповеди Отац, устаните, идимо одавде.

Глава 15.[уреди]

1 Ја сам прави чокот, а Отац је мој виноградар.

2 Сваку лозу на мени која не даје плода он одрезује, и сваку која даје плода, чисти, да више плода донесе.

3 Ви сте већ очишћени речју коју сам вам говорио.

4 Останите у мени, и ја ћу у вама. Као што лоза не може сама од себе плода дати, ако није на чокоту, тако ни ви, ако у мени не останете.

5 Ја сам чокот а ви сте лозе, и ко буде у мени и ја у њему, он ће много плода донети, јер без мене не можете ништа чинити.

6 Ко у мени не остане, он се избацује као лоза, и осуши се; па се скупљају лозе и бацају се на ватру и спаљују.

7 Ако останете у мени и речи моје у вама остану, што год хоћете иштите, и биће вам.

8 Ако много плода донесете, тиме ће се Отац мој прославити, и ви ћете бити моји ученици.

9 Као што је Отац мене љубио, тако сам и ја вас љубио. Останите у љубави мојој.

10 Ако заповести моје одржите, остаћете у љубави мојој, као што ја одржах заповести Оца свога и остајем у љубави његовој.

11 Ово вам казах да радост моја остане у вама, и да радост ваша буде потпуна.

12 Ово је заповест моја: Љубите се међу собом, као што сам ја вас љубио.

13 Нема веће љубави него живот свој дати за пријатеље своје.

14 Ви сте пријатељи моји, ако чините што вам ја заповедам.

15 Више вас не називам слугама, јер слуга не зна шта ради господар његов, него вас назвах пријатељима, јер сам вам објавио све што сам од Оца свога чуо.

16 Не изабрасте ви мене, него ја вас изабрах, и поставих вас да идете и плод донесете, и да ваш плод остане, да би све оно што будете заискали у Оца, у име моје, он вама дао.

17 Оно што вам заповедам то је да љубите један другога.

18 Ако свет на вас мрзи, знајте да на мене омрзну пре вас.

19 Кад бисте били од света, онда би свет своје љубио, а како нисте од света, него вас ја од света изабрах, зато свет мрзи на вас.

20 Опомињите се речи коју вам рекох: „Није слуга већи од господара свога“. Ако мене гонише, и вас ће гонити; ако моју реч одржаше, и вашу ће одржати.

21 Али све ће вам то чинити за име моје, јер не познају онога који ме посла.

22 Да нисам дошао и говорио им, не би греха имали, а сад изговора немају за грех свој.

23 Ко мрзи на мене, и на Оца мога мрзи.

24 Да нисам дела чинио међу њима, којих нико други не чини, не би греха имали; а сад и видеше и омрзнуше на мене и на Оца мога.

25 Али то би да се испуни реч написана у закону њиховом: „Омрзнуше на ме ни за што“.

26 Кад дође утешитељ, кога ћу вам послати од Оца, Дух истине, који од Оца излази, он ће сведочити за мене,

27 а и ви ћете сведочити, јер сте од почетка са мном.

Глава 16.[уреди]

1 Казао сам вам то да се не спотакнете.

2 Излучиће вас из синагоге, и доћи ће време кад ће сваки који вас убије мислити да Богу службу чини.

3 И ово ће чинити јер не познаше ни Оца ни мене.

4 Казао сам вам то, да бисте, кад дође време, опоменули се овога што вам казах, а испрва вам то нисам казао, јер бејах с вама.

5 А сада идем к ономе који ме посла, и нико ме не пита: Куда идеш?

6 Али што вам ово казах, жалости се напуни срце ваше.

7 Али вам ја истину говорим: Боље је за вас да ја идем, јер ако ја не идем утешитељ неће доћи к вама, а ако идем послаћу га к вама.

8 И кад он дође увериће свет о греху и о правди и о суду.

9 О греху, зато што не верују у мене.

10 О правди, што идем к Оцу својему и више ме неће видети.

