Biblija (Bakotić) : Dela Apostolska

←Jovan

BIBLIJA Pisac: Lujo Bakotić

Rimljanima→

Glava 1.

1 Prvu sam ti knjigu, Teofile, napisao o svemu onome što je Isus započeo raditi i učiti, od početka

2 do dana kad se uznese na nebo, pošto po Duhu Svetome dade svoje zapovesti apostolima koje izabra.

3 Po stradanju svome pojavi se on pred njima živ i dade im mnoge istinske dokaze o tome, pokazujući im se preko četrdeset dana i govoreći im o kraljevstvu Božjemu.

4 Kad on beše s njima, kaza im da ne idu iz Jerusalima, nego da čekaju obećanje Očevo, „koje čuste“ - reče - „od mene;

5 jer je Jovan krstio vodom, ali vi ćete se uskoro krstiti Duhom Svetim.“

6 Tad ga apostoli tu skupljeni pitaše: Gospode, hoćeš li ti u to vreme povratiti kraljevstvo Izrailjevo?

7 A on im reče: Nije vaše znati vremena i časove koje Otac svojom vlašću odredi,

8 nego ćete vi primiti silu Duha Svetoga, koji će da siđe na vas, i bićete mi svedoci i u Jerusalimu i po svoj Judeji i Samariji, i sve do kraja zemlje.

9 Pošto to reče, podiže se, dok ga oni gledahu, i oblak ga odnese ispred očiju njihovih.

10 I kako oni držahu oči uprte u nebo dok se on uznošaše, gle, stadoše pored njih dva čoveka u belim haljinama,

11 i rekoše: Ljudi Galilejci, što stojite i gledate u nebo? Ovaj Isus, koji se od vas uze na nebo, tako će doći kao što videste da otide na nebo.

12 Tada se oni vratiše u Jerusalim s gore koja se zove Maslinska, koja je blizu Jerusalima jedan subotni dan hoda.

13 Kad stigoše, popeše se u sobu gde obično stajahu. To behu Petar, Jakov, Jovan, Andrija, Filip, Toma, Vartolomej, Matej, Jakov Alfejev, Simon Zilot i Juda Jakovljev.

14 Svi ovi bejahu jednako na molitvi sa ženama i s Marijom, materom Isusovom, i s braćom njegovom.

15 U te dane usta Petar usred braće -, a beše se skupilo oko sto i dvadeset osoba, - i reče:

16 Ljudi, braćo! trebalo je da se izvrši ono pismo što proreče Duh Sveti ustima Davidovim za Judu, koji beše vođ onima koji uhvatiše Isusa.

17 Jer se on brojaše s nama i beše primio deo od ove službe.

18 On dakle steče njivu od plate zločinačke i, obesivši se, puče po sredi i izasu se utroba njegova;

19 i postade znano svima koji žive u Jerusalimu da će se ta njiva prozvati njihovim jezikom Akeldama, što znači njiva krvna.

20 Jer je pisano u knjizi psalama: „Opusteo stan njegov, i u njemu niko živ ne bio!“ i: „Čin njegov nek drugi primi!“

21 Treba dakle od ovih ljudi koji nas pratiše kroz sve vreme što Gospod Isus provede s nama,

22 počevši od krštenja Jovanova do dana kad se uze od nas, da bude jedan koji bi nam se pridružio kao svedok njegova uskrsenja.

23 I oni postaviše dvojicu, Josifa, koji se zvaše Varsava, a beše prozvan Just, i Matija,

24 pa rekoše ovu molitvu: Ti, Gospode, koji poznaješ srce sviju, odredi koga si od ove dvojice izabrao

25 da primi mesto ove službe i apostolstva iz koga se odmetnu Juda da bi dospeo na svoje mesto.

26 I baciše kocke za njih i kocka pade na Matiju, koji se pridruži jedanaestorici apostola.

Glava 2.

1 O pedesetnici^[1] bejahu svi zajedno na istome mestu.

2 Odjednom nastade huka s neba kao od duvanja silnoga vetra, i ona napuni svu kuću u kojoj su oni sedeli,

3 i pokazaše im se razdeljeni jezici, kao jezici ognjeni, i spustiše se na svakoga od njih.

4 I svi se oni napuniše Duha Svetoga i stadoše govoriti raznim jezicima, kao što im Duh davaše da govore.

5 U Jerusalimu bilo je Judeja, ljudi pobožnih iz svakoga naroda pod nebom.

6 A kad nastade ona huka, narod pritrča i osta zbunjen, jer svaki slušaše kako oni govore njegovim jezikom.

7 I divljahu se, i čuđahu se i govorahu jedan drugome: Gle, ovi ljudi što govore nisu li svi sami Galilejci?

8 Pa kako mi čujemo svaki svoj govor, svaki svoj maternji jezik?

9 Parćani, Miđani, Elamljani, i koji smo iz Mesopotamije i iz Judeje i Kapadokije, iz Ponta i iz Azije,

10 iz Frigije i Pamfilije, iz Egipta i iz krajeva Livijskih kod Kirine, i koji su došli iz Rima,

11 Judeji i prozeliti^[2], Krićani i Arapi, čujemo kako oni našim jezicima govore o velikim Božjim delima.

12 I svi bejahu začuđeni, i ne znajući šta da misle, govorahu jedan drugome: Šta li sve ovo znači?

13 Ali se drugi podsmevahu i govorahu: Napili su se slatkoga vina.

14 Petar pristupi tad sa jedanaestoricom, podiže glas, i reče im: Ljudi, Judeji i vi svi koji živite u Jerusalimu, ovo da vam je na znanje, i slušajte reči moje!

15 Nisu ovi ljudi pijani, kao što vi mislite, jer je tek treći sat dana;

16 nego je ovo ono što kaza prorok Joilj:

17 „Poslednjih dana, govori Gospod, izliću od svoga duha na sve ljude; i proricaće sinovi vaši i kćeri vaše, i mladići vaši imaće viđenja, i usniće starci vaši snove.

18 Da, i na sluge i na sluškinje svoje izliću od duha svoga u te dane, i proricaće.

19 Učiniću da se znaci pojave gore na nebu i čudesa dole na zemlji, krv i oganj i parenje dima.

20 Sunce će se u tamu pretvoriti i mesec u krv, pre neg dođe dan Gospodnji, veliki i slavni dan.

21 I tad će se svaki spasti koji ime Gospodnje prizove.“

22 Ljudi Izrailjci, poslušajte ove reči! Isusa Nazarećanina, čoveka od Boga potvrđena među vama silama i čudesima i znacima koje učini Bog preko njega među vama, kao što i sami znate;

23 tog čoveka određenim savetom i proviđenjem Božjim predana primivši, preko ruku bezakonika prikovaste i ubiste.

24 Njega uskrsnu Bog, razrešivši ga sveza smrti, jer ne beše moguće da ga ona drži.

25 Jer David govori za njega: „Gospoda pred sobom jednako ja gledah, jer je on kod desnice moje, da se ne pomaknem.

26 Srce moje zato se raduje i jezik se moj veseli i moja će put u nadi počivati.

27 Jer ti nećeš Adu dušu moju ostaviti, nećeš dati da tvoj svetac trulenje gleda.

28 Put života si mi pokazao, i veselja ćeš me napuniti ti prisustvom svojim.“

29 Ljudi, braćo! Neka mi je dozvoljeno kazati vam slobodno za praoca Davida, da i umre i ukopan bi, i grob je njegov i dandanas među nama.

30 Prorok dakle budući, i znajući da mu Bog zakletvom obeća da će od roda bedara njegovih posaditi jednoga na presto njegov,

31 to on uskrsenje Hristovo predvide i objavi, govoreći da se neće ostaviti duša njegova u Adu, niti će telo njegovo trulenja videti.

32 Ovoga Isusa uskrsnu Bog, čemu smo mi svi svedoci.

33 Uzdignut dakle Božjom desnicom, primi on od Oca Sveti Duh koji beše obećan, i izli ga kao što to sad vidite i čujete.

34 Jer David ne iziđe na nebesa, nego sam govori: „Reče Gospod Gospodu mome: sedi meni s desne strane

35 dok ne položim neprijatelje tvoje za podnožje nogama tvojim.“

36 Neka zna dakle dobro sav dom Izrailjev da je i Gospodom i Hristom Bog učinio ovoga Isusa koga vi razapeste.

37 Kad oni čuše tu reč, ražali im se u srcu, i rekoše Petru i ostalim apostolima: Šta ćemo činiti ljudi, braćo?

38 Reče im Petar: Pokajte se, i da se krsti svaki od vas u ime Isusa Hrista za oproštenje greha i primićete dar Duha Svetoga;

39 jer je za vas obećanje i za decu vašu, i za sve one koji su daleko, koliko ih god pozove Gospod, Bog naš.

40 I drugim mnogim rečima uveravaše ih i moljaše ih, govoreći: Spasite se od ovog pokvarenog naraštaja!

41 Oni koji primiše reč njegovu, krstiše se i umnoži se u taj dan broj učenika za skoro tri hiljade duša.

42 Oni ustrajahu u nauci apostolskoj, u zajednici, u lomljenju hleba i u molitvama,

43 i uđe strah u svaku dušu, jer se preko apostola činjahu mnoga čudesa i znaci.

44 Svi koji behu primili veru bejahu zajedno i imahu sve zajedno.

45 Imanja i dobra svoja prodavahu i razdavahu svima, kako kome trebaše.

46 Svaki dan bejahu jednako svi zajedno u hramu i lomljahu hleb po kućama, i primahu hranu u radosti i u prostoti srca,

47 hvaleći Boga i imajući milost kod svih ljudi. A Gospod dodavaše svaki dan one koji se spasavahu.

Glava 3.

1 Petar i Jovan iđahu zajedno u hram na molitvu, u deveti sat.

2 Beše jedan čovek hrom od rođenja koga nošahu i svaki dan metahu pred vrata hrama zvana Krasna, da prosi milostinju od ljudi koji ulažahu u hram.

3 Taj čovek, videvši Petra i Jovana da ulaze u hram, prošaše od njih milostinju.

4 Petar, a tako isto i Jovan, upravi oči na nj, i reče: Pogledaj na nas. –

5 A on gledaše u njih, misleći da će mu oni što dati.

6 Tada Petar reče: Srebra i zlata nemam, ali što imam ono ti dajem: U ime Isusa Hrista Nazarećanina, ustani i hodi! –

7 I uzevši ga za desnicu, podiže ga. I odmah se učvrstiše stopala njegova i goleni,

8 i skokom ustade i prohoda, i uđe s njima u hram, idući i skačući, i hvaleći Boga.

9 Ceo ga svet vide kako ide, i hvali Boga.

10 I poznaše da to beše onaj što seđaše kod Krasnih vrata hramovih da prosi milostinju, i napuniše se čuda i straha za to što mu bi učinjeno.

11 I kako se isceljeni hromi držaše blizu Petra i Jovana, ceo se svet, začuđen, steče k njima u trem nazvan Solomonov.

12 Kad to vide Petar, reče narodu: Ljudi Izrailjci, što se čudite ovome? Ili šta gledate na nas, kao da smo mi svojom silom ili pobožnošću učinili da ovaj čovek ide?

13 Bog Avraamov, Isakov i Jakovljev, Bog otaca naših, proslavi služitelja svoga Isusa, koga vi predadoste i odbaciste pred Pilatom, koji je hteo da se on pusti.

14 Vi se Sveca i Pravednika odrekoste, i isprosiste milost za čoveka krvnika.

15 Kneza života ubiste, koga Bog uskrsnu iz mrtvih, čemu smo mi svedoci.

16 I za veru u ime njegovo, ovoga koga vidite i poznajete, utvrdi ime njegovo; i vera u njega dade ovom čoveku ovo puno ozdravljenje pred svima vama.

17 I sad, braćo, znam da ste radili iz neznanja, kao i starešine vaše.

18 Ali Bog koji je unapred, na usta svih proroka svojih, javio da će Hristos njegov pretrpeti, ispuni tako.

19 Pokajte se dakle, i obratite se, da se očistite od greha svojih, da dođu vremena osvežavanja od strane Gospodnje,

20 i da pošlje onoga koji vam je određen, Hrista Isusa,

21 koga treba da nebo primi do vremena oporavljenja sviju stvari, o čemu je Bog odavna govorio na usta svojih svetih proroka.

22 Mojsije reče: Gospod, Bog vaš, podignuće vam proroka iz vaše braće kao mene. Njega ćete poslušati u svemu što vam reče;

23 i svaki koji ne posluša toga proroka istrebiće se iz naroda.

24 A i svi proroci koji su progovorili od Samuila u napred, javiše za ove dane.

25 Vi ste sinovi proroka i saveza koji učini Bog s ocevima vašim, govoreći Avraamu: Svi narodi na zemlji blagosloviće se u potomstvu tvome!

26 Vama najpre Bog -, podignuvši služitelja svoga, posla ga da vas blagosilja, i da se svaki od vas obrati od pakosti svojih.

Glava 4.

1 Dok Petar i Jovan govorahu narodu, nadođoše sveštenici, glavar hrama i sadukeji,

2 gnevni što oni uče ljude i javljaju u Isusu uskrsenje iz mrtvih.

3 Oni digoše ruke na njih i metnuše ih u zatvor do sutrašnjega dana, jer već beše veče.

4 Ali mnogi od onih koji slušaše reč primiše veru, i poraste broj ljudi na pet hiljada.

5 Sutradan skupiše se glavari naroda, starešine i književnici u Jerusalimu,

6 s Anom prvosveštenikom, Kajafom, Jovanom i Aleksandrom i sa svima, koliko ih god beše, od prvosvešteničkog plemena.

7 I metnuvši na sredu Petra i Jovana pitaše ih: Kakvom silom ili u čije ime učiniste vi ovo?

8 Tada Petar, pun Duha Svetoga, reče im: Glavari narodni i starešine Izrailjeve!

9 Ako nas danas pitate za milost udeljenu bolesnom čoveku, da kažemo kako je isceljen,

10 da je na znanje svima vama i svemu narodu Izrailjevu, da u ime Isusa Hrista Nazarećanina, koga vi raspeste, i koga Bog uskrsnu iz mrtvih, stoji ovaj čovek pred vama zdrav.

11 Isus je: „Kamen koji vi zidari odbaciste i koji posta glava od ugla.“

12 Nema u nikome drugome spasenja, jer nema drugoga imena pod nebom danoga ljudima, kojim bismo se mogli spasti.

13 Kad oni videše postojanost Petrovu i Jovanovu, i znajući da su ljudi neškolovani i prosti, čuđahu se, i poznaše da su bili s Isusom.

14 Ali videći tu, pored njih, isceljenoga čoveka, ne mogahu ništa odgovoriti.

15 Onda im narediše da iziđu iz sinedriona i savetovaše se među sobom,

16 govoreći: Šta ćemo činiti ovim ljudima? Jer je svima stanovnicima Jerusalima jasno da se veliko čudo učini preko njih, i mi to ne možemo odreći.

17 Ali da se to ne razglasi još više po narodu, da im strogo i pod pretnjama zabranimo da više ikome govore u ono ime.

18 I dozvavši ih, narediše im da ništa ne govore niti uče u ime Isusovo.

19 Odgovoriše im Petar i Jovan: Sudite vi sami je li pravo pred Bogom da vas više slušamo nego li Boga.

20 Jer mi ne možemo ne govoriti o onome što videsmo i čusmo.

21 Oni im opet zapretiše, pa ih pustiše, ne znajući, zbog naroda, kako bi ih kaznili, jer svi hvaljahu Boga za ono što se beše dogodilo.

22 Jer čoveku koji se onim čudom isceli beše više od četrdeset godina.

23 Pošto behu pušteni, pođoše oni k svojima i javiše šta im rekoše prvosveštenici i starešine.

24 Kad oni to čuše, podigoše svi skupa glas k Bogu, i rekoše: Gospode, ti koji si stvorio nebo i zemlju i more i sve što je u njima,

25 ti si preko Duha Svetoga, a ustima oca našega Davida, sluge svoga, rskao: „Našto ove bune po narodima, ove lude misli po plemenima?

26 Ustaše kraljevi zemlje i sabraše se knezovi na Gospoda i na Pomazanika njegova.“

27 Zaista se sabraše u ovome gradu na svetoga Sina tvoga Isusa, koga si ti pomazao, Irod i Pontije Pilat s narodima i plemenima Izrailjevim,

28 da učine sve što ruka tvoja i savet tvoj unapred odrediše da bude.

29 I sad, Gospode, pogledaj na pretnje njihove, i daj slugama svojim da govore sa svakom pouzdanošću reč tvoju,

30 i pruži ruku svoju na isceljivanje, i da znaci i čudesa bivaju imenom svetoga Sina tvoga Isusa.

31 Čim svršiše molitvu, zatrese se mesto gde bejahu sabrani i napuniše se svi Duha Svetoga, te javljahu reč Božju s pouzdanošću.

32 Mnoštvo koje beše primilo veru beše jednog srca i jedne duše. Niko ne govoraše za imanje svoje da je njegovo, nego im sve bejaše zajedničko.

33 Silno svedočahu apostoli za uskrsenje Gospoda Isusa Hrista, i milost velika beše na svima njima.

34 Jer nijedan među njima ne beše siromašan, jer koliko ih god bejaše koji imahu njive ili kuće, prodavahu i donošahu novce što uzimahu za to,

35 i metahu pred noge apostolima, i davaše se svakome što kome trebaše.

36 Josif, prozvani od apostola Varnava, što znači sin utehe, Levit, rodom iz Kipra,

37 prodade njivu koju je imao i donese novce, i metnu ih apostolima pred noge.

Glava 5.

1 Ali jedan čovek, po imenu Ananija, sa ženom svojom Sapfirom, prodade njivu,

2 i zadrža sebi neki deo od cene -, a žena njegova znala je za to -, i donevši ostatak od cene, metnu ga apostolima pred noge.

3 Petar mu reče: Ananija, zašto napuni sotona srce tvoje da slažeš Duhu Svetome i sakriješ od novaca što si uzeo za njivu?

4 Da je nisi prodao, ne bi li ona ostala tvoja? I kad si je prodao, ne beše li cena u tvojoj vlasti? Zašto si dakle takvu stvar metnuo u srce svoje? Nisi ljudima, nego si Bogu slagao.

5 Čuvši Ananija ove reči, pade i izdahnu. I veliki strah obuze sve one koji ovo slušaše.

6 A momci, ustavši, uzeše ga, iznesoše ga i ukopaše ga.

7 Oko tri sata posle toga uđe žena njegova, ne znajući šta je bilo.

8 Petar joj reče: Kaži mi, jeste li za toliko prodali njivu? Da, za toliko, - odgovori ona.

9 Tada joj Petar reče: Zašto se dogovoriste da iskušate Duha Gospodnjega? Gle, noge onih koji tvog muža ukopaše pred vratima su, i izneće te.

10 I ona onog istog časa pade pred nogama apostolovim i izdahnu. I momci, ušavši, nađoše je mrtvu i iznesoše je, i ukopaše je pored muža njezina.

11 I veliki strah obuze sav zbor i sve one koji čuše za to.

12 Rukama apostola činjahu se mnogi znaci i čudesa među ljudima. I oni bejahu svi zajedno u tremu Solomonovu,

13 i niko drugi nije smeo družiti se s njima. Ali ih narod mnogo hvaljaše.

14 Sve se više množaše broj onih, - muških i ženskih -, koji verovahu u Gospoda,

15 tako da i po ulicama iznošahu bolesnike i metahu na postelje i na nosila, da bi, kad prođe Petar, bar senka njegova osenila koga od njih.

16 A mnogi dolažahu i iz okolnih gradova u Jerusalim, i donošahu bolesnike i koje mučahu nečisti duhovi, i svi ozdravljahu.

17 Ali prvosveštenik i svi koji bejahu s njim, to jest oni od stranke sadukejske, ustaše, puni zavisti,

18 digoše ruke na apostole, i metnuše ih u opšti zatvor.

19 Ali anđeo Gospodnji otvori noću vrata tamnička, učini da iziđu i reče im:

20 Idite, ostanite u hramu i javljajte narodu sve reči ovoga života.

21Čuvši to, uđoše oni u jutro u hram i stadoše učiti. Kad prvosveštenik i oni koji behu s njim dođoše, sabraše sinedrion i sve starešine sinova Izrailjevih, i poslaše u tamnicu da dovedu apostole.

22 Momci, kad dođoše, ne nađoše ih u tamnici. Vratiše se i javiše im,

23 govoreći: Tamnicu nađosmo potpuno zaključanu i čuvare pred vratima, ali kad otvorismo, ne nađosmo nikoga unutra.

24 Glavar hrama i ostali prvosveštenici, čujući ove reči, nisu znali šta da misle o tom događaju.

25 Neko dođe i javi im: „Eno oni ljudi što ih baciste u tamnicu, u hramu su i uče narod.“

26 Tada glavar otide s momcima, i dovede ih, ali ne na silu, jer se bojahu da ih narod ne kamenuje.

27 Kad ih dovedoše pred sinedrion, zapita ih prvosveštenik, govoreći:

28 Ne naredismo li vama da ne učite u ono ime? I gle, napuniste ceo Jerusalim svojom naukom, i hoćete da na nas baciti krv tog čoveka!

29 Petar i apostoli odgovoriše: Više treba Boga slušati nego li ljude.

30 Bog otaca naših uskrsnu Isusa, koga vi ubiste obesivši ga na drvo.

31 Njega Bog desnicom svojom uzvisi za Kneza i Spasitelja, da da Izrailju pokajanje i oproštenje greha.

32 Mi smo svedoci tih dela i Duh Sveti, koji Bog dade onima koji ga slušaju.

33 Kad oni to čuše, vrlo se rasrdiše, i mišljahu da učine da se pogube.

34 Ali onda usta u sinedrionu jedan farisej, po imenu Gamalilo, čovek od zakona, poštovan od svega naroda, i naredi da apostoli iziđu za čas napolje.

35 Pa im reče: Ljudi Izrailjci, pazite dobro šta ćete činiti s ovim ljudima.

36 Jer se nedavno pojavi Tevda, koji se pravljaše važan, i za njim pristade oko četiri stotine ljudi; on je ubijen, a svi koji su behu pošli za njim behu rastureni, i njih nestade.

37 Posle njega pojavi se Juda Galilejac, u vreme popisa, i odvuče nešto naroda za sobom. I on pogibe, i svi koji behu pošli za njim rasuše se.

38 I sad vam ja kažem: Prođite se ovih ljudi, pustite ih nek idu. Ako je ovaj pothvat delo ljudi, propašće,

39 ali ako je od Boga, ne možete ga vi pokvariti. Nemojte da ispadnete kao da biste se hteli da se s Bogom borite.

40 Oni pristadoše na njegov savet i, dozvavši apostole, učiniše da se išibaju, zabraniše im da govore u ime Isusovo, i pustiše ih.

41 Apostoli otiđoše iz sinedriona, radujući se što su bili dostojni primiti uvrede za ime Isusovo.

42 I ne prestajahu svaki dan u hramu i po kućama učiti i propovedali dobru vest Isusa Hrista.

Glava 6.

1 U te dane, pošto se namnožiše učenici, podigoše Jelenisti^[3] viku na Jevreje što se njihove udovice zapostavljaju u razdavanjima koja se činjahu svaki dan.

2 Dvanaestorica sazvaše tad mnoštvo učenika, i rekoše: Ne priliči nama da ostavljamo reč Božju, pa da služimo oko trpeza.

3 Nađite, dakle, braćo, među sobom sedam poštenih ljudi, punih Duha Svetoga i mudrosti koje ćemo postaviti nad ovim poslom.

4 A mi ćemo ostati na molitvi i u službi reči.

5 Ovaj predlog bi ugodan celom narodu. I izabraše Stefana, čoveka puna vere i Duha Svetoga, Filipa, Prohora, Nikanora, Timona, Parmenu i Nikolu, prozelite iz Antiohije,

6 i izvedoše ih pred apostole, koji, pomolivši se, položiše ruke na njih.

7 Reč Božja rastijaše, i množaše se u Jerusalimu. I mnogi se sveštenici pokoravahu veri.

8 Stefan, pun milosti i sile, činjaše znake i čudesa velika među ljudima.

9 Tada ustadoše neki iz sinagoge koja se zove Slobodnjačka^[4], i neki iz Kirinske i iz Aleksandrijske sinagoge, i neki iz Kilikije i iz Azije, i prepiraše se sa Stefanom.

10 Ali oni ne mogahu odoleti mudrosti i duhu kojim on govoraše.

11 Tada podgovoriše neke ljude koji kazaše: „Čuli smo ga da huli na Mojsija i na Boga“.

12 I pobuniše narod, starešine i književnike, i napadoše na njega, uhvatiše ga, i dovedoše ga pred sinedrion.

13 Oni izvedoše lažne svedoke koji govorahu: „Ovaj čovek ne prestaje huliti na sveto mesta i na zakon,

14 jer ga čusmo da govori da će Isus, onaj Nazarećanin, razvaliti ovo mesto i izmeniti predanja koja nam predade Mojsije.“

15 Pogledavši na Stefana, svi koji seđahu u sinedrionu, izgledaše im lice njegovo kao lice anđela.

Glava 7.

1 Prvosveštenik reče: Je li dakle tako?

2 Stefan odgovori: Ljudi, braćo i oci, čujte! Bog slave javi se ocu našemu Avraamu kad beše u Mesopotamiji, pre nego što se doseli u Haran,

3 i reče mu: Iziđi iz zemlje svoje i od roda svoga, i idi u zemlju koju ću ti ja pokazati.

4 Tada on iziđe iz zemlje Haldejske, i doseli se u Haran, i odande, po smrti oca njegova, preseli ga Bog u ovu zemlju, u kojoj vi sad živite.

5 I ne dade mu baštine u njoj ni stope, ali obreče mu je dati, njemu i potomstvu njegovu posle njega, mada on nemaše dece.

6 Ali Bog reče ovako: Potomstvo će tvoje u tuđoj zemlji prebivati, i biće u ropstvu, i biće mučeno četiri stotine godina.

7 Ali narodu kome će ono služiti ja ću suditi, reče Bog. Zatim će izići i služiće meni na ovome mestu.

8 Posle toga dade Bog Avraamu zavet obrezanja, i tako, rodivši Isaka, Avraam ga obreza u osmi dan; tako isto i Isak obreza Jakova, i Jakov dvanaest patrijarha.

9 Patrijarsi behu zavidni na Josifa i prodadoše ga u Egipat. Ali Bog bi s njim,

10 i izbavi ga od svih nevolja njegovih, i dade mu milost i mudrost pred Faraonom, kraljem Egipatskim, koji ga postavi namesnikom nad Egiptom i nad celim domom svojim.

11 I dođe glad na svu zemlju Egipatsku i Hanansku. Nevolja je bila velika, a oci naši ne nalažahu hrane.

12 Jakov ču da ima pšenice u Egiptu, i posla najpre oce naše.

13 I kad oni dođoše tu po drugi put, prepoznaše Josifa braća njegova, i rod Josifov posta poznat Faraonu.

14 Josif dozva zatim oca svoga Jakova i svu rodbinu svoju, sedamdeset i pet duša.

15 Jakov siđe u Egipat, i tu umre; i umreše i oci naši.

16 Prenesoše ih u Sihem i metnuše u grob koji Avraam kupi za novce od sinova Emorovih u Sihemu.

17 Približavalo se vreme kad je trebalo da se ispuni obećanje za koje se Bog zakle Avraamu, i narod se narodi i namnoži u Egiptu,

18 dok nasta drugi kralj u Egiptu, koji ne poznavaše Josifa.

19 Ovaj postupi zlo prema našemu rodu, i izmuči oce naše toliko da svoju decu bacahu, da ne žive.

20 U to vreme rodi se Mojsije, koji beše Bogu ugodan. On bi tri meseca hranjen u kući oca svoga,

21 a kad ga izbaciše, uze ga kći Faraonova, i odgoji kao sina.

22 Mojsije nauči svu nauku Egipatsku i bi silan na reči i na delu.

23 Kad mu bi četrdeset godina, dođe mu na srce da obiđe braću svoju, sinove Izrailjeve.

24 I videvši da se jednome činjaše nasilje, stade da brani i osveti onoga koji beše zlostavljen, i ubi Egipćanina.

25 On mišljaše da će braća njegova razumeti da im Bog njegovom rukom davaše spasenje. Ali oni ne razumeše.

26 Sutradan dođe on među njih kad se bejahu pobili, i poče da ih miri, govoreći: Ljudi, braća ste, zašto zlostavljate jedan drugoga?

27 Ali onaj koji zlostavljaše bližnjega svoga, oturi ga, govoreći: Ko je tebe postavio glavarem i sudijom nad nama?

28 Ili i mene hoćeš da ubiješ kao što si juče ubio Egipćanina?

29 Na te reči Mojsije pobeže, i pođe i nastani se u zemlji Madijamskoj, gde rodi dva sina.

30 Posle četrdeset godina pojavi mu se u pustinji gore Sinajske anđeo Gospodnji u plamenu od kupine.

31 Kad to Mojsije zagleda, začudi se toj pojavi, i kako se približavaše da vidi šta je, ču se glas Gospodnji:

32 „Ja sam Bog otaca tvojih, Bog Avraamov, Isakov i Jakovljev“. I Mojsije, sav uzdrhtan, ne smedijaše da pogleda.

33 Gospod mu reče: „Izuj obuću s nogu svojih, jer je mesto na kome stojiš sveta zemlja.

34 Video sam muku naroda svoga koji je u Egiptu, čuo sam uzdisanje njegovo i sišao sam da ga izbavim. Idi sad, poslaću te u Egipat.“

35 Ovoga Mojsija koga oni oturiše, rekavši: „Ko te postavi glavarem i sudijom“?, - ovoga Bog za glavara i izbavitelja posla preko anđela, koji mu se pojavi u kupini.

36 To je onaj koji ih izvede iz Egipta, čineći čudesa i znake u zemlji egipatskoj i u Crvenome moru i u pustinji četrdeset godina.

37 To je onaj Mojsije koji kaza sinovima Izrailjevim: Gospod, Bog vaš, podignuće vam proroka iz vaše braće, kao mene.

38 To je onaj koji beše u zboru u pustinji s anđelom koji mu govori na gori Sinajskoj, i s ocima našim primi reči života, da ih nama preda.

39 Njega ne hteše poslušati oci naši, nego ga odbaciše i okrenuše se srcem svojim ka Egiptu,

40 veleći Aronu: „Napravi nam bogove koji će ići pred nama, jer ovome Mojsiju, koji nas izvede iz zemlje egipatske, ne znamo šta bi“.

41 I u te dane napraviše tele i prinesoše žrtvu idolu, i radovahu se delu ruku svojih.

42 Tada se Bog okrenu od njih, i predade ih da se klanjaju vojsci nebeskoj, kao što je pisano u knjizi proroka: „Jeste li mi žrtve i darove prinosili za četrdeset godina u pustinji, dome Izrailjev?...

43 Vi nosiste šator Molohov i zvezdu boga Remfana, kipove što načiniste da im se klanjate! Zato ću vas preko Vavilona preseliti“.

44 Ocevi naši imahu šator svedočanstva u pustinji, kao što zapovedi Onaj koji govori Mojsiju da ga načini po prilici koju vide;

45 koji i primiše ocevi naši i donesoše s Isusom u zemlju naroda koje otera Bog ispred lica otaca naših, i tu osta sve do vremena Davida,

46 koji nađe milost u Boga i izmoli da nađe mesto za Boga Jakovljeva,

47 a Solomon mu sazida dom.

48 Ali Svevišnji ne prebiva u hramovima rukom sazidanim, kao što govori prorok:

49 „Nebo je presto moj, a zemlja je podnožje nogama mojim. Kakav dom mi možete vi sazidati, govori Gospod, i koje će biti mesto počivanja moga?

50 Ne stvori li sve to moja ruka?“

51 Tvrdoglavi ljudi i neobrezanih srca i ušiju! Vi se jednako protivite Duhu Svetome! Kao što su bili oci vaši, tako ste i vi!

52 Koji je prorok, koga oci vaši ne progoniše? Oni pobiše one koji unapred javiše dolazak Pravednika, koga ste i sad predali, i čiji ste vi izdajnici i krvnici postali;

53 vi koji primiste Zakon po zapovestima anđela i ne držaste ga!...

54 Kad oni to čuše, rasrdiše se u srcima svojim i škripahu zubima na nj.

55 Ali Stefan, pun Duha Svetoga, pogleda na nebo i vide slavu Božju i Isusa s desne strane Boga.

56 I on reče: Evo vidim nebesa otvorena i Sina čovečjega s desne strane Boga.

57 Oni tad povikaše jakim glasom, zatiskivajući uši svoje i navališe na njega,

58 izvedoše ga iz grada i kamenovaše ga. Svedoci metnuše svoje haljine kod nogu jednog mladića kome beše ime Savle,

59 i kamenovaše Stefana, koji se moljaše i govoraše: Gospode Isuse, primi duh moj!

60 Onda kleče na kolena i zavapi jakim glasom: Gospode, ne primi im ovaj greh! I kad to reče usnu.

Glava 8.