11 О суду, што је кнез овога света већ осуђен.

12 Још вам много имам казати, али ви то сад не можете примити.

13 Али кад дође он, Дух истине, упутиће вас на сваку истину; јер он неће од себе говорити, него ће говорити све што чује, и јавиће вам што ће даље бити.

14 Он ће мене прославити, јер ће од мога узети, и објавиће вама.

15 Све што има Отац, моје је. Зато рекох да ће од мога узети и објавити вама.

16 Још мало и нећете ме видети, и опет мало па ћете ме видети, јер идем к Оцу.

17 Неки од ученика његових рекоше на то међу собом: Шта је то што нам каже: „Још мало и нећете ме видети, и опет мало па ћете ме видети“ -, и: „Ја идем к Оцу“?

18 Говораху дакле: Шта значи то што говори: Још мало? Не знамо шта говори.

19 Исус разуме да су хтели да га питају, па им рече: Зато ли се запитујете међу собом што рекох: Још мало и нећете ме видети, и опет мало па ћете ме видети?

20 У истину, у истину вам кажем да ћете ви заплакати, а свет ће се радовати; ви ћете жалосни бити, али ће се ваша жалост окренути на радост.

21 Жена кад рађа муку трпи, јер дође час њезин; али кад роди дете, више се не опомиње болова од радости, јер се роди човек на свет.

22 Тако и ви имате сад жалости: али ћу вас ја опет видети, и радоваће се срце ваше, и ваше радости неће нико узети од вас.

23 И у онај дан нећете ме питати ни за што. У истину, у истину вам кажем да све што заиштете у Оца, даће вам у име моје.

24 До сада не искасте ништа у име моје. Иштите и примићете, да радост ваша буде потпуна.

25 Ово вам у поређењима говорих, али ће доћи време кад вам више нећу говорити у поређењима, него ћу вам отворено о Оцу говорити.

26 У онај ћете дан заискати у име моје, и не велим вам да ћу ја умолити Оца за вас,

27 јер вас сам Отац љуби као што ви мене љубите, и веровасте да ја од Бога изиђох.

28 Изиђох од Оца и дођох на свет, и опет остављам свет и идем к Оцу.

29 Рекоше му ученици његови: Ето сад јасно говориш, а поређења никаквог не употребљујеш.

30 Сад знамо да све знаш, и не треба да те ко пита. По томе верујемо да си од Бога изишао.

31 Исус им одговори: Ви сад верујете?

32 Ево иде час, и већ је настао, да се разбегнете сваки на своју страну, и мене сама оставите. Али ја нисам сам, јер је Отац са мном.

33 Ово вам кажем да мир имате у мени. У свету ћете имати муке, али не бојте се, јер ја победих свет.

Глава 17.[уреди]

1 Кад то изговори, подиже Исус очи к небу и рече: Оче, дође час! Прослави Сина свога, да и Син твој тебе прослави,

2 као што си му дао власт над свим људима, да свакоме кога си му дао, да живот вечни.

3 А живот је вечни у томе да тебе познају, тебе, јединога истинитога Бога, и онога кога си ти послао, Исуса Христа.

4 Ја тебе прославих на земљи, сврших дело које си ми дао да радим;

5 а сад прослави ти мене, Оче, код себе самога, славом коју имадох код тебе пре него свет постаде.

6 Ја објавих име твоје људима које си ми из света дао. Твоји бејаху, па си их мени дао, и они твоју реч одржаше.

7 Сад разумеше да је све што си ми дао од тебе.

8 Јер речи које си ти мени дао, ја њима дадох, и они их примише, и заиста познаше да од тебе изиђох, и вероваше да си ме ти послао.

9 Ја се за њих молим. Не молим се за свет, него за оне које си ми ти дао, јер су они твоји.

10 И све што је моје твоје је, и све што је твоје моје је, - и ја се прославих у њима.