1 Savle beše odobrio ubistvo Stefanovo. Tog dana podiže se velika hajka na crkvu Jerusalimsku, i svi se razbegoše po krajevima judejskim i samarijskim, osim apostola.

2 Ljudi pobožni sahraniše Stefana i mnogo ga oplakaše.

3 Savle pak raskopavaše crkvu, jer iđaše po kućama i isterivaše ljude i žene ih predavaše ih u tamnicu.

4 Oni što se behu razbegli iđahu od mesta do mesta, propovedajući vest dobre reči.

5 Filip, sišavši u grad Samarijski, propovedaše Hrista.

6 Ceo je narod pažljivo slušao ono što govoraše Filip, kad ču i vide čuda koja činjaše;

7 jer iz mnogih iziđoše zli duhovi s velikom vikom, i mnogi uzeti i hromi ozdraviše.

8 I u onome gradu bi velika radost.

9 U gradu beše pre jedan čovek, po imenu Simon, koji se pravljaše važan i čaraše i dovođaše u čudo narod samarijski.

10 Svi, mali i veliki, slušahu ga pažljivo i govorahu: To je sila Božja koja se zove velika!

11 I zato ga slušahu što ih mnogo vremena činima iznenađivaše.

12 Ali kad verovaše Filipu, koji im javljaše Jevanđelje o kraljevstvu Božjemu i o imenu Isusa Hrista, pokrstiše se i ljudi i žene.

13 I sam Simon verova, i, pokrstivši se, osta kod Filipa i začuđivaše se gledajući dela i znake velike koji se zbivahu.

14 Kad apostoli koji bejahu u Jerusalimu čuše da Samarija primi reč Božju, poslaše k njima Petra i Jovana,

15 koji, došavši, moliše se za njih da prime Duha Svetoga,

16 jer još ni na jednog od njih ne beše došao, a oni bejahu samo kršteni u ime Gospoda Isusa.

17 Tada Petar i Jovan položiše ruke na njih, i oni primiše Duha Svetoga.

18 Kad Simon vide da se Duh Sveti daje polaganjem ruku apostola, donese im novce,

19 govoreći: Dajte i meni ovu vlast da kad položim ruke na koga, on primi Duha Svetoga.

20 Ali mu Petar reče: Novci tvoji s tobom da propadnu, kad si pomislio da se dar Božji može za novce dobiti.

21 Nema tebi dela ni udela u ovome, jer srce tvoje nije pravo pred Bogom.

22 Pokaj se, dakle, od te svoje bezdušnosti i moli se Gospodu da bi ti se -, ako je to moguće -, oprostila pomisao srca tvoga;

23 jer vidim da si u gorkoj žuči i u vezama nepravde.

24 Simon odgovori: Pomolite se vi Gospodu za mene da ne padne na mene ništa od onoga što rekoste.

25 Tako posvedočivi i propovedavši reč Gospodnju, vratiše se Petar i Jovan u Jerusalim, javljajući dobru vest po mnogim selima samarijskim.

26 Anđeo Gospodnji progovori Filipu i reče: Ustani i idi u podne na put koji silazi od Jerusalima u Gazu, a koji je pust.

27 On usta i pođe. I gle, čovek Etiopljanin, evnuh, velmoža Kandakije, kraljice Etiopske, koji beše nadglednik njezinih riznica, a beše došao u Jerusalim na molitvu,

28 vraćaše se sedeći na svojim kolima i čitaše proroka Isaiju.

29 Duh reče Filipu: Idi i pristupi k tim kolima.

30 Filip pritrča i ču Etiopljanina gde čita proroka Isaiju, i reče mu: Razumeš li to što čitaš?

31 On odgovori: Kako bih to mogao, ako me ko ne uputi? I umoli Filipa da se popne i sedne s njim.

32 Mesto iz Pisma koje on čitaše beše ovo: „Odvede se ko ovca na klanje, i ko nemo jagnje pred onim koji ga striže ne otvori usta svojih.

33 Sud se njegov ispuni u uniženju njegovom. A potomstvo njegovo ko li će opisati? Jer se život njegov istrže iz zemlje.“

34 Reče evnuh Filipu: Molim te, za koga ovo govori prorok? Za sebe, ili za koga drugoga?

35 Tada Filip, otvorivši usta, i počevši od te tačke u Pismu, javi mu dobru vest Isususovu.

36 Kako iđahu putem, dođoše na jednu vodu, i evnuh reče: Evo vode, šta mi smeta da se krstim?

37 Filip mu reče: Ako veruješ od svega srca svoga, možeš. A evnuh odgovori: Verujem da je Isus Hristos Sin Božji.

38 Ustaviše kola i siđoše oba na vodu, i Filip krsti evnuha.

39 Kad iziđoše iz vode, Duh Gospodnji uze Filipa, i više ga evnuh ne vide. I dok on, sav radostan, nastavljaše svoj put,

40 Filip se nađe u Azotu, odakle se krenu, propovedajući jevanđelje u svim gradovim kroz koje prolažaše, dok ne stiže u Ćesariju.

Glava 9.

1 Međutim Savle, još dišući pretnjom i ubistvom protiv učenika Gospodnjih, otide k prvosvešteniku,

2 i izmoli od njega poslanice za Damaštanske sinagoge, u svrhu da ako nađe koje pristaše nove nauke, ljude ili žene, da ih svezane dovede u Jerusalim.

3 Dok beše na putu i približavaše se Damasku, blesnu odjednom svetlost s neba okolo njega.

4 On pade na zemlju, i ču glas koji mu govori: Savle, Savle, zašto me goniš?

5 On odgovori: Ko si ti, Gospode? - I Gospod reče: Ja sam Isus, koga ti goniš.

6 Nego ustani i uđi u grad, pa će ti se kazati šta treba da činiš.

7 Ljudi koji iđahu s njim behu začuđeni, jer čujahu glas, ali nikoga ne viđahu.

8 Savle usta od zemlje i mada su mu oči bile otvorene ništa ne viđaše. Uzeše ga za ruku i odvedoše u Damask.

9 I tri dana nije video, i nije ništa jeo ni pio.

10 U Damasku beše jedan učenik, po imenu Ananija, i njemu reče Gospod u jednom viđenju: Ananija! - A on odgovori: Evo me Gospode!

11 Gospod mu reče: Ustani i idi u ulicu koja se zove Prava, i traži u domu Judinu Taršanina, po imenu Savla. Jer se on moli,

12 i u jednom viđenju vide čoveka, po imenu Ananija, koji je ulazio i polagao ruke na njega da progleda.

13 Ananija odgovori: Gospode, ja čuh od mnogih za tog čoveka, kolika zla učini svetima tvojim u Jerusalimu.

14 I ovde ima on vlast od prvosveštenika da veže sve one koji prizivaju ime tvoje. -

15 Ali mu Gospod reče: Idi, jer mi je on oruđe koje sam izabrao da iznese ime moje pred narode i kraljeve i pred sinove Izrailjeve,

16 i ja ću mu pokazati koliko ima da trpi za ime moje.

17 Ananija iziđe, i kad uđe u kuću, položi ruke na Savla, govoreći: Savle, brate, Gospod Isus, koji ti se pojavi na putu kojim si išao, posla me da progledaš i da se napuniš Duha Svetoga.

18 U taj isti čas otpadoše od očiju njegovih kao neke ljuske, i povrati mu se vid.

19 On tad usta i krsti se, i pošto pojede, okrepi se. Savle osta nekoliko dana s učenicima koji bejahu u Damasku,

20 i odmah je propovedao po sinagogama da je Isus Sin Božji.

21 Svi koji ga slušahu, čuđahu se, i govorahu: Nije li ovo onaj koji gonjaše u Jerusalimu one koji spominjahu to ime, i ovde dođe da ih povezane vodi prvosveštenicima?

22 Savle postajaše međutim sve jači, i zbunjivaše Judeje koji življahu u Damasku, dokazujući za Isusa da je on Hristos.

23 Posle nekog vremena dogovoriše se Judeji da ga ubiju.

24 Ali Savle dozna za njihov dogovor. Oni ga pred vratima dan i noć vrebahu da bi ga ubili.

25 Ali ga učenici uzeše noću i u kotarici ga spustiše preko zida.

26 Kad Savle dođe u Jerusalim, gledaše da se druži s učenicima. Ali ga se svi bojahu, jer ne verovahu da je učenik.

27 Tad ga Varnava uze sa sobom i dovede k apostolima, i kaza im kako na putu Savle vide Gospoda, koji mu progovori, i kako je u Damasku otvoreno propovedao u ime Isusovo.

28 I on je s njima ulazio i izlazio u Jerusalimu, i s pouzdanošću je propovedao u ime Gospodnje.

29 On govoraše i prepiraše se i s Jelinistima ali oni gledahu da ga ubiju.

30 Kad braća saznaše za to, ispratiše ga u Ćesariju i nateraše ga da putuje u Tars.

31 Crkva beše u miru po svoj Judeji i Galileji i Samariji, uzdižući se i napredujući u strahu od Gospoda, i umnožavaše se pomoću Duha Svetoga.

32 Kako Petar obilažaše sve svete, dođe i k svetima koji življahu u Lidi.

33 On nađe tamo jednog čoveka koji se zavaše Eneja, koji već osam godina ležaše uzet na odru.

34 Reče mu Petar: Eneja, isceljuje te Isus Hristos, ustani i uredi odar svoj. I on odmah usta.

35 Svi stanovnici Lide i Asarona videše ga, i obratiše se ka Gospodu.

36 U Jopi beše jedna učenica po imenu Tavita, što znači Srna. Ona je činila mnogo dobrih dela i milostinje.

37 U te dane ona se razbole i umre. Tad je okupaše i metnuše u gornju sobu.

38 A kako je Lida blizu Jope, to učenici, čuvši da je Petar u njoj, poslaše dva čoveka da ga mole da bez odlaganja dođe do njih.

39 Petar usta i otide s njima, i kad dođe, uvedoše ga u gornju sobu. Oko njega skupiše se sve udovice plačući, i pokazaše mu suknje i haljine što je radila Srna dok je bila s njima.

40 Petar naredi da svi iziđu iz sobe, kleče na kolena i pomoli se, i, okrenuvši se k telu, reče: Tavita, ustani! - Ona otvori oči i, videvši Petra, sede.

41 On joj pruži ruku i podiže je. Zatim pozva svete i udovice, i pokaza im je živu.

42 To se razglasi po svoj Jopi, i mnogi verovaše u Gospoda.

43 Petar osta neko vreme u Jopi, kod nekoga Simona kožara.

Glava 10.

1 U Ćesariji beše jedan čovek, po imenu Kornilije, centurion kohorte koja se zvaše Italska.

2 Taj čovek beše pobožan i bogobojazan sa celim domom svojim; davaše milostinju narodu i uvek se Bogu moljaše.

3 On vide na javi, oko devetoga sata dnevni, pojavu anđela Božjega koji priđe k njemu i reče mu: Kornilije!

4 Uprtih očiju na nj i obuzet strahom on odgovori: Šta, Gospode? - A anđeo mu reče: Molitve tvoje i milostinje tvoje iziđoše pred Boga, i on ih se opomenu.

5 Pošlji u Jopu ljude i dozovi Simona prozvanoga Petra.

6 On sedi kod nekoga Simona kožara, čija je kuća kod mora.

7 Čim anđeo koji mu beše govorio otide, dozva Kornilije dvojicu od svojih slugu i jednog pobožnog vojnika, od onih koji mu behu određeni na ličnu službu,

8 i pošto im sve kaza, posla ih u Jopu.

9 Sutradan, dok oni iđahu putem i približavahu se gradu, pope se Petar u šesti sat na krov^[5] da se moli.

10 On ogladne i htede da jede, i dok mu se gotovljaše jelo zanese se,

11 i vide nebo otvoreno i da se na zemlju spušta nešto kao veliki čaršav zavezan na četiri roglja,

12 u kome behu sve četvoronožne životinje i gmizavci zemaljski i ptice nebeske.

13 I jedan glas mu reče: Ustani Petre, pokolji i pojedi!

14 Ali Petar reče: Ne, Gospode, jer nikad nejedoh što pogano ni nečisto.

15 I gle, glas opet k njemu po drugi put: Što je Bogu čisto, ne nazovi pogano.

16 Ovo bi tri puta i odmah se čaršav uze na nebo.

17 Dok se Petar u sebi kolebaše, misleći šta bi bila pojava koju vide, gle, ljudi poslani od Kornilija, ispitavši za dom Simonov i našavši ga, stadoše pred vratima

18 i pitaše glasno: Je li ovde Simon prozvani Petar?

19 I dok Petar ne znaše šta da misli o značaju viđenja koje je imao, reče mu Duh: Evo, tri čoveka traže te,

20 ustani i siđi, i idi bez oklevanja s njima, jer ih ja poslah.

21 Petar dakle siđe i reče tim ljudima: Evo ja sam onaj koga tražite. Što ste došli?

22 Odgovoriše: Kornilije, centurion, čovek pravedan i bogobojazan, po dobru poznat u svemu narodu judejskome, primio je zapovest od anđela svetoga da pozove tebe u svoj dom da čuje reči od tebe.

23 Petar ih uvede unutra i ugosti ih. Sutradan usta i pođe s njima, a i neki od braće iz Jope pođoše s njim.

24 Idućeg dana stigoše u Ćesariju. Kornilije, koji ih čekaše, beše pozvao i rodbinu svoju i bližnje prijatelje.

25 Kad Petar uđe, iziđe mu Kornilije u susret, i padnuvši pred noge njegove pokloni mu se.

26 Ali ga Petar podiže, govoreći: Ustani, i ja sam čovek.

27 Govoreći s njim uđe i nađe mnoge ljude koji se bejahu sabrali,

28 i reče im: Vi znate kako je neprilično čoveku Judejinu družiti se s tuđinom ili dolaziti mu. Ali me Bog naučio da ni jednoga čoveka ne smatram za pogana, ili nečista.

29 Zato sam bez ustezanja došao na vaš poziv. Pitam vas dakle: zašto poslaste po mene?

30 Kornilije reče: Pre četiri dana, molio sam se Bogu u deveti sat u svojoj kući, i gle, pojavi se čovek preda mnom u haljini sjajnoj

31 i reče: Kornilije uslišana je molitva tvoja i Bog se opomenu milostinja tvojih.

32 Pošlji dakle u Jopu i pozovi Simona koji se zove Petar. On je u kući Simona kožara kod mora.

33 Tad ja odmah poslah po tebe, i dobro si učinio što si došao. Sad dakle mi svi stojimo pred Bogom, da čujemo sve što je tebi Gospod zapovedio da nam rečeš.

34 Tada Petar, otvorivši usta, reče: Zaista vidim da Bog nema ličnih obzira,

35 nego u svakome narodu njemu koji se god boji njega i pravedno postupa, mio je njemu.

36 On posla reč sinovima Izrailjevim, javljajući mir po Isusu Hristu, koji je Gospod svima.

37 Vi znate šta je bilo po svoj Judeji, počevši od Galileje, po krštenju koje propoveda Jovan.

38 Znate kako Bog pomaza Duhom Svetim i silom Isusa iz Nazareta, koji prođe čineći dobro i isceljujući sve one koje behu pod vlašću đavola, jer Bog bejaše s njim.

39 Mi smo svedoci svemu onome što on učini u zemlji Judeja i u Jerusalimu. Njega ubiše, obesivši ga na drvo.

40 I njega Bog uskrsnu treći dan i dade mu da se pojavi,

41 ne svemu narodu nego svedocima unapred izabranim od Boga, nama koji s njim jedosmo i pismo po uskrsenju njegovom iz mrtvih.

42 Nama Isus zapovedi da propovedamo narodu i da svedočimo da je on od Boga postavljen sudijom živima i mrtvima.

43 Za njega svedoče svi proroci da će imenom njegovim primiti oproštenje greha svi koji u njega veruju.

44 Dok još Petar govoraše ove reči, siđe Duh Sveti na sve koji slušahu reč,

45 i udiviše se vernici iz obrezanja koji behu došli s Petrom, videći da se i na pagance izli dar Duha Svetoga.

46 Jer ih slušahu gde govorahu jezike i veličahu Boga. Tada progovori Petar:

47 Može li se odreći voda krštenja onima koji primiše Duha Svetoga isto kao i mi?

48 I zapovedi da se oni krste u ime Gospodnje. Tad ga oni moliše da ostane kod njih nekoliko dana.

Glava 11.

1 Apostoli i braća koji bejahu u Judeji čuše da i paganci primiše reč Božju,

2 i kad Petar iziđe u Jerusalim, korahu ga vernici obrezani,

3 govoreći: Ušao si k neobrezanima i jeo si s njima.