11 Ја више нисам на свету, а они су на свету, и ја идем к теби. Оче свети!, сачувај у име своје оне које си ми дао, да буду једно као и ми.

12 Док бејах с њима на свету, ја их у име твоје чувах. Оне које си ми дао сачувах, и нико до њих не погибе, осим сина погибли, да се испуни Писмо.

13 А сад к теби идем, и ово говорим на свету, да имају они радост моју потпуну у себи.

14 Ја им дадох реч твоју, и свет омрзну на њих, јер они нису од света, као ни ја што нисам од света.

15 Не молим да их узмеш са света, него да их сачуваш од зла.

16 Нису они од света, као ни ја што нисам од света.

17 Посвети их истином својом. Реч је твоја истина.

18 Као што си ти мене послао у свет, и ја њих послах у свет.

19 Ја посвећујем себе за њих, да и они буду истином посвећени.

20 Не молим само за њих, него и за оне који преко њихове речи буду у мене веровали;

21 да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду, да свет верује да си ме ти послао.

22 Славу коју си мени дао, ја њима дадох, да буду једно, као и ми што смо једио:

23 ја у њима и ти у мени -, да буду сасвим једно, и да позна свет да си ме ти послао, и да си их љубио, као и мене што си љубио.

24 Оче!, хоћу да оне које си ми дао буду са мном где сам ја, да виде славу моју, коју си ми ти дао, јер си ти мене љубио пре постања света.

25 Оче праведни!, свет тебе не позна; али те ја познах, и ови познаше да си ме ти послао.

26 Ја им објавих име твоје, и објавићу им га, да љубав којом си мене љубио у њима буде, и ја да будем у њима.

Глава 18.[уреди]

1 Рекавши ово, изиђе Исус с ученицима својим преко потока Кедрона, где беше један врт, у који уђе с ученицима својим.

2 Јуда, издајник његов, знадијаше то место, јер се Исус често састајаше ту с ученицима својим.

3 И тад Јуда, узевши кохорту и момке послане од првосвештеника и од фарисеја, дође ту с фењерима и с буктињама и с оружјем.

4 А Исус, знајући све што ће с њим бити, приђе к њима и рече: Кога тражите?

5 Одговорише му: Исуса Назарећанина. - Исус им рече: Ја сам. А Јуда, који га издаваше, бејаше с њима.

6 Кад им Исус рече: „Ја сам“, устукнуше и падоше на земљу.

7 Онда их опет запита Исус: Кога тражите? А они рекоше: Исуса Назарећанина.

8 Исус им одговори: Казах вам да сам ја. Ако дакле мене тражите, пустите ове нек иду.

9 Он то рече да се испуни реч што рече: „Не изгубих ни једног од оних које си ми дао“.

10 Симон Петар имаше мач, и он га извади и удари слугу првосвештеникова, и одсече му десно уво. Томе слузи беше име Малхо.

11 Тада Исус рече Петру: Задени мач у корице. Чашу коју ми даде Отац зар да не пијем?

12 Кохорта, трибун[5] и момци јудејски ухватише Исуса и свезаше га.

13 Одведоше га најпре Ани, јер он беше таст Кајафи, који оне године беше првосвештеник.

14 А Кајафа беше онај што даде савет Јудејима да је корисно да умре један човек за народ.

15 За Исусом иђаше Симон Петар и други ученик. Тај ученик беше познат код првосвештеника, и оп уђе с Исусом у двор првосвештеников,

16 али Петар оста напољу код врата. Онај ученик што беше познат код првосвештеника изиђе, говори вратарици и уведе унутра Петра.

17 Онда рече слушкиња вратарица Петру: Да ниси и ти ученик тог човека? - Он одговори: Нисам.

18 Слуге и момци беху наложили ватру, јер беше студено, и грејаху се, а и Петар стајаше код њих и грејаше се.

19 Првосвештеник запита Исуса за ученике његове и за науку његову.

20 Исус му одговори: Ја сам јавно говорио народу; свагда сам учио у синагоги и у храму, где се увек скупљају Јудеји, и ништа тајно нисам говорио.

21 Што питаш мене? Питај оне који су слушали шта сам им говорио. Ено, они знају шта сам говорио.

22 Кад он ово рече, један од момака који стајаху онде, удари Исуса по образу и рече: Зар тако одговараш првосвештенику?

23 Исус му одговори: Ако зло рекох, докажи то зло, - ако ли добро, зашто ме бијеш?

24 Ана га посла свезана Кајафи, првосвештенику.

25 Симон Петар беше ту и грејаше се. Рекоше му: Да ниси и ти од ученика његових? - А он се одрече и рече: Нисам.

26 Рече један од слугу првосвештеникових, који беше рођак ономе што му Петар одсече уво: Не видех ли ја тебе у врту с њим?

27 Онда се Петар опет одрече. И одмах петао запева.

28 Од Кајафе одведоше Исуса у преториј. Беше јутро. Они не уђоше у преториј, да се не би опоганили, и да би могли јести Пасху.

29 Онда Пилат изађе к њима и рече: Какву тужбу износите против овога човека?

30 Одговорише му: Кад он не би био злочинац, не бисмо га теби предали.

31 На то им Пилат рече: Узмите га ви и по закону своме судите му. - Рекоше му Јудеји: Ми не смемо никога погубити.

32 То је било да се испуни реч коју рече Исус, казујући каквом ће смрћу умрети.

33 Пилат уђе опет у преториј и дозва Исуса, и рече му: Јеси ли ти краљ јудејски?

34 Исус му одговори: Говориш ли ти сам од себе, или ти други то казаше за мене?

35 Пилат одговори: Зар сам ја Јудејин? Народ твој и првосвештеници предаше те мени. Шта си учинио?

36 Краљевство моје није од овога света, - одговори Исус -. Кад би краљевство моје било од овога света, слуге би се моје бориле за ме, да не бих био предан Јудејима. Али моје краљевство није сад одавде. –

37 Рече му Пилат: Дакле си ти краљ? - Исус одговори: Ти говориш да сам ја краљ. Ја сам за то рођен и за то дођох на свет да сведочим истину. Сваки који је од истине слуша глас мој.

38 Рече њему Пилат: Шта је истина? Пошто то рече, изиђе опет к Јудејима, и рече им: Ја никакве кривице не налазим на њему.

39 Али како је у вас обичај да вам пустим некога на Пасху, хоћете ли да вам пустим краља јудејског?

40 Тада сви опет повикаше: Не њега, него Вараву. А Варава беше разбојник.

Глава 19.[уреди]

1 Тада Пилат узе Исуса и даде га ишибати.

2 Војници оплетоше венац од трња и метнуше му га на главу, огрнуше га скерлетним плаштем,

3 и приступајући к њему говораху: Здраво краљу јудејски!, и бијаху га по образу.

4 Пилат опет изиђе и рече Јудејима: Ево га изводим к вама, да видите да на њему не налазим никакве кривице.

5 Исус изиђе под венцем од трња и скерлетним плаштом. И Пилат им рече: Ево човека!

6 Чим га видеше, повикаше првосвештеници и момци: Распни га, распни га! - Пилат им рече: Узмите га ви и распните га, јер ја не налазим на њему кривице.

7 Јудеји му одговорише: Ми имамо закон, и по закону нашему ваља да умре, јер начини себе сином Божјим.

8 Кад Пилат чу ову реч, забрину се још више,

9 врати се у преториј, и рече Исусу: Одакле си ти? Исус му не даде одговора.

10 Пилат му тад рече: Зар мени не одговараш? Не знаш ли да имам власт распети те, и имам власт и пустити те?

11 Исус одговори: Не би имао власти никакве нада мном, кад ти не би било дано одозго. Зато онај који ме предаде теби има већи грех.

12 Од тада гледаше Пилат да га пусти. Али Јудеји викаху: Ако овога пустиш ниси пријатељ цару. Сваки који себе краљем гради, противи се цару.