4 Petar im poče kazivati redom sve što je bilo:

5 Ja bejah u gradu Jopi na molitvi, i došavši u zanos imah viđenje: Sud nekakav kao veliki čaršav zavezan na četiri roglja spusti se s neba i dođe do preda me.

6 Pogledavši u nj posmatrah to, i videh četveronožne životinje zemaljske, zverinje, gmizavce i ptice nebeske;

7 i čuh glas koji mi govori: Ustani, Petre, pokolji i pojedi!

8 A ja rekoh: Ne, Gospode, jer ništa pogano ni nečisto nikad ne uđe u usta moja.

9 Glas mi po drugi put progovori s neba: Što je Bogu čisto ne reci da je pogano.

10 I to bi tri puta, i uze se sve opet na nebo.

11 I gle, tri čoveka staše odmah pred kućom u kojoj bejah, poslani k meni iz Ćesarije.

12 I Duh mi reče da bez oklevanja idem s njima. I dođoše sa mnom i šest braće i uđosmo u Kornilijevu kuću.^[6]

13 I on nam kaza kako vide anđela u kući svojoj koji je stao i kazao mu: Pošlji ljude u Jopu i pozovi Simona prozvanoga Petra,

14 koji će ti kazati reči kojima ćeš se spasti ti i sav dom tvoj.

15 A kad počeh govoriti siđe Duh Sveti na njih, kao i na nas u početku.

16 I ja se opomenuh reči Gospodnje: „Jovan je krstio vodom, a vi ćete krstiti Duhom Svetim.“

17 Kad im dakle Bog dade jednak dar kao i nama koji verujemo u Gospoda svoga Isusa Hrista, ja ko bejah da bih se mogao Bogu protiviti?

18 Kad oni to čuše, umiriše se, i hvališe Boga govoreći: Dakle i pagancima dade Bog pokajanje za život.

19 Oni koji se rasejaše zbog progonstva koje posta povodom Stefana pođoše sve do Finikije, do ostrva Kipra i do Antiohije, javljajući reč samo Judejima.

20 Ali među njima bejahu i neki Kiprani i Kirinci, koji ušavši u Antiohiju, obratiše se i Grcima, javljajući im jevanđelje Gospoda Isusa.

21 Ruka Božja beše s njima, i mnogi verovaše i obratiše se ka Gospodu.

22 Reč o njima dođe do ušiju članova crkve u Jerusalimu, i oni poslaše Varnavu da ide do Antiohije.

23 Kad on dođe i vide milost Božju, obradova se i preporuči svima da čvrstim srcem ostanu u Gospodu;

24 jer on beše čovek dobar i pun Duha Svetoga i vere. I vrlo veliko mnoštvo naroda obrati se ka Gospodu.

25 Varnava iziđe zatim u Tars da traži Savla, i kad ga nađe, dovede ga u Antiohiju.

26 Oni su celu jednu godinu bili zajedno na saborima crkvenim i učiše mnogi svet. I u Antiohiji su učenici po prvi put prozvani hrišćanima.

27 U te dane siđoše iz Jerusalima neki proroci u Antiohiju.

28 Jedan od njih, po imenu Agav usta i Duhom nadahnut predskaza veliku glad koja je imala biti po celome svetu, i koja i bi za cara Klaudija.

29 Učenici odlučiše da pošalju koliko koji mogaše, pomoć braći koja življahu u Judeji.

30 Oni je poslaše starešinama preko ruke Varnavine i Savlove.

Glava 12.

1 U ono vreme kralj Irod stade da muči neke članove crkve,

2 te učini da se Jakov, brat Jovanov, pogubi mačem.

3 Videći da je to po volji Judejima dade uhapsiti i Petra (a bejahu dani beskvasnih hlebova),

4 kojega uhvativši i bacivši u tamnicu predade straži od četiri voda po četiri vojnika, s namerom da ga po Pashi izvede pred narod.

5 Petar dakle beše pod stražom u tamnici, i crkva je ne prestajaše da se moli za njega Boga.

6 Na noć pre dana kad je Irod hteo da ga izvede pred sud, spavaše Petar, okovan u dvoje verige, među dvojicom vojnika, a stražari pred vratima čuvahu tamnicu.

7 I gle, pojavi se anđeo Gospodnji, i zasvetli u tamnici. Gurnuvši ga u rebra, probudi anđeo Petra i reče mu: Brže ustani! I verige mu spadoše s ruku.

8 Anđeo mu reče: Opaši se i obuj obuću svoju. - I on učini tako. - I reče mu anđeo: Obuci haljinu svoju i hajde za mnom.

9 Petar iziđe i pođe za njim, ne znajući da je istina što anđeo činjaše, i misleći da je to neko priviđenje.

10 Kad prođoše prvu i drugu stražu i dođoše k vratima gvozdenim koja vode u grad, ona im se sama otvoriše, i oni iziđoše i prođoše jednu ulicu, i anđeo ga tad ostavi.

11 Kad dođe k sebi, reče Petar: Sad zaista vidim da Bog posla anđela svoga, te me izbavi iz ruku Irodovih i od svega što je narod judejski očekivao.

12 Pošto se razmisli, uputi se kući Marije matere Jovana, koji se zvaše Marko, gde mnogi bejahu sabrani na molitvi.

13 Kucnu na vrata od dvorišta, i jedna sluškinja, po imenu Roda, približi se da osluškuje.

14 Ona pozna Petrov glas, i od radosti, u mesto da otvori vrata, istrča da javi da je Petar pred vratima.

15 Oni joj rekoše: Ti si luda. Ali ona potvrdi da je tako. A oni rekoše: To je anđeo njegov.

16 Međutim Petar jednako kucaše. Otvoriše i začudiše se kad ga videše.

17 I Petar, davši im znak rukom da ćute, kaza im kako ga Gospod izvede iz tamnice -, i reče: Javite ovo Jakovu i braći. Pa iziđe, i otide na drugo mesto.

18 Kad bi dan, vojnici su bili u velikoj uzbuni da bi saznali šta to bi od Petra.

19 A kad ga Irod potraži, i ne nađe se, ispita stražare i zapovedi da ih izvedu na gubilište. Posle toga iziđe iz Judeje u Ćesariju, i ostade tu.

20 Irod je bio rđavo raspoložen prema Tircima i Sidoncima. Ali se oni sporazumeše i zajedno dođoše k njemu, i pošto pridobiše Vlasta, komornika kraljeva, tražiše mir, jer njihove zemlje dovozahu hranu od njegovog kraljevstva.

21 U određeni dan, odeven u kraljevske haljine i sedeći na prestolu, oslovi ih Irod javno pred narodom.

22 Narod viknu: Glas Božji, a ne čovečji!

23 Tog istog časa udari ga anđeo Gospodnji, jer ne dade slavu Bogu, i, izgrizen od crvi, izdahnu.

24 Ali se reč Božja sve više širiše i množaše se broj učenika.

25 Varnava i Savle, ispunivši poruku, vratiše se iz Jerusalima u Antiohiju, uzevši sa sobom i Jovana koji se zvaše Marko.

Glava 13.

1 U Antiohijskoj crkvi bilo je proroka i učitelja, a naime: Varnava, Simeon, koji se zvaše Nigar, Lukije iz Kirine, Manail koji je bio odgojen s Irodom tetrarhom, i Savle.

2 Dok oni služahu Gospodu u službi svojom i pošćahu, reče Duh Sveti: Odvojite mi Varnavu i Savla na delo na koje ih pozvah.

3 Tada, postivši i pomolivši se, položiše ruke na njih i otpustiše ih.

4 Varnava i Savle, poslani od Duha Svetoga, siđoše u Selevkiju, i odande otploviše u Kipar.

5 Došavši u Salaminu, javiše reč Božju u sinagogama judejskim. Oni su imali Jovana za pomoćnika.

6 Pošto pređoše celo ostrvo do Pafa, nađoše nekog vračara, lažnog judejskog proroka, po imenu Var-Isusa,

7 koji beše s prokonsulom Sergijem Pavlom, čovekom razumnim. Ovaj dozva Varnavu i Savla, i izrazi želju da čuje reč Božju.

8 Ali Elima, vračar (jer to znači ime njegovo), stade im se protiviti, nastojeći da odvrati prokonsula od vere.

9 Tad Savle, koji se zvaše i Pavle, pun Duha Svetoga, pogleda na nj,

10 i reče: Čoveče, puni svakog lukavstva i svake pakosti, sine đavolji, neprijatelju svake pravde!, zar nećeš da prestaneš kvariti pravih puteva Gospodnjih?

11 I sad, gle, ruke Gospodnje na te! Bićeš slep i nećeš za neko vreme sunca videti. I u jedanput napade na nj mrak i tama, i on, pipajući, tražaše nekoga koji bi ga za ruku vodio.

12 Tad prokonsul, kad vide šta bi, verova, diveći se nauci Gospodnjoj.

13 Pavle i drugovi njegovi, ukrcavši se u Pafu, otploviše u Pergu Pamfilijsku. Jovan se odvoji od njih i vrati se u Jerusalim.

14 Iz Perge proslediše put, i dođoše u Antiohiju Pisidijsku. Ušavši u sinagogu u dan subotni sedoše.

15 Po čitanju zakona i proroka, poručiše njima starešine sinagoge: Ljudi, braćo, ako imate koju poruku da uputite narodu, govorite!

16 Pavle usta i mahnuvši rukom reče: Ljudi Izrailjci i vi koji se Boga bojite, čujte!

17 Bog naroda ovoga Izrailjeva, izabra oce naše i podiže ovaj narod dok prebivaše u tuđini, u zemlji Egipatskoj, i silnom rukom svojom izvede ga iz nje.

18 I do četrdeset godina prehrani ga u pustinji;

19 i zatrvši sedam naroda u zemlji Hananskoj, razdeli im zemlju u nasleđe.

20 Zatim im na četiri stotine i pedeset godina dade sudije do proroka Samuila.

21 Oni tad tražiše kralja, i dade im Bog Saula, sina Kisova, čoveka od kolena Venijaminova, za četrdeset godina.

22 i odbacivši njega, podiže im Davida za kralja, o kome dade ovo svedočanstvo: Nađoh Davida, sina Jesejeva, čoveka po srcu mojemu, koji će ispuniti svu volju moju.

23 Od njegova semena podiže Bog Izrailju, po obećanju, Spasitelja koji je Isus.

24 Pre njegova dolaska propoveda Jovan krštenje pokajanja svemu narodu Izrailjevu.

25 I kad svršavaše Jovan tečenje svoje, govoraše: Ko mislite da sam, ja to nisam, nego evo ide za mnom jedan kome ja nisam dostojan razdrešiti remena na obući njegovoj.

26 Ljudi, braćo, sinovi roda Avraamova, i vi koji se Boga bojite, vama^[7] se upravi ova reč spasenja.

27 Jer stanovnici Jerusalimski i glavari njihovi ne prepoznaše Isusa i, osudiše ga, ispuniše reči proroka koje se čitaju svake subote.

28 I mada ne nađoše na njemu nijedne smrtne krivice, tražiše od Pilata da ga pogubi.

29 I kad svršiše sve što je pisano za njega, skinuše ga s drveta i metuše ga u grob.

30 Ali ga Bog uskrsnu iz mrtvih.

31 I on se pojavljiva mnogo dana onima koji bejahu izišli s njim iz Galileje u Jerusalim, i koji su sad svedoci njegovi pred narodom.

32 I mi vama javljamo dobru vest da je obećanje učinjeno ocima našim Bog ispunio nama, deci njihovoj, uskrsnuvši Isusa,

33 kao što je napisano u drugom psalmu: „Ti si sin moj, ja te danas rodih“.

34 A da ga je uskrsnuo iz mrtvih, da se više ne vrati u trulenje, to je ono što je on javio govoreći: „Daću vama svete milosti Davidu obećane, milosti verne“.

35 Zato i na drugom mestu govori: „Nećeš dati da tvoj Svetac trulenje vidi!“

36 I David, posluživši rodu svome po volji Božjoj, umre i pridruži se ocima svojim, i vide trulenje.

37 Ali onaj koga Bog uskrsnu, taj ne vide trulenja.

38 Znajte, dakle, ljudi, braćo, da se po njemu vama javlja oproštenje greha

39 i da će se svaki koji veruje po njemu opravdati od svega onoga, od čega se po zakonu Mojsijevom ne mogoste opravdati.

40 Gledajte zato da ne dođe na vas ono što je kazano u prorocima:

41 „Gledajte, vi koji prezirete, čudite se i izgubite se; jer ću ja za vaših dana učiniti delo, delo koje ne biste verovali ako vam ga neko iskazuje“.

42 Kad izlažahu iz sinagoge, moljahu ih da im se ove reči u drugu subotu govore;

43 a kad se sabor raziđe, mnogi od Judeja i od pobožnih prozelita pođoše za Pavlom i za Varnavom, koji se razgovoriše s njima, i preporučiše im da ostanu u milosti Božjoj.

44 U drugu subotu sabra se skoro ceo grad da čuje reč Božju.

45 Kad Judeji videše mnoštvo naroda, napuniše se zavisti i opirahu se reči Pavlovoj, nasuprot govoreći i grdeći ga.

46 Pavle i Varnava rekoše im čisto: Vama je trebalo da se najpre javi reč Božja, ali kad je vi odbacujete i sami se smatrate da niste dostojni večnoga života, evo se obraćamo k pagancima,

47 jer nam je tako zapovedi Gospod: „Postavih te da si svetlost narodima, i da nosiš spas do krajnjih granica zemlje“.

48 Čuvši to, radovahu se paganci i slavljahu reč Božju, i primiše veru svi koji behu određeni za život večni.

49 Reč se Božja širila po svoj okolini.

50 Ali Judeji podgovoriše pobožne viđene žene i starešine gradske, i izazvaše gonjenje na Pavla i Varnavu, i isteraše ih iz svoje zemlje.

51 A oni, otresavši na njih prašinu sa nogu svojih, pođoše u Ikoniju,

52 dok su učenici bili puni radosti i Duha Svetoga.

Glava 14.

1 U Ikoniji uđoše Pavle i Varnava zajedno u judejsku sinagogu, i govoriše tako da primi veru veliko mnoštvo Judeja i Grka.

2 Međutim oni Judeji koji ne verovaše, podbuniše i razdražiše duhove paganaca na braću.

3 Ali oni ostaše dosta vremena govoreći otvoreno, utemeljeni u Gospodu, koji svedočaše reč milosti svoje, i davaše te se zbivahu znaci i čudesa rukama njihovim.

4 Narod se u gradu podeli: jedni bejahu za Judeje a jedni za apostole.

5 I kako se paganci i Judeji sa svojim glavarima spremahu da ih izrgde i da ih kamenuju,

6 doznavši za to, skloniše se Pavle i Varnava u gradove Likaonske, u Listru i u Dervu i u okolinu njihovu,

7 i onde javiše jevanđelje.

8 U Listri seđaše nemoćan u nogama jedan čovek, koji beše hrom od rođenja i ne beše nikada hodio.

9 On slušaše govor Pavlov, i Pavle pogledajući na njega, i videći da ima veru da postane zdrav,

10 reče jakim glasom: Ispravi se na noge svoje! I on skoči i prohoda.

11 Kad narod vide šta učini Pavle, podigoše svi glas svoj, govoreći likaonski: Bogovi u obličju ljudi siđoše k nama!

12 I nazivahu Varnavu Jupiterom a Pavla Merkurom, jer je on reč vodio.

13 A sveštenik Jupitera, čiji hram beše na ulasku u grad, dotera junce i donese vence pred vrata, i htedne da narod prinese žrtvu.

14 Kad za to čuše apostoli Varnava i Pavle, razdreše haljine svoje i skočiše među narod vičući:

15 Ljudi, šta to činite? I mi smo ljudi kao i vi, i javljajući vam jevanđelje, molimo vas da se okanite ovih lažnih stvari i da se obratite k Bogu živome, koji stvori nebo i zemlju i more i sve što je u njima;

16 koji u prošlim naraštajima beše pustio sve narode da idu svojim putevima,

17 i opet ne ostavi sebe neposvedočena, čineći dobro, dajući vam s neba kišu i godine rodne, dajući vam s neba kišu i godine rodne, dajući vam obilno i hrane i veselja za srca vaša.

18 I ovo govoreći, jedva uspeše da ustave narod da im ne prinosi žrtve.

19 Dođoše tad iz Antiohije i iz Ikonije neki Judeji, koji, podgovorivši narod, pošto zasuše Pavla kamenjem, izvukoše ga iz grada, misleći da je mrtav.