13 Чувши ову реч, изведе Пилат Исуса напоље и седе на судијску столицу, на месту које се зове „Камени патос“, а јеврејски „Гавата“.

14 Беше припремање Пасхе[6], а око шестога сата. Пилат рече Јудејима: Ево краља вашега!

15 Али они завикаше: Прекини, прекини, распни га! Пилат им рече: Зар краља вашега да разапнем? Првосвештеници одговорише: Ми немамо краља осим цара.

16 Тада им га Пилат предаде да се разапне, и они узеше Исуса и одведоше га.

17 Носећи крст свој, изиђе Исус на место које се зове Лобања, а јеврејски Голгота.

18 Онде га разапеше, и с њим разапеше и другу двојицу, с једне и с друге стране његове, а Исуса у среди.

19 Пилат написа и натпис, и метну га на крст, - а беше написано: Исус Назарећанин, Краљ јудејски.

20 Овај натпис читаше многи од Јудеја, јер место где разапеше Исуса беше близу града, а беше написан јеврејски, грчки и латински.

21 Јудејски првосвештеници рекоше Пилату: Не пиши: Краљ јудејски, него пиши да сам рече: ја сам краљ јудејски.

22 Пилат одговори: Што писах, писах.

23 Пошто разапеше Исуса, војници узеше његове хаљине и начинише четири дела, сваком војнику по један део. Узеше и доламу његову, која не беше шивена него изаткана сва с врха до дна.

24 Онда рекоше међу собом: Да је не раздеремо, него да бацимо коцке за њу, коме ће допасти. То се збило да се испуни Писмо које говори: „Разделише моје хаљине међу собом, и коцку бацише за моју доламу“. Војници дакле тако учинише.

25 Код крста Исусова бејаху мати његова и сестра матере његове, Марија Клеопова, и Марија Магдалина.

26 Угледавши Исус матер своју, и поред ње ученика кога он љубљаше, рече матери својој: Жено, ено ти сина!

27 Затим рече ученику: Ето ти матере! - и од онога часа узе је ученик к себи.

28 После тога, знајући Исус да се већ све сврши, да се збуде Писмо, рече: Жедан сам.

29 Онде стајаше суд пун оцта. И војници напунише један сунђер оцта и натакнувши га на грану од исопа, принесоше га к устима његовим.

30 Кад Исус прими оцат, рече: Сврши се! и преклонивши главу, испусти дух.

31 Да не би тела остала на крсту у суботу, - јер беше петак, и она субота беше велики дан, - молише Јудеји Пилата да се распетима пребију голени, па да се скину.

32 Онда дођоше војници, и пребише голени првоме и другоме распетоме с њим.

33 Дошавши на Исуса, кад видеше да је већ умро, не пребише му голени,

34 него му један војник прободе ребра копљем, и одмах изиђе крв и вода.

35 Онај који то виде посведочи, и сведочанство је његово истинито, и он зна да истину говори, да и ви верујете.

36 Ово се догоди да се испуни Писмо: „И ни једна кост му неће се преломити“.

37 А на другом месту Писмо говори: „Гледаће онога кога прободоше“.

38 Потом Јосиф из Ариматеје, који беше ученик Исусов, али тајни, од страха од Јудеја, замоли Пилата да му допусти да узме тело Исусово, и Пилат му допусти. Тад он дође и узе тело Исусово.

39 Дође и Никодим, који је пре долазио к Исусу ноћу, и донесе око сто литара помешане смирне и алоја.

40 Они дакле узеше тело Исусово, и обавише га завојима, с мирисима, као што је обичај код Јудеја да укопавају.

41 До места где је Исус разапет беше један врт, и у врту гроб нов, у који никад нико не беше положен.

42 Онде спустише Исуса, ради петка Јудејскога, јер је гроб био близу.