20 Ali se učenici njegovi skupiše okolo njega, i on usta i uđe u grad. Sutradan otputova sa Varnavom u Dervu.

21 I propovedavši u onome gradu jevanđelje, i pošto pridobiše izvestan broj učenika, vratiše se u Listru, u Ikoniju i u Antiohiju,

22 utvrđujući duše učenika i preporučujući im da ustraju u veri, i govoreći da ćemo kroz mnoge nevolje ući u kraljevstvo Božje.

23 Učiniše da se postave starešine po svim crkvama, i pošto se moliše i postiše, preporučiše ih Gospodu, u koga verovaše.

24 Prošavši zatim Pisidiju, dođoše u Pamfiliju,

25 javiše reč Gospodnju u Pergi, i siđoše u Ataliju.

26 Odande otploviše u Antiohiju, odakle behu predani milosti Božjoj na delo koje svršavahu.

27 Čim stigoše, sabraše crkvu i kazaše sve što učini Bog s njima, i kako otvori pagancima vrata vere.

28 I ostaše onde dosta dugo s učenicima.

Glava 15.

1 Neki ljudi koji bejahu došli iz Judeje, učahu braću govoreći: Ako se ne obrežete po običaju Mojsijevu, ne možete se spasiti.

2 Pavle i Varnava imaše s njima raspru i živu prepirku, i braća odrediše da Pavle i Varnava i neki drugi od njih idu gore u Jerusalim k apostolima i starešinama, da urede to pitanje.

3 I oni, pošto behu ispraćeni od crkve, proslediše put kroz Fenikiju i Samariju, kazujući im obraćenje paganaca, i dadoše veliku radost svoj braći.

4 Kad stigoše u Jerusalim, primiše ih crkva i apostoli i starešine, i oni im kazaše sve što učini Bog s njima.

5 Onda ustaše neki od stranke farisejske, koji bejahu primili veru, i govorahu da pagance treba obrezati i zahtevati od njih da drže zakon Mojsijev.

6 Apostoli i starešine sabraše se da izvide tu stvar.

7 I kako nasta duga raspra, usta Petar i reče: Ljudi, braćo! Vi znate da Bog od prvih dana učini izbor između vas, da iz mojih usta čuju paganci reč jevanđelja i da prime veru.

8 I Bog koji poznaje srca, posvedoči im, dajući im Duha Svetoga kao i nama,

9 i ne postavi nikakve razlike između nas i njih, očistivši verom srca njihova.

10 Sad dakle što iskušavate Boga i hoćete da metnete učenicima jaram na vrat, koji ni ocevi naši ni mi ne mogosmo poneti?

11 Nego mi, milošću Gospoda Isusa Hrista, verujemo da ćemo se spasiti isto kao i oni.

12 Onda ućutaše svi i slušaše Varnavu i Pavla, koji pripovedahu kolike znake i čudesa učini Bog preko njih među pagancima.

13 Kad oni prestaše da govore, progovori Jakov, i reče:

14 Ljudi, braćo, poslušajte me! Simon kaza kako je Bog najpre pogledao na narode, da izabere koji će od njih ime njegovo nositi,

15 i s tim se slažu reči proroka, kao što je napisano:

16 „Zatim ću se ja vratiti i opali dom ću Davidov podignuti, opraviću razvaline njegove i na novo ću ga uzdignuti,

17 da ostatak ljudi Gospoda traži a i svi narodi nad kojima ime moje se priziva, govori Gospod koji sve to čini

18 i kome je sve to od iskona poznato“.

19 Zato ja velim da se ne prave teškoće pagancima koji se k Bogu obraćaju,

20 nego da im se piše da se čuvaju od sramota idolskih i od bluda, i od udavljenih životinja i od krvi.

21 Jer Mojsije ima od starih vremena u svim gradovima ljude koji ga propovedaju, jer se on čita svake subote u sinagogama.

22 Tada apostoli i starešine sa svom crkvom nađoše za dobro da izaberu između sebe i da pošlju u Antiohiju s Pavlom i Varnavom, Judu, koji se zvaše Varsava, i Silu, ljude viđene među braćom,

23 i dadoše im pismo ovako sastavljeno: „Apostoli, Starešine i Braća, braći iz paganstva u Antiohiji, u Siriji i u Kilikiji, pozdrav!

24 Kako smo čuli da neki od ljudi koji su od nas izišli, a kojima mi ne dadosmo nikakav nalog, smetaše vas govorima svojim i uznemiriše duše vaše,

25 to nađosmo za dobro, pošto se ovde svi sabrasmo, da izaberemo izaslanike i da vam ih pošaljemo s ljubljenim našim Varnavom i Pavlom,

26 s ovim ljudima koji su život svoj izložili za ime Gospoda Isusa Hrista.

27 Poslasmo vam dakle Judu i Silu, koji će vam to i usmeno kazati.

28 Jer izgleda dobro Svetome Duhu i nama, da nikakvih tegoba ne mećemo na vas osim ovih potrebnih:

29 da se čuvate mesa žrtvovanog idolima, krvi, udavljenih životinja i bluda -, od čega ćete dobro činit da se čuvate. Budite zdravi!“

30 I oni, oprostivši se od crkve, pođoše u Antiohiju i predaše poslanicu sabranom narodu.

31 Kad je oni pročitaše, obradovaše se utesi koju im ona davaše.

32 A Juda i Sila, koji bejahu i proroci, mnogim govorima utešiše i utvrdiše braću.

33 I pošto behu onamo neko vreme, otpustiše ih braća s mirom k onima koji ih behu poslali.

34 Ali Sila nađe za dobro da ostane onamo.

35 Pavle i Varnava ostaše u Antiohiji, učeći i javljajući s mnogim drugima dobru vest reči Gospodnje.

36 Posle nekoliko dana reče Pavle Varnavi: Da se vratimo i da obiđemo braću po svim gradovima po kojima propovedasmo reč Gospodnju, da vidimo kako žive.

37 Varnava htedne da uzmu sa sobom i Jovana, prozvanog Marka,

38 ali Pavle smatraše za dobro da ne uzmu sa sobom onoga koji je još u Pamfiliji bio odstupio od njih i ne beše išao s njima na delo.

39 Tako postade raspra, i oni se razdvojiše i Varnava uzevši Marka otplovi u Kipar.

40 Pavle izabra Silu i ode na put preporučen od braće milosti Božjoj.

41 On proputova Siriju i Kilikiju, utvrđujući crkve.

Glava 16.

1 Posle toga pođe u Dervu i u Listru, i gle, onde beše neki učenik, po imenu Timotej, sin jedne žene Judejke, vernice, i oca Grka.

2 Za njega dobro svedočahu braća u Listri i u Ikoniji.

3 Ovoga namisli Pavle da uzme sa sobom, i uze ga i obreza, radi Judeja koji bejahu u onim mestima, jer svi znadijahu da mu otac beše Grk.

4 I kad prolažahu po gradovima, preporučivahu braći da drže uredbe apostola i starešina iz Jerusalima,

5 i crkve se utvrđivahu u veri, i njihov se broj iz dana u dan povećavaše.

6 Ali pošto ih Duh Sveti spreči da propovedaju reč u Aziji, pređoše Frigiju i Galatijsku zemlju.

7 Kad stigoše blizu Mizije htedoše da idu u Vitiniju, ali im Duh Isusov ne dade.

8 Prođoše tad Miziju i siđoše u Troadu.

9 Preko noći imao je Pavle jedno viđenje. Pojavi mu se jedan čovek iz Makedonije i izreče mu ovu molbu: Pređi u Makedoniju, pomozi nam!

10 Posle tog Pavlovog viđenja, gledasmo odmah da pođemo u Makedoniju, zaključivši da nas Gospod pozva da tamo propovedamo jevanđelje.

11 Polazivši iz Troade, uputismo se prema Samotrakiji i sutradan se iskrcasmo u Neapolj.

12 Odande pođosmo u Filipe, koji je prvi grad jednog Makedonskog sreza i naselje (rimsko). U onom gradu ostadosmo nekoliko dana.

13 U dan subotni iziđosmo iz grada k reci, gde se nadasmo da ćemo naći jednu bogomolju. Sedosmo i razgovarasmo sa ženama koje se bejahu tu sabrale.

14 Jedna od njih, po imenu Lidija, prodavačica skerleta iz grada Tijatira, beše žena bogobojazna, i ona slušaše. Gospod otvori srce njezino da pazi na Pavlove reči.

15 A kad se krsti ona i kuća njezina, moljaše nas govoreći: Ako me cenite da sam verna Gospodu, uđite u moju kuću i ostanite u njoj. I prinudi nas da ostanemo.

16 Kako iđasmo na molitvu, srete nas jedna sluškinja koja imaše duh pogađački i vračajući donošaše veliki dobitak svojim gospodarima.

17 Ona iđaše za Pavlom i za nama, i vikaše govoreći: Ovi su ljudi sluge Boga najvišega, koji vam javljaju put spasenja!

18 Ona ovako činjaše nekoliko dana. Kad se Pavlu to dosadi, okrenu se, i reče duhu: Zapovedam ti imenom Isusa Hrista, iziđi iz nje! I on iziđe u taj čas.

19 Kad njezini gospodari videše da je prestala nada njihovog dobitka, uzeše Pavla i Silu i odvukoše ih na trg k zvaničnicima,

20 i dovodivši ih pred pretore, rekoše: Ovi ljudi mute naš grad; oni su Judeji,

21 koji propovedaju običaje koje mi, koji smo Rimljani, ne smemo ni da primimo ni da sledujemo.

22 I podiže se i narod na njih, i pretori, pošto učiniše da im se na silu svuku haljine, zapovediše da se išibaju.

23 Pošto ih dobro izbiše, baciše ih u tamnicu, i narediše tamničaru da ih strogo čuva.

24 Primivši tu zapovest, tamničar ih baci u unutrašnju tamnicu i metnu im okove na noge.

25 Oko ponoći moljahu se Pavle i Sila i pevahu hvale Bogu, a sužnji ih slušahu.

26 Odjednom tako se zatrese zemlja da se pomeri temelj tamnički, i tog istog časa otvoriše se sva vrata, i svima spadoše okovi.

27 Tamničar se probudi, i kad vide otvorena vrata tamnička, izvadi mač da se ubije, misleći da su sužnji pobegli.

28 Ali Pavle povika jakim glasom: Ne čini sebi zla, svi smo mi ovde!

29 Tamničar, zaiskavši sveću, ulete i drhćući pripade k Pavlu i Sili,

30 izvede ih napolje i reče: Gospodo, šta treba da činim da se spasem?

31 Odgovoriše Pavle i Sila: Veruj u Gospoda Isusa Hrista i bićeš spasen ti i ceo dom tvoj.

32 I javiše reč Gospodnju njemu i svima koji bejahu u domu njegovu.

33 On ih uze sa sobom u onaj sat noći, opra im rane, i krsti se on i svi njegovi.

34 Uvede ih zatim u svoj dom, posluži ih jelom, i radova se sa svim domom svojim što verova u Boga.

35 Kad svanu, poslaše pretori stražare da poruče tamničaru da pusti one ljude.

36 I tamničar kaza Pavlu ovo: Poslaše pretori da se pustite. Sad dakle iziđite i idite s mirom.

37 Ali Pavle reče stražarima: Pošto nas javno izbiše, i bez suda, nas, ljude Rimljane, baciše u tamnicu, sad hoće tajno da nas puste? Ne tako, nego sami neka dođu i puste nas.

38 Stražari kazaše to pretorima, i ovi se uplašiše kad čuše da su to Rimljani,

39 i dođoše da ih umire, i pustiše ih, moleći ih da iziđu iz grada.

40 Kad oni iziđoše iz tamnice, dođoše k Lidiji i, pošto videše i utešiše braću, otidoše.

Glava 17.

1 Prošavši Amfipolj i Apoloniju, Pavle i Sila stigoše u Solun, gde su Judeji imali jednu sinagogu.

2 Po običaju svome, Pavle uđe u nju, i tri subote raspravlja s njima o Pismu,

3 pokazujući i dokazujući im da je trebalo da Hristos postrada i uskrsne iz mrtvih. I Isus, koga ja, reče, vama propovedam, on je koji je Hristos.

4 Neki se od njih uveriše i pristaše s Pavlom i Silom, a tako isto i veliko mnoštvo pobožnih Grka, i nemalo viđenih žena.

5 Ali zavidni Judeji uzeše neke zle ljude iz prostoga naroda, skupiše svet i uzbuniše grad. Pođoše na kuću Jasonovu, i tu tražahu Pavla i Silu, da ih izvedu pred narod.

6 A kad njih ne nađoše, pritegoše Jasona i neke od braće pred zvaničnike gradske, vičući: Ovi ljudi što zamutiše ceo svet, dođoše i ovde,

7 i Jason ih primi. Oni svi rade protiv carevih zapovesti, govoreći da ima drugi kralj, Isus.

8 Tim rečima smutiše oni narod i zvaničnike, koji to čuše,

9 koji ne pustiše Jasona i ostale nego pošto primiše jemstvo od njih.

10 Braća odmah noću otpraviše Pavla i Silu u Veriju. I oni došavši onamo, uđoše u judesku sinagogu.

11 Ti Judeji behu plemenitiji od onih u Solunu. Oni primiše reč sa svim srcem, i svaki dan proučavahu Pisma, da vide je li tačno ono što im se kazivaše.

12 Tako primiše veru mnogi od njih kao i mnoge viđenije grčke žene i mnogi ljudi.

13 Ali kad Solunski Judeji doznaše da Pavle i u Veriji propoveda reč Božju, dođoše onamo da razdraže i uzbune narod,

14 i braća onda odmah otpraviše Pavla u primorje; a Sila i Timotej ostaše u Veriji.

15 Pratioci Pavlovi ispratiše ga do Atine, i primivši zapovest za Silu i Timoteja da dođu što brže k njemu, vratiše se.

16 Dok ih Pavle čekaše u Atini, razdraži se duh njegov u njemu, gledajući taj grad pun idola.

17 On govoraše s Judejima i s bogobojaznim ljudima u sinagogi, a na trgu svaki dan s onima s kojima se sretaše.

18 Neki od epikurejskih i stojičkih filosofa stadoše razgovarati s njim, i jedni od ih govorahu: Šta hoće ovaj govordžija? A drugi, čujući da propoveda Isusa i uskrsenje, govorahu: Izgleda da tuđe bogove propoveda.

19 Pa ga uzeše i odvedoše na Areopag, govoreći: Možemo li znati kakva je to nova nauka što ti kazuješ?

20 Jer nešto novo mećeš u naše uši. Hoćemo dakle da znamo šta to može biti.

21 A svi Atinjani i stranci koji prebivahu u Atini provođahu svoje vreme samo u govorenju i u slušanju novosti.

22 Pavle, stojeći nasred Areopaga, reče: Ljudi Atinjani! Po svemu vidim da ste vrlo pobožni;

23 jer prolazeći vašim gradom, i motreći vaše svetinje, nađoh i oltar na kome je napisano: „Bogu nepoznatome!“ Ono što vi ne poznajući poštujete, to je ono što ja vama javljam.

24 Bog koji je stvorio svet i sve što je u njemu, on, koji je gospodar neba i zemlje, ne živi u rukotvorenim hramovima.

25 Njemu ne služe ruke čovečje, kao da bi mu što trebalo, njemu, koji sam daje svima život i disanje i sve.

26 On je učinio da svi ljudi, koji su svi od jedne krvi izišli, žive po svemu licu zemaljskome, odredivši trajanje vremena i granice njihovih stanova;

27 on je hteo da oni traže Gospoda, i da se trude da ga nađu, mada nije daleko ni od jednoga od nas,

28 jer u njemu imamo život i pokrete i biće. To i neki od vaših pesnika rekoše: „Mi smo rod njegov“... ^[8]

29 Kad smo dakle rod Božji, nemamo da mislimo da Božanstvo liči zlatu ili srebru ili kamenju istesanom veštinom i radom ljudi.

30 Ne vodeći računa o vremenima neznanja, javlja sad Bog svim ljudima da oni imaju da se pokaju;

31 jer je on odredio dan u koji će celome svetu suditi po pravdi, preko čoveka koga utvrdi, o čemu dade svima pouzdan dokaz, uskrsnuvši ga iz mrtvih...

32 Kad čuše reč o uskrsenju iz mrtvih, tad se jedni rugahu, a jedni rekoše: Slušaćemo te o tome drugi put. –

33 Tako Pavle otide od njih.

34 Ali neki ljudi ipak pristaše uza nj i primiše veru, kao Dionisije Areopagit, jedna žena po imenu Damara i drugi s njima.

Glava 18.

1 Pavle otputova zatim iz Atine u Korint.

2 Tu nađe jednog Judejina, po imenu Akvilu, rodom iz Ponta, koji beše skoro došao iz Italije sa ženom svojom Priskilom (jer Klaudije beše izdao zapovest da se svi Judeji isele iz Rima). On se združi s njima,

3 i kako beše od istoga zanata osta kod njih na radu (oni su pravili šatore).

4 Pavle govoraše svake subote u sinagogi i uveravaše Judeje i Grke.

5 Ali kad Sila i Timotej stigoše iz Makedonije, predade se Pavle sav reči, da svedoči Judejima da Isus jeste Hristos;

6 i kako se oni protivljahu i huljahu, on otrese haljine svoje i reče im: Krv vaša na vaše glave! Ja sam čist od nje, i od sada ću ići pagancima.

7 Izišavši odande otide u kuću nekoga Justa, koji poštovaše Boga, i čija kuća beše blizu sinagoge.

8 Ali Krisp, glavar sinagoge, verova u Gospoda sa svim domom svojim, ali i mnogi Korinćani koji behu slušali Pavla verovaše i krstiše se.

9 Gospod reče Pavlu noću u jednom viđenju: Ne boj se nego govori, i da ne ućutiš;

10 jer sam ja s tobom, i niko neće na te ruke metnuti da ti zlo čini, jer ja imam mnogo naroda u ovom gradu.

11 On osta onde godinu i šest meseci, učeći reč Božju među njima.

12 Kad Galion beše prokonsul u Ahaji, podigoše se Judeji na Pavla i dovedoše ga na sud,

13 govoreći: Ovaj čovek nagovara ljude da poštuju Boga na način koji je protiv zakona.

14 A kad Pavle htedne da otvori usta, reče Galion Judejima: Da se radi o kakvoj nepravdi ili o kakvom zlom delu, po dužnosti bih vas, Judeji, saslušao,

15 ali ako se radi o prepiranjima za reči i za neka imena i za vaš zakon, to se samo vas tiče, a ja sudija tome neću da budem.

16 I otpravi ih iz suda.

17 Onda svi uhvatiše Sostena, glavara sinagoge, i izbiše ga pred sudom, a da Galion nije za to ništa mario.

18 Pavle osta još dosta dugo u Korintu. Najzad oprosti se s braćom i otplovi u Siriju sa Priskilom i Akvilom, pošto ostriže glavu u Kenhreji, jer se beše zavetovao.

19 Stigoše u Efes, gde Pavle ostavi svoje drugove. Ušavši u sinagogu, razgovori se s Judejima,

20 koji ga moliše da ostane više vremena kod njih. Ali on ne htede,

21 nego se oprosti s njima govoreći: Ako Bog htede vratiću se opet k vama. I otputova iz Efesa.

22 Iskrcavši se u Ćesariji, pope se u Jerusalim, i pošto pozdravi crkvu siđe u Antiohiju.

23 Pošto provede neko vreme u Antiohiji, pođe Pavle opet na put i prođe redom Galatijsku zemlju i Frigiju, utvrđujući sve učenike.

24 U Efesu dođe jedan Judejin, po imenu Apolos, rodom iz Aleksandrije, čovek rečit i silan u Pismima.

25 Ovaj beše upućen na put Gospodnji i goreći duhom, govoraše i učaše pravo o Isusu, mada znadijaše samo Jovanovo krštenje.

26 I on poče slobodno propovedati u sinagogi. Kad ga čuše Akvila i Priskila, primiše ga i još mu bolje izložiše put Gospodnji.

27 I kako htedne da pređe u Ahaju, braća ga hrabriše na to i pisaše učenicima da ga prime lepo. I on, došavši onamo, posta, Božjom milošću, vrlo koristan onima koji behu primili veru;

28 Jer silno nadvlađivaše Judeje, jednako pred narodom dokazujući iz Pisma da Isus jeste Hristos.

Glava 19.

1 Dok je Apolos bio u Korintu, prolazeći kroz gornje zemlje, dođe Pavle u Efes. Našavši tu neke učenike,

2 reče im: Jeste li primili Duha Svetoga kad ste postali vernici? A oni mu rekoše: Nismo ni čuli da postoji Duh Sveti.

3 On im reče: Kojim se krštenjem dakle krstiste? - Odgovoriše mu: Krštenjem Jovanovim.

4 Tad Pavle reče: Jovan krsti krštenjem pokajanja, govoreći narodu da veruje u onoga koji će za njim doći, to jest u Isusa Hrista.

5 Kad to čuše, krstiše se u ime Gospoda Isusa.

6 A kad Pavle položi ruke na njih, siđe Duh Sveti na njih, i oni govorahu jezike i proricahu.

7 A beše njih svega oko dvanaest.

8 Posle toga Pavle uđe u sinagogu, gde slobodno govori. On tri meseca učaše o stvarima kraljevstva Božjega, nastojeći da uverava one koji ga slušahu.

9 Ali kako neki od njih ostajahu tvrdi i nepoverljivi, grdeći pred narodom put Gospodnji, odstupi od njih, odluči učenike, i učaše svaki dan u školi nekog Tirana.

10 To je trajalo dve godine, tako da svi koji življahu u Aziji, i Judeji i Grci, slušaše reč Gospodnju.

11 I Bog činjaše velika čudesa rukama Pavlovim,

12 tako da su i rublje i ubruse koji behu dodirnuli telo njegovo nosili na bolesnike, i oni se isceljivahu od bolesti, i duhovi zli izlažahu iz njih.

13 Neki zaklinjači, skitnice judejske, pokušaše da nad onima u kojima bejahu zli duhovi prizovu ime Gospoda Isusa govoreći: Zaklinjem vas Isusom koga Pavle propoveda!

14 Koji ovo činjahu bejahu sedam sinova Skeve, Judejina, prvosveštenika.

15 Zli duh im odgovori: Isusa poznajem i Pavla znam, ali vi ko ste?

16 I čovek u kome beše zli duh skoči na njih, nadvlada ih i pritište ih poda se, tako da goli i izranjeni utekoše iz one kuće.

17 Za to doznaše svi Judeji i Grci koji behu u Efesu, i sve njih obuze strah, i veličaše se ime Gospoda Isusa;

18 i mnogi od onih što verovahu, dolažahu da ispovedaju i kazuju šta behu uradili,

19 i neki od onih koji se behu bavili čaranjem, skupivši knjige svoje spališe ih pred svima, a računa se da su vredele pedeset hiljada srebrnika.

20 Tako reč Gospodnja napredovaše u moći i u snazi.

21 Pošto se ovo svrši, namisli Pavle da ide u Jerusalim, prolazeći kroz Makedoniju i Ahaju, i reče: Pošto budem tamo, treba da vidim i Rim.

22 I posla u Makedoniju dvojicu od svojih pomoćnika, Timoteja i Erasta, a on osta neko vreme u Aziji.

23 U to vreme podiže se velika buna zbog puta Gospodnjega.

24 Neki Dimitrije, kujundžija, građaše srebrne Dijanine hramove i davaše svojim radnicima velike zarade.

25 On njih skupi zajedno sa drugima od istoga zanata i reče im: Ljudi, vi znate da od ovoga zanata zavisi naše blagostanje,

26 i vi vidite i čujete da ne samo u Efesu, nego gotovo po svoj Aziji, ovaj Pavle uveri i odvrati mnogo sveta, govoreći da bogovi koji se rukama čovečjim grade nisu bogovi.

27 Opasnost koja od toga preti nije samo u tome što će se naš zanat upropastiti, nego se neće mariti ni za hram velike boginje Dijane, i propašće veličanstvo one koju sva Azija i ceo svet poštuje.

28 Kad oni to čuše, napuniše se gneva i stadoše vikati: Velika je Dijana Efeska!

29 Sav se grad uzbuni. Oni svi skupa navališe u pozorište, vukući na silu Gaja i Aristarha, Makedonce, saputnike Pavlove.

30 Pavle htede da se pokaže pred narodom, ali ne dadoše mu učenici;

31 a i neki od Asijarhi^[9] koji mu bejahu prijatelji, poručiše mu da ne ide u pozorište.

32 Jedni vikahu jedno a drugi drugo, jer je u zboru bilo zabune, a veći deo i ne znaše zašto su se skupili.

33 Tad izvukoše iz naroda Aleksandra, koga Judeji gurahu, i Aleksandar dajući znak rukom, htede da govori narodu.

34 Ali kad ga prepoznaše da je Judejin, svi su u jedan glas skoro dva sata vikali: Velika je Dijana Efeska!

35 Međutim zvaničnik, utišavši narod, reče: Ljudi Efesci! Ko je taj čovek koji ne zna da je grad Efes čuvar hrama velike boginje Dijane, i njene nebeske slike?

36 Kad to ne može niko odreći, valja da budete mirni i ništa naglo da ne činite.

37Jer vi dovedoste ove ljude koji niti su hram Dijanin oskvrnuli, niti vređaju našu boginju.

38 A Dimitrije i radnici njegovi ako imaju kakvu tužbu, ima sudova a ima i prokonsul, pa neka tuže jedan drugoga.

39 Ako li što drugo ištete, neka se izvidi na zakonitoj skupštini;

40 jer možemo da budemo tuženi mi za bunu za ono što je danas bilo, i ničim ne bismo mogli opravdati ovaj zbor. Pošto to reče, raspusti zbor.

Glava 20.

1 Pošto se utiša buna, dozva Pavle učenike i ohrabrivši ih i oprostivši se s njima, otputova u Makedoniju.

2 On prođe kroz tu zemlju dajući mnoge savete učenicima.

3 Posle pođe u Grčku, gde osta tri meseca. Kad pak htedne da se ukrca za Siriju, spremiše mu Judeji zamku. Tad se on reši da se vrati natrag preko Makedonije.

4 Do Azije imali su da ga prate Sosipatar sin Pirov iz Verije, Aristarh i Sekund iz Soluna, Gaj iz Derve i Timotej, Tihik, i Trofim iz Azije.

5 Ovi otidoše napred i čekaše nas u Troadi,

6 a mi se posle Dana beskvasnih hlebova ukrcasmo u Filipima, i posle pet dana dostigosmo ih u Troadi, gde ostasmo sedam dana.

7 U prvi dan nedelje sabrasmo se da lomimo hleb. Pavle, koji je sutradan imao da se krene i razgovoraše se sa učenicima, proteže svoj govor do ponoći.

8 U gornjoj sobi, gde se bejasmo sabrali, bilo je mnogo sveća.

9 Jedno momče, po imenu Evtih, koje je sedelo na prozoru, zaspa tvrdo za vreme dugog Pavlovog govora. Savladan od sna, pade dole s trećega sprata i digoše ga mrtva.

10 Ali Pavle, sišavši, natkuči se nad njim i uze ga na ruke, govoreći: Ne bunite se jer je duša njegova u njemu.

11 Zatim, kad se opet pope gore, prelomi hleb i pojede, i još dugo govori do same zore, i onda otide.

12 A momče dovedoše živo, i to im bi od velike vrlo utehe.

13 Mi se pre Pavla odvezosmo lađom u As, gde se dogovorismo da ga sačekamo, jer je on trebao da prevali put pešice.

14 Kad nas on dostiže u Asu, uzesmo ga sa sobom i krenusmo se u Mitilinu.

15 Odande, ploveći morem, dođosmo sutradan prema Hiju; drugi dan krenusmo u Samos, a sutradan stigosmo u Milet.

16 Jer Pavle odredi da mimoiđemo Efes, da ne bi dangubio u Aziji, jer hitaše da, po mogućnosti, o Pedesetnici stigne u Jeruzalim.

17 Ali iz Mileta posla Pavle u Efes po starešine crkvene,

18 i kad oni k njemu dođoše, reče im: Vi znate od prvoga dana kad dođoh u Aziju kako s vama jednako bejah,

19 služeći Gospodu sa svakom poniznošću, sa suzama i usred napasti judejskih zamki.

20 Znate da vam nisam krio ništa od onoga što bi vam moglo biti korisno i da se nisam ustezao da vam propovedam i da vas poučavam pred narodom i po kućama,

21 javljajući i Judejima i Grcima pokajanje k Bogu i veru u Gospoda našega Isusa Hrista.

22 I sad evo ja, svezan duhom, idem u Jerusalim, ne znajući šta će mi se u njemu dogoditi,

23 osim što mi se Duh Sveti iz grada u grad javlja, govoreći da me okovi i nevolje čekaju.

24 Ali ja ne marim za svoj život, kao da bi bi mi on dragocen bio, nego se brinem da svršim s radošću trku svoju i službu koju primih od Gospoda Isusa, da propovedam jevanđelje milosti Božje.

25 I evo sad znam da više mog lica nećete videti, vi svi po kojima prolazih propovedajući kraljevstvo Božje.

26 Zato vam danas kažem da sam čist od krvi sviju vas,

27 jer vam javih celu Božju volju i ništa od vas ne sakrih.

28 Pazite dakle na sebe i na celo stado u kome vas Duh Sveti postavi episkopima, da pasete Crkvu Gospodnju, koju on steče krvlju svojom.

29 Ja znam da će po odlasku mome ući među vas grabljivi vuci, koji neće štedeti stada,

30 i da će se između vas pojaviti ljudi koji će opake stvari činiti, da odvuku učenike za sobom.

31 Bdite zato, i opominjite se da tri godine dan i noć ne prestajah učiti sa suzama svakoga od vas.

32 I sad vas, braćo, predajem Bogu i reči milosti njegove; Onome koji može nazidati i dati vam nasleđe među svima osvećenima.

33 Srebra ili zlata ili ruha ničijeg ne zaželeh.

34 Sami znate da potrebi mojoj i onih koji su sa mnom bili poslužiše ove ruke moje.

35 U svemu vam dadoh izgled da tako radeći treba podržati one koji su slabi, i pamtiti reči Gospoda Isusa koje on reče: „Više ima radosti u davanju nego li u primanju“.

36 Ovo rekavši, kleče na kolena i pomoli se sa svima njima.

37 Svima udariše suze na oči i, zagrlivši Pavla, celivahu ga,

38 žalosni najviše za reč koju reče da više neće videti lica njegova, - i otpratiše ga na lađu.

Glava 21.

1 Pošto se oprostismo od njih, ukrcasmo se i pođosmo pravo na Kos, drugi dan na Rod, a odande u Pataru,

2 i našavši lađu koja je polazila u Fenikiju, uđosmo u nju i odvezosmo se.

3 Kad nam se ukaza Kipar, ostavismo ga na levo, nastavljajući put pored obale Sirske, i pristadosmo u Tiru, jer je onde trebalo da se istovari lađa.

4 Nađosmo učenike i ostasmo onde sedam dana. Duhom nadahnuti govorahu oni Pavlu da ne ide u Jerusalim.

5 Ali kad se navrši sedam dana, krenusmo dalje; i ispratiše nas svi sa ženama i decom do iza grada. Kleknuvši na obalu pomolismo se,

6 i oprostivši se jedan s drugim uđosmo u lađu, a oni se vratiše svojim kućama.

7 Završujući plovljenje iz Tira stigosmo u Ptolemaidu, gde se pozdravismo s braćom i ostadosmo s njima jedan dan.

8 Sutradan prosledismo put i dođosmo u Ćesariju. Ušavši u kuću Filipa Jevanđelista, koji beše jedan od sedmorice, ostasmo kod njega.

9 On imaše četiri kćeri device koje proricahu.

10 Stojeći mi pak onde više dana, siđe iz Judeje jedan prorok, po imenu Agav,

11 koji došavši k nama, uze pojas Pavlov, sveza svoje ruke i noge, i reče: Evo što Duh Sveti govori: Čoveka, čiji je ovaj pojas, ovako će svezati Judeji u Jerusalimu, i predaće ga u ruke pagancima.

12 Kad to čusmo molismo Pavla i mi i oni koji behu iz onoga mesta, da ne ide u Jerusalim.

13 Ali on odgovori: Što plačete i cepate mi srce? Gotov sam ne samo svezan biti, nego i umreti u Jerusalimu za ime Gospoda Isusa.

14 I kako se on ne davaše odvraćati, umirismo se i rekosmo: Neka bude volja Gospodnja!

15 Posle tih dana spremismo što nam trebaše za put i krenusmo u Jerusalim.

16 S nama pođoše još i neki učenici iz Ćesarije, i vodiše nas nekom Mnasonu iz Kipra, starom učeniku, kod koga smo imali da stanujemo.

17 Kad stigosmo u Jerusalim, primiše nas braća radosno.

18 Sutradan Pavle pođe s nama k Jakovu, i tu se sabraše sve starešine.

19 Pozdravivši se s njima, kaza on redom šta učini Bog u pagancima preko njegove službe.

20 A oni, čuvši to, hvaljahu Boga, pa mu rekoše: Ti vidiš, brate, koliko je hiljada Judeja koji primiše veru, i svi su revni za zakon.