Глава 20.[уреди]

1 У први дан недеље дође Марија Магдалина на гроб за раног јутра, док се још не беше ни расвануло, и виде да је камен од гроба одваљен.

2 Она отрча к Симону Петру и к другом ученику кога Исус љубљаше, и рече им: Узеше Господа из гроба, и не знамо где га метнуше!

3 Петар и други ученик изиђоше и пођоше ка гробу.

4 Оба трчаху заједно, али други ученик трчаше брже од Петра, и стиже први на гроб,

5 и надвиривши се виде завоје на земљи; али не уђе унутра.

6 Симон Петар стиже за њим, уђе у гроб у виде завоје који су били на земљи,

7 а убрус који беше метнут на главу Исусову не беше заједно са завојима, него лежаше савијен одвојено.

8 Тада уђе и други ученик који беше први стигао на гроб, и виде, и верова.

9 Јер још не знаху да је по Писму Исус требао да ускрсне из мртвих.

10 Тад се ученици вратише к својима.

11 Међутим Марија стајаше на пољу код гроба и плакаше, и у плакању надвири се над гроб,

12 и виде два анђела у белим хаљинама да седе где беше лежало тело Исусово, један онде где је била глава, а други где су биле ноге.

13 Они јој рекоше: Жено, што плачеш? - Она им одговори: Однеше Господа мога, и не знам где га метнуше.

14 Док је то говорила, обазре се натраг и виде Исуса где стоји, - али она не знадијаше да то беше Исус.

15 Исус јој рече: Жено, што плачеш? Кога тражиш? - А она, мислећи да је то вртлар, рече му: Господине, ако си га ти однео, кажи ми где си га метнуо, и ја ћу га узети.

16 Исус јој рече: Марија! - Она се обазе, и рече јеврејски: Равуни!, што значи: Учитељу!

17 Рече јој Исус: Не дохватај ме се, јер се још не вратих к Оцу своме. Него иди к браћи мојој, и реци им да се уздижем к Оцу своме и Оцу вашему, и Богу своме и Богу вашему.

18 И Марија Магдалина отиде и јави ученицима да је видела Господа, и рече им оно што јој је он казао.

19 У вече тога дана, који беше први дан недеље, и врата места где се ученици беху сабрали беху затворена, због страха што они имаху од Јудеја, дође Исус, појави се усред њих, и рече им: Мир с вама!

20 Пошто то рече, показа им руке и ребра своја. Ученици се обрадоваше видећи Господа.

21 Исус им опет рече: Мир с вама! Као што Отац посла мене, и ја шаљем вас.

22 И ово рекавши, дуну, и рече им: Примите Дух Свети!

23 Којима опростите грехе, опростиће им се, а којима задржите, задржаће се.

24 Тома, назван Дидим[7], један од дванаесторице не беше онде с њима кад дође Исус.

25 Други му ученици рекоше: Видесмо Господа. Али им он рече: Док не видим на рукама његовим рана од клинова, и не метнем прст свој у ране од клинова, и не метнем руке своје у ребра његова, нећу веровати.

26 Осам дана после, ученици Исусови бејаху опет у кући, а и Тома беше с њима. Исус дође кад врата беху закључана, појави се усред њих и рече: Мир с вама!

27 Затим рече Томи: Пружи прст свој амо и види руке моје, и пружи руку своју и метни је у ребра моја, и не буди неверан, него веруј.

28 Тома му одговори: Господ мој и Бог мој!

29 Исус му рече: Пошто си ме видео веровао си; благо онима који не виде, а ипак верују.

30 Исус учини пред ученицима својим још многа друга чудеса, која нису писана у овој књизи;

31 а ова су написана да верујете да Исус јесте Христос, син Божји, и да, верујући, имате живот у имену његовом.

Глава 21.[уреди]

1 После тога појави се опет Исус ученицима својим на обали мора Тиверијадскога. И појави се овако:

2 Бејаху заједно Симон Петар, Тома назван Дидим, Натанаило из Кане Галилејске, синови Зеведејеви и друга двојица од ученика Исусових.