21 Ali su oni sad čuli da ti učiš otpadanju od zakona Mojsijeva sve Judeje koji žive među pagancima, kazujući im da ne treba obrezivati sinove niti se držati predanja.

22 Šta ćemo dakle sad? - Narod će se bez sumnje sabrati, jer će čuti da si došao.

23 Učini zato ovo što ćemo ti reći: U nas ima četiri čoveka koji su se zavetovali Bogu.

24 Uzmi njih i očisti se s njima, i potroši na njih neka ostrigu glave svoje, i svi će doznati da ono što su čuli za tebe nije istina, nego da i sam držiš zakon i živiš po njemu.

25 A za pagance koji primiše veru mi smo rešili i pisali im da oni to ništa ne drže, osim da se čuvaju od mesa žrtvovanog idolima, od krvi, udavljenih životinja i od bluda.

26 Tada Pavle uze one ljude, očisti se, i sutradan uđe u hram da javi dan kad će se izvršiti očišćenje i prinese žrtva za svakoga od njih.

27 Kad je imalo da se navrši sedam dana, Azijski Judeji videvši Pavla u hramu, pobuniše sav narod, i metnuše ruke na njega,

28 vičući: Ljudi, Izrailjci, u pomoć! Evo čoveka koji protiv naroda i zakona, i protiv ovog mesta uči sve svuda, pa još i Grke uvede u hram, i oskvrni ovo sveto mesto.

29 Jer oni bejahu videli s njim u gradu Trofima iz Efesa, za koga mišljahu da ga je Pavle uveo u hram.

30 Ceo se grad uzbuni i navali sa sviju strana, i uhvativši Pavla, izvukoše ga napolje iz hrama, i odmah se zatvoriše vrata.

31 I kako htedoše da ga ubiju, dođe glas k tribunu kohorte, da se pobuni sav Jerusalim.

32 On odmah uze vojnike i centurione i dotrča na njih. A oni, videvši tribuna i vojnike prestaše biti Pavla.

33 Tribun mu se približi, uze ga, i zapovedi da ga metnu u dvoje verige, pa upita ko je on i šta je učinio.

34 Ali jedni vikahu jedno a drugi drugo po narodu, i kako ne mogaše od bune ništa pravo da razume, zapovedi da ga odvedu u tvrđavu.^[10]

35 Kad Pavle bi na stepenicama, moraše ga vojnici nositi od sile naroda.

36 Jer za njim iđaše mnoštvo naroda vičući: Da se pogubi!

37 Na samom ulazu u tvrđavu reče Pavle tribunu: Je li mi slobodno da ti rečem nešto? Tribun mu odgovori: Zar znaš grčki?

38 Nisi li ti onaj Egipćanin koji pre neki dan podbuni i odvede u pustinju četiri hiljade razbojnika?

39 Ja sam Judejin -, reče Pavle -, iz Tarsa u Kilikiji, građanin grada koji nije nepoznat. Molim te dopusti mi da govorim narodu.

40 Pošto mu tribun to dopusti, stade Pavle na stepeništu i mahnu rukom na narod. Nasta velika tišina i Pavle progovori jebrejski i reče:

Glava 22.

1 Ljudi, braćo i ocevi! Čujte što imam sad na obranu svoju da vam kažem.

2 Kad čuše da im jevrejski progovori, nastade još veća tišina. I Pavle reče:

3 Ja sam Judejin rođen u Tarsu kilikijskome, ali sam odgojen u ovome gradu, kod nogu Gamalilovih, naučen tačnom poznavanju zakona otaca naših i bejah revnitelj Božji, kao što ste vi svi danas.

4 Ja tu nauku^[11] smrtno gonih, vežući i predajući u tamnicu i ljude i žene.

5 Svedoci su mi prvosveštenik i ceo sabor starešina. Ja sam i poslanice primao na braću u Damasku, da svezane dovedem u Jerusalim one što bejahu onamo, da se kazne.

6 Idući putem i približujući se Damasku, oko podne ođednom blesnu velika svetlost s neba okolo mene.

7 Padoh na zemlju i čuh glas koji mi govori: Savle, Savle, zašto me goniš?

8 A ja odgovorih: Ko si ti, Gospode? A on mi reče: Ja sam Isus Nazarećanin, koga ti goniš.

9 Oni koji behu sa mnom videše svetlost i uplašiše se, ali ne čuše glasa koji mi govoraše.

10 I ja rekoh: Šta ću činiti, Gospode? - A Gospod mi reče: Ustani, idi u Damask i tamo će ti se kazati sve što treba da činiš.

11 I kako od one silne svetlosti ništa nisam video, uhvatiše me za ruku oni koji behu sa mnom, i dođoh u Damask.

12 Neki Ananija, čovek pobožan po zakonu, dobro posvedočen od sviju Judeja koji žive u Damasku,

13 dođe k meni i reče mi: Savle brate, progledaj! I u taj čas povrati mi se vid i pogledah na nj.

14 On reče: Bog otaca naših odredi te da poznaš volju njegovu i da vidiš Pravednika, i da čuješ glas iz usta njegovih,

15 jer ćeš mu biti svedok pred svim ljudima za ovo što si vidio i čuo.

16 I sad što oklevaš? Ustani, krsti se i operi se od greha svojih, prizvavši ime Gospodnje.

17 Pošto se vratih u Jerusalim, dok se moljah u hramu, dođoh u zanos,

18 i videh Gospoda koji mi govori: Pohitaj da iziđeš iz Jerusalima, jer oni neće primiti svedočanstva tvoga za mene!

19 I ja rekoh: Gospode, sami znaju da sam ja metao u tamnice i bio po sinagogama one koji u te veruju,

20 i kad se prolivaše krv Stefana, svedoka tvoga, i ja tu bejah i pristajah na smrt njegovu i čuvah haljine onih koji ga ubijahu.

21 Tad mi on reče: Idi, poslaću te daleko k narodima...

22 Oni ga slušaše do ove reči, ali tada podigoše glas govoreći: Uzmi sa zemlje takvog čoveka! Nije on dostojan da živi!

23 I oni vikahu i zbacivahu haljine svoje i bacahu prašinu u vazduh.

24 Tribun zapovedi da se Pavle odvede u tvrđavu, i da neka ga batinama muče, da se sazna zašto su toliko vikali na njega.

25 Kad ga pritegoše da ga išibaju, reče Pavle centurionu koji beše onde: Zar vi možete išibati rimskog građanina?, i još bez suda?

26 Kad to ču centurion, priđe k tribunu da ga izvesti, govoreći mu: Šta to činiš?, ovaj je čovek Rimljanin.

27 Pristupivši k njemu, reče tribun Pavlu: Kaži mi jesi li ti Rimljanin? Jesam - odgovori Pavle.

28 A tribun odgovori: Za veliku cenu sam ja to građanstvo dobio. - A ja sam se u njemu rodio, - reče Pavle.

29 Tada odstupiše odmah od njega oni što su imali da ga muče, i tribun, videći da je on Rimljanin, uplaši se što ga beše dao svezati.

30 Sutradan želeći tačno znati zašto ga Judeji tuže, pusti ga tribun iz okova, zapovedi da se saberu prvosveštenici i ceo njihov sinedrion, i izvodivši Pavla, postavi ga usred njih.

Glava 23.

1 Gledajući pravo u sinedrion reče Pavle: Ljudi, braćo! Ja sam se u potpuno dobroj savesti vladao pred Bogom do samih ovih dana...

2 Prvosveštenik Ananija zapovedi onima koji bejahu blizu njega da ga udare po ustima.

3 Tada mu Pavle reče: Tebe će Bog udariti, zide okrečeni! Ti sediš da mi sudiš po zakonu, i ti prestupaš zakon zapovedajući da me biju.

4 Oni koji behu blizu njega rekoše mu: Ti vređaš Božjeg prvosveštenika!

5 A Pavle reče: Ja nisam znao, braćo, da je to prvosveštenik, jer je napisano: „O starešini naroda svoga nećeš zlo govoriti“.

6 Znajući Pavle da jedan deo sabora beše sastavljen od sadukeja, a drugi od fariseja, povika u sinedrionu: Ljudi, braćo! Ja sam farisej, sin farisejev, a za nadu i za uskrsenje iz mrtvih doveden sam pred sud.

7 Kad on to reče, nastade raspra među farisejima i sadukejima, i sabor se razdeli.

8 Jer sadukeji govore da nema uskrsenja, i da ne postoje ni anđeli, ni duh, a fariseji priznaju i jedno i drugo.

9 I nastade velika vika, i ustavši neki književnici od strane farisejske, upustiše se u živu prepirku, i rekoše: Mi nikakva zla ne nalazimo na ovom čoveku. Može biti duh ili anđeo progovori mu.

10 Ali kako raspra postaše sve žešća, bojeći se tribun da Pavla ne raskinu, zapovedi da siđu vojnici, da ga otmu od njih, i da ga odvedu u tvrđavu.

11 Onu noć pojavi se Gospod Pavlu, i reče: Budi srčan, jer kao što si svedočio za mene u Jerusalimu, tako treba i u Rimu da svedočiš.

12 Kad bi dan, zaveriše se Judeji, zaklinjujući se među sobom i govoreći da neće ni jesti ni piti dok ne ubiju Pavla.

13 Beše ih više od četrdeset koji se tako zaveriše,

14 i oni pođoše k prvosveštenicima i starešinama, kojima rekoše: Zakletvom se zaverismo da nećemo ništa okusiti dok ne ubijemo Pavla.

15 Sad dakle vi sa sinedrionom obratite se tribunu, da ga izvede pred vas, kao da biste hteli doznati bolje za njega; a mi smo gotovi da ga ubijemo pre nego se on približi.

16 Ali sin sestre Pavlove, čuvši za ovu zaveru, dođe i uđe u tvrđavu, i izvesti Pavla.

17 Pavle dozva jednog centuriona, i reče mu: Ovo momče odvedi tribunu, jer ima nešto da mu javi.

18 Centurion uze momka, odvede ga tribunu i reče: Sužanj Pavle dozva me i zamoli da dovedem k tebi ovo momče koji ima nešto da ti reče.

19 I tribun, uzevši momka za ruku, upita ga nasamo: Šta imaš da mi javiš?

20 A on reče: Judeji se dogovoriše da te zamole da sutra izvedeš Pavla pred sinedrion, kao da bi hteli bolje ispitati za njega.

21 Nemoj ih poslušati, jer ga čekaju više od četrdeset njihovih ljudi, koji su se zaverili da neće ni jesti ni piti dok ga ne ubiju. Sad su oni gotovi, i ne čekaju nego na tvoje pristajanje.

22 Tribun otpusti momka, pošto mu naredi da nikome ne kazuje da mu je to javio.

23 Dozva zatim dva centuriona i reče im: Od trećeg sata noći držite u pripravnosti dvesta vojnika; sedamdeset konjanika i dvesta strelaca, sremnih da idu u Ćesariju.

24 Da se spreme i konji za Pavla, i da ga živa i zdrava isprate namesniku Feliksu.

25 I napisa pismo ovakvo sastavljeno:

26 „Klaudije Lisija čestitome namesniku Feliksu pozdrav!

27 Ovog čoveka uhvatiše Judeji i htedoše da ga ubiju, kad ja dođoh s vojnicima i oteh im ga, doznavši da je Rimljanin.

28 Želeći saznati zašto ga krive, izvedoh ga pred njihov sinedrion.

29 Tada nađoh da ga krive za pitanja njihovog zakona, i da nije počinio nikakvo delo koje zaslužuje smrt ili tamnicu.

30 Izvešten da Judeji spremahu tom čoveku zamke, odmah ga uputih k tebi, dajući na znanje tužiocima njegovim da oni imaju tebi da se obrate. Zdravo!“

31 Vojnici, po naredbi koju behu primili, uzeše tad Pavla i odvedoše ga noću u Antipatride.

32 Sutradan, pustivši konjanike da nastave put s njim, vratiše se u tvrđavu.

33 Došavši u Ćesariju, konjanici predaše pismo namesniku i izvedoše Pavla preda nj.

34 Namesnik, pročitavši pismo, zapita Pavla iz koje je pokrajine. Doznavši da je iz Kilikije,

35 reče: Ispitaću te kad tužioci tvoji dođu. I naredi da se on čuva u Irodovom pretoriju.

Glava 24.

1 Pet dana posle toga dođe prvosveštenik Ananija sa nekoliko starešina i s jednim govornikom kome beše ime Tertul. Oni iznesoše pred namesnika tužbu protiv Pavla.

2 Pavle bi prozvan i Tertul ga poče tužiti, govoreći: Tvoja je zasluga, čestiti Felikse, što mi veliki mir uživamo i što je ovaj narod, tvojom pronicavom brigom, dragocene uredbe primio.

3 To mi potpuno i svuda sa punom blagodarnošću priznajemo.

4 Ali da ti mnogo ne dosađujem, molim te da milostivo saslušaš ono što ćemo ti i u malo reči kazati.

5 Nađosmo ovu kugu čoveka, koji podiže raspre među svim Judejima po celome svetu, koji je poglavica jeresi Nazaretske,

6 i koji pokuša i hram da oskvrni. I mi ga uhapsismo. Htedosmo da mu po svom zakonu sudimo;

7 ali dođe tribun Lisija i ote ga na silu iz naših ruku i uputi k tebi,

8 zapovedivši i tužiocima njegovim da preda te dođu. Od njega možeš sam, ispitujući ga, doznati sve ono zašto ga mi tužimo.

9 Judeji se pridružiše tužbi, tvrdeći da je sve to tako.

10 Kad mu namesnik dade znak da govori, Pavle reče: Znajući da si ti od mnogo godina sudija ovome narodu, s pouzdanjem uzimam reč da branim pravicu svoju.

11 Nema više od dvadeset dana -, to možeš da proveriš -, od kako iziđoh u Jerusalim da se Bogu molim.

12 Niko me ne nađe ni u hramu, ni po sinagogama, ni u gradu da se s kim prepirem ili da izazivam bunu u narodu;

13 i oni ne mogu da dokazuju ono za što me optužuju.

14 Ja pak priznajem da služim Bogu otaca svojih, putem koji ovi nazivaju krivoverstvom, verujući sve što je napisano u zakonu i u prorocima,

15 i imajući nadu u Boga, koju i oni sami imaju, da će biti uskrsenje pravednika i nepravednika.

16 Radi toga i trudim se da imam svagda čistu savest pred Bogom i pred ljudima.

17 Posle mnogo godina odsustvovanja, dođoh da donesen milostinju narodu svome i da prinosim priloge.

18 U tome me Azijski Judeji nađoše očišćena u hramu bez buke i vike.

19 I oni su trebali da dođu preda te, i da podnesu tužbu, da su imali što protiv mene.

20 Ili ovi sami neka kažu kakvu su našli na meni krivicu kad sam stupio pred sinedrion,

21 osim jednoga ovoga glasa kojim uskliknuh među njima: Za uskrsenje mrtvih dovedoste me pred sud!

22 Feliks, koji je sasvim tačno znao za tu nauku, odloži suđenje, i reče njima: Kad dođe tribun Lisija, izvideću vašu stvar.

23 A centurionu zapovedi da se Pavle čuva, ali da mu se olakša, i ni jednom od njegovih da se ne zabrani posluživati ga, ili dolaziti k njemu.

24 Posle nekoliko dana dođe Feliks sa Drusilom, ženom svojom, koja beše Judejka, i dozva Pavla. On ga sasluša o veri u Isusa Hrista.

25 Ali kako Pavle govoraše o pravdi, o uzdržanju i o suđenju koje će biti, zgranu se Feliks i reče: Idi sad, pozvaću te zgodnom prilikom.

26 On se nadaše da će mu Pavle dati novaca, i zato ga često dozivaše i razgovaraše s njim.

27 Prođoše tako dve godine, i Feliksa zameni Porcije Fest. A Feliks, hoteći Judejima učiniti na volju, ostavi Pavla u okovima.

Glava 25.

1 Stignuvši Fest u pokrajinu, posle tri dana iziđe iz Ćesarije u Jerusalim.

2 Prvosveštenici i starešine judejske podnesoše mu tužbu protiv Pavla,

3 i iznesoše mu molbe, i opakom namerom tražiše od njega da ga, tobož u ime milosti, pošlje u Jerusalim, a spremahu zasedu da ga ubiju na putu.

4 Fest odgovori da se Pavle ima čuvati u Ćesariji, i da će on sam uskoro onamo doći.

5 Glavniiji od vas, - reče, - neka pođu sa mnom, i ako ima kakva krivica na tom čoveku neka ga tuže.

6 Fest osta kod njih samo osam do deset dana, pa siđe u Ćezariju. Sutradan sede na sudijsku stolicu i zapovedi da izvedu Pavla.

7 Kad ga dovedoše, opkoliše ga Judeji koji behu došli iz Jerusalima, i iznesoše protiv njega mnoge i teške krivice, koje ne mogahu dokazati.

8 Pavle poče da se brani govoreći: Niti zakonu judejskome, ni hramu, ni caru što sagreših.

9 Fest, želeći da se ulaguje Judejima, odgovori Pavlu, i reče: Hoćeš li da ideš u Jerusalim i onde da ti se preda mnom sudi za to?

10 Pavle reče: Ja stojim pred carskim sudom, i ovde treba da mi se sudi. Ja Judejima ništa nisam skrivio, kao što i ti najbolje znaš.

11 Ako li sam skrivio ili počinio kakvo delo koje zaslužuje smrt ne marim umreti, ali ako su stvari za koje me ovi tuže lažne, niko nema prava da me njima preda. Caru se žalim. -

12 Tada Fest, govorivši sa savetnicima, odgovori: - Caru si se žalio, - caru ćeš poći!

13 Nekoliko dana posle toga, kralj Agripa i Vernikija siđoše u Ćesariju, da pohode Festa.

14 I kako oni ostaše onde nekoliko dana izloži Fest kralju Pavlovu stvar govoreći: Feliks je ostavio u tamnici jednog čoveka,

15 na koga prvosveštenici i starešine judejske behu podigli tužbe kad ja bejah u Jerusalimu, tražeći da se on osudi.

16 Ja im odgovorih da nije običaj Rimljana da se preda čovek, dok se okrivljeni ne suoči s onima koji ga tuže, i ne da mu se da se brani od stvari za koje se tuži.

17 Oni dođoše ovde, i ja sam bez odlaganja, odmah sutradan seo na sudijsku stolicu i dao naredbu da se taj čovek dovede.

18 Tužioci koji dođoše ne iznesoše ni jedne krivice za koje ja mišljah,

19 nego imahu protiv njega nekakva pitanja o svojoj naročitoj veri, i o nekakvom Isusu, koji je umro, a Pavle tvrđaše da je živ.

20 Ne znajući šta da učinim u ovome poslu, upitah ga bi li hteo ići u Jerusalim, i onamo da mu se sudi za te stvari.

21 Ali kako Pavle izjavi žalbu, da bi njegovu parnicu razvideo car, naredih da se čuva dokle ga ne pošaljem caru.

22 Agripa reče Festu: I ja bih želeo čuti tog čoveka. - Sutra ćeš ga čuti -, odgovori mu Fest.

23 Sutradan dakle, Agripa i Vernikija dođoše u velikom sjaju u sudnicu s tribunima i sa ličnostima onoga grada. Na zapovest Festovu dovedoše Pavla.

24 Tada Fest reče: Kralju Agripa i svi koji ste s nama! Vi vidite ovoga čoveka, za koga mi se mnoštvo Judeja obraćaše u Jerusalimu i ovde, vičući da on ne sme više živeti.

25 A ja, osvedočivši se da nije učinio ništa što bi zasluživalo smrt, i kako on sam izjavi da se žali caru, odlučih da ga opremim na put.

26 Za njega nemam što stvarna pisati Gospodaru. Zato i izvedoh ga pred vas, a osobito preda te -, kralju Agripa, da bih znao šta pisati, pošto se on ispita,

27 jer mi se čini nerazložno sužnja poslati a ne naznačiti zašto se on tuži.

Glava 26.

1 Agripa reče Pavlu: Dopušteno ti je da govoriš na svoju obranu. I Pavle, pruživši ruku, ovako se opravda:

2 Za sreću svoju smatram, kralju Agripa, što se danas pred tobom branim od onoga za što me Judeji tuže,

3 jer ti dobro znaš njihove običaje i prepirke. Zato te molim da me milostivo saslušaš.

4 Moje življenje od prve moje mladosti znaju svi Judeji, jer sam ga proveo u Jerusalimu u svome narodu.

5 Oni odavna znaju, ako to hoće da priznaju, da sam kao farisej živio po najstrožijem zakonu naše vere;

6 a sad stojim pred sudom za to što se nadam da će se ispuniti obećanje koje Bog obreče ocevima našim,

7 komu se nadaju svih dvanaest kolena naših koja dan i noć beprekidno Bogu služe. Za ovu nadu optužen sam, kralju, od Judeja.

8 Šta! Zar vam se čini neverovatno da Bog uskrsava mrtve?

9 Što se mene tiče, ja držah da mi je dužnost bila da žestoko radim protiv imena Isusa Nazarećanina.

10 To sam i radio u Jerusalimu. Mnoge sam od svetih u tamnicu zatvorio, primivši za to vlast od prvosveštenika, i kad ih na smrt stavljahu, pristajah svojim glasom uz glas svih ostalih.

11 Često sam ih i po svim sinagogama kažnjavao i prisiljavao da hule. U svojoj krajnjoj mržnji na njih gonio sam ih i po tuđim gradovima.

12 Radi toga pošao sam bio u Damask s odobrenjem i dozvolom prvosveštenika.

13 Putem, a u podne, kralju, videh s neba svetlost veću od sijanja sunčanoga, koja blesnu okolo mene i drugova mojih.

14 Svi padosmo na zemlju, i ja čuh glas koji mi jevrejskim jezikom govori: Savle, Savle, zašto me goniš? Teško bi ti bilo protivu bodila praćati se.

15 Ja odgovorih: Ko si ti Gospode? A on reče: Ja sam Isus, koga ti goniš.

16 Nego ustani i stani na noge svoje, jer ti se zato javih da te učinim služiteljem i svedokom ovome što si video i što ću ti pokazati.

17 Istrgoh te ispred ovog naroda i ispred paganaca, kojima te šaljem,

18 da im otvoriš oči, da se obrate od tame k svetlosti i od oblasti sotonine k Bogu, da prime oproštenje greha i nasleđe među osvećenima verom u mene.

19 Zato, kralju Agripa, ne suprotih se nebeskoj pojavi,

20 i napre onima koji su u Damasku i u Jerusalimu, a zatim i po svoj zemlji Judejskoj i kod paganaca, propovedah pokajanje i obraćenje k Bogu, putem dostojnih dela pokajanja.

21 Evo zašto me Judeji uhvatiše u hramu i htedoše da me raskinu.

22 Ali, zahvaljujući pomoći Božjoj, ostah do samoga ovog dana svedočeći i pred malim i pred velikim, ni u čemu ne odstupajući od onoga što proroci i Mojsije kazaše da će biti:

23 da će naime Hristos pretrpeti i da će, uskrsnuvši kao prvi iz mrtvih, objaviti svetlost narodu Judejskome i pagancima.

24 Kako ovo na odbranu svoju izreče, reče Fest jakim glasom: Luduješ, Pavle, mnogo znanje tvoje izvodi te iz pameti!

25 Ne ludujem, čestiti Feste, - odgovori Pavle -, nego reči istine i razuma kazujem.

26 Zna to kralj, kome i govorim slobodno, jer sam uveren da mu od ovoga ništa nije nepoznato, jer se te stvari nisu u ćošku dogodile.

27 Veruješ li, kralju Agripa, prorocima?... Znam da veruješ.

28 I Agripa reče Pavlu: Još malo pa ćeš me uveriti da budem hrišćanin.

29 Pavle odgovori: Bilo to brzo ili kasno, da Bog da da ne samo ti nego i svi koji me danas slušaju postanu takvi kao i ja što sam, osim okova ovih!

30 Kralj, namesnik i Vernikija i oni koji seđahu s njima ustadoše,

31 i idući razgovarahu se među sobom govoreći: Ovaj čovek nije učinio ništa što bi zaslužilo smrt ili tamnicu.

32 I Agripa reče Festu: Ovaj čovek mogaše biti pušten da se nije žalio caru.

Glava 27.

1 Kad bi određeno da se ukrcamo za Italiju, predaše Pavla i druge neke sužnje jednom centurionu carske kohorte, po imenu Juliju.

2 Ukrcasmo se u lađu Adramitsku, koja je plovila uz Azijsku obalu, i krenusmo. S nama bijaše Aristarh, Makedonac iz Soluna.

3 Sutradan stigosmo u Sidon. I Julije, koji lepo postupaše s Pavlom, dopusti mu da obiđe svoje prijatelje i da primi pomoć njihovu.

4 Otplovivši odande, putovasmo uz otok Kipar, jer vetrovi behu protivni.

5 Preplovivši Kilikijsku i Pamfilijsku pučinu, stigosmo u Miru Licijsku,

6 i onde našavši centurion lađu Aleksandrijsku, koja je putovala za Italiju, ukrca nas u nju.

7 Mnogo smo dana plovili sporo, i s mukom dođosmo prema Knidu, gde nam vetar nije dao da pristanemo. Prođosmo tad ispod Krita, prema rtu Salmone, i ploveći pored kraja,

8 jedva stigosmo na mesto koje se zove Dobra pristaništa, blizu koga je grad Laseja.

9 I pošto prođe mnogo vremena, i plovljenje postajaše opasno, jer i post već beše prošao^[12], to Pavle opomenu ljude,

10 govoreći im: Ljudi, vidim da put naš neće biti bez opasnosti i bez velike štete ne samo tovara i lađe nego i život naših.

11 Ali centurion posluša više kormilara i gospodara lađe nego li Pavlove reči;

12 i kako pristanište ne beše zgodno za zimovanje, veći deo ljudi beše mišljenja da se odvezemo odande i da se nastoji doći do Feniksa, pristaništa Kritskog, koje gleda k jugu i k severo-zapadu, i onde da se zimuje.

13 Dunu umeren jug i oni, misleći da im je put obezbeđen, digoše sidro i počeše ploviti uzduž Krita.

14 Ali malo zatim podiže se na ostrvo besan vetar severo-istočnjak.

15 Lađa se ote, a da ne mogaše odoleti vetru, i predade se valovima koji nas nošahu.

16 Prođosmo pored jednog malog ostrva, koje se zove Klauda, i jedva mogosmo dohvatiti čamac;

17 i pošto ga izdigosmo, pritrčasmo da osiguramo lađu i podvezasmo je; ali bojeći se da ne udari na Sirte^[13], spustismo jedra. Tako pustismo da nas vetar tera.

18 Ali kako nas je oluja jako tukla, sutradan poče se izbacivati tovar u more,

19 a trećega dana svojim rukama izbacismo i alat lađarski.

20 Ni sunce ni zvezde se za mnogo dana ne pokazaše, a oluja beše tako jaka da izgubismo svu nadu da ćemo se izbaviti.

21 Odavna se nije ni jelo uzimalo. Tad Pavle, stavši pred njih, reče: Trebaše ljudi mene poslušati i ne otiskivati se od Krita i imati sve ove muke i štete.

22 Ali vas sad molim da ne klonete duhom, jer ni jedan od vas se neće izgubiti, samo će lađa da propadne.

23 Ovu noći pojavi mi se anđeo Boga, čiji sam ja i kome služim,

24 i reče mi: Ne boj se Pavle ti trebaš da iziđeš pred cara i evo ti darova Bog sve koji se voze s tobom.

25 Zato se ne bojte, ljudi, jer verujem Bogu da će tako biti kao što mi bi rečeno,

26 ali valja da se nateramo na kakvo ostrvo.

27 Kad bi četrnaesta noć i vetar nas teraše po jadranskoj pučini, oko ponoći izgleda mornarima da se približujemo nekoj zemlji.

28 Izmerivši dubinu nađoše dvadeset hvati. Malo dalje opet izmeriše i nađoše petnaest hvati.

29 Bojeći se da ne udare na prudove, baciše s krme četiri sidra i s nestrpljenjem čekahu da svane.

30 Ali kako mornari gledahu da pobegnu iz lađe, i već spuštahu čamac u more, izgovarajući se kao da hoće da spuste sidra s kljuna,

31 reče Pavle centurionu i vojnicima: Ako ovi ne ostanu na lađi, ne možete vi da se izbavite.

32 Tada vojnici odrezaše uža od čamca i pustiše ga da padne u more.

33 Prije svanuća moli Pavle sve da jedu, govoreći: Četrnaesti je dan otkako se neprestano u brizi mučite i ništa ne jedete.

34 Zato vas molim da jedete, da okrepite svoj život, a ni jednome od vas dlaka s glave neće otpasti.

35 Rekavši ovo uze hleb, i pošto dade hvalu Bogu pred svima, prelomi ga i poče jesti.

36 Tad se svi razabraše i počeše takođe jesti.

37 U lađi beše nas svega dvesta i sedamdeset i šest duša.

38 Pošto se dovoljno najedoše, olakšaše lađu, izbacivši i pšenicu u more.

39 Kad osvanu dan, ne prepoznaše zemlju, ali ugledavši jedan zaliv sa plitkom obalom, dogovoriše se, ako bude moguće, da na nju navuku lađu.

40 Drešiše sidra da ih spuste u more i olabaviše u isto vrijeme i konope od kormila; razviše zatim malo jedro i krenuše ka kraju.

41 Ali se nameriše na jedan rt, i navukoše lađu na nj. Kljun se zakači, da se ne možaše pomaknuti, a krma se razbijaše od sile valova.

42 Vojnici rekoše da treba da se sužnji pobiju, da ne bi koji plivajući utekao.

43 Ali centurion, koji je hteo da spase Pavla, zabrani im da to čine, i zapovedi onima koji su znali plivati da iskoče najprvi u more i da iziđu na kopno;

44 a od ostalih jedne iznesoše na daskama, a jedne na komadima od lađe. I tako iziđoše svi živi na kraj.

Glava 28.

1 Pošto se spasosmo, doznasmo da se ono ostrvo zove Malta.

2 Meštani nam se pokazaše neobično ljubazni, i skupiše nas oko jedne velike vatre, koju behu naložili, jer je padala kiša i bila je jaka zima.

3 Pavle zgrabi šaku granja i naloži na vatru, kad iz njega iskoči zmija, osetivši toplotu, i skoči mu na ruku.

4 Kad meštani videše da zmija visi o ruci njegovoj, govoriše jedni drugima: Jamačno je ovaj čovek krvnik, kad ga, izbavljena iz mora, Pravda ne hte ostaviti da živi.

5 Pavle otresa zmiju u vatru, i ne bi mu ništa zlo.

6 Oni ljudi očekivahu da će on oteći, ili da će odjednom mrtav pasti; ali pošto dugo čekaše, i videše da mu ništa zla ne bi, promeniše mišljenje i rekoše da je on bog.

7 Okolo onoga mesta behu imanja koja pripadahu poglavaru ostrva, koji se zvaše Publije, koji nas primi i tri dana ljubazno ugosti.

8 Otac Publijev ležaše tad bolestan od groznice i od srdobolje. Pavle mu priđe, pomoli se, položi ruke na nj, i isceli ga.

9 Na to nadođoše i drugi koji bejahu bolesni na ostrvu i isceliše se.

10 Svi nam ukazaše velike počasti, i kad pođosmo spremiše nam što nam bejaše potrebno.

11 Posle tri meseca ukrcasmo se na lađu Aleksandrijsku, koja je bila prezimila na ostrvu i imaše obeležje Dioskura.

12 Doplovivši u Sirakuzu, ostasmo onde tri dana.

13 Odande ploveći uz obalu, stigosmo u Regio, i posle jednog dana, kad dunu jug, stigosmo drugi dan u Puteole.

14 Onde nađosmo braću, i oni nas zamoliše da ostanemo kod njih sedam dana. I tako pođosmo u Rim.

15 Iz Rima iziđoše nam u susret čak do Apijeva foruma i do Tri krčme, braća koja su bila čula govoriti o nama. Kad ih Pavle vide, dade hvalu Bogu i ohrabri se.

16 Kad dođosmo u Rim, dopusti se Pavlu da stanuje gde hoće s jednim vojnikom koji ga čuvaše.

17 Tri dana posle Pavle sazva starešine judejske, i kad se oni skupiše, reče im ove reči: Ljudi, braćo!, ja ništa ne učinih protiv naroda ili običaja otačkih, a Jerusalimljani me zatvoriše u tamnicu i predaše me u ruke Rimljanima.

18 Pošto me ovi ispitaše, htedoše da me puste, jer se ne nađe na meni ni jedna krivica koja bi smrt zaslužila;

19 ali se Judeji protiviše, i ja sam morao da uložim žalbu na cara, ne imajući inače nikako nameru da svoj narod tužim.

20 Zato vas molih da se vidimo i da se razgovorimo, jer za nadu Izrailjevu nosim ja ove okove.

21 Odgovoriše mu: Mi niti primismo pisma za te iz Judeje, niti dođe ko od braće da javi, ili da govori što zlo za tebe.

22 Ali mi bismo hteli da od tebe čujemo šta ti