3 Симон Петар им рече: Идем да ловим рибу. - Рекоше му: Идемо и ми с тобом. Изиђоше и одмах уђоше у лађу, и ону ноћ не ухватише ништа.

4 Кад свану, стајаше Исус на обали, али ученици не познаше да је то Исус.

5 Исус им рече: Децо, имате ли што за јело? - Одговорише му: Немамо.

6 А он им рече: Баците мрежу с десне стране лађе, и наћи ћете. Бацише мрежу и већ је не могаху извући од мноштва рибе.

7 Онда онај ученик кога Исус љубљаше, рече Петру: То је Господ! А Симон Петар, када чу да је Господ, запреже се својом хаљином, јер беше го, и скочи у море.

8 Други ученици дођоше с лађом, вукући мрежу с рибом, јер не беху него око двеста лаката далеко од краја.

9 Кад изиђоше на крај угледаше већ готов жар, и на њему стављену рибу, и хлеб.

10 Исус им рече: Донесите од рибе што сад ухватисте.

11 Симон Петар уђе у лађу и извуче на крај мрежу пуну сто и педесет и три великих риба; и мада их је толико било не продре се мрежа.

12 Рече им Исус: Дођите, ручајте. И ни један од ученика не смеде да га пита: Ко си ти?, знајући да је Господ.

13 Дође и Исус и узе хлеб, и даде им. Тако исто учини и с рибом.

14 Ово се већ трећи пут појави Исус ученицима својим, пошто ускрсну из мртвих.

15 Пошто ручаше, рече Исус Симону Петру: Симоне Јонин, љубиш ли ме ти више него што ме ови љубе? Он му одговори: Да Господе!, ти знаш да те љубим. - Исус му рече: Паси јагањце моје.

16 И рече му по други пут. Симоне Јонин, љубиш ли ме? - Петар му одговори: Да Господе!, ти знаш да те љубим. - Исус му рече: Паси овце моје.

17 И рече му по трећи пут: Симоне Јонин, љубиш ли ме? - А Петар поста жалостан што му рече по трећи пут: „Љубиш ли ме?“, и одговори му: Господе, ти све знаш, ти знаш да те љубим. - Исус му рече: Паси овце моје.

18 У истину, у истину ти кажем, кад си био млад опасивао си се сам и ходио куд си хтео, а кад остариш ширићеш руке своје, и други ће те опасати и одвести куда нећеш.

19 Ово рече да назначи каквом ће смрћу прославити Бога. - Казавши му то, рече му: Хајде за миом.

20 Петар, обазревши се, виде да за њим иде онај ученик кога Исус љубљаше, који се на вечери наже на прси његове, и рече: „Господе, ко је тај који ће те издати?“

21 Видевши њега, рече Петар Исусу: Господе, а шта ће с овим бити?

22 Исус му одговори: Ако хоћу да он остане док ја не дођем, шта је теби до тога? Ти хајде за мном.

23 Онда изиђе реч међу браћом да онај ученик неће умрети, - али Исус не рече њему да неће умрети, него: „Ако хоћу да остане док ја не дођем, шта је теби до тога?“

24 То је онај ученик који сведочи за ове ствари, и који их и написа. И ми знамо да је сведочанство његово истинито.

25 Има још друго много што учини Исус, што кад би се редом написало, мислим да у цео свет не би могле стати књиге које би се написале. Амин.

Белешке[уреди]

  1. Кифа = арамејска реч значи камен. То исто значење има и грчка реч Πετροσ, од које долази име Петар.
  2. Т. ј. Јеврејима раштрканим међу паганцима (Види Дела 21.21.-)
  3. Дидим значи: близанац.
  4. Јуда: који је назван и Тадеј (Мт. 10. 3. Мк. 3.. 18., Лк. 6.16.).
  5. Заповедник кохорте.
  6. Припремање Пасхе: петак
  7. Близанац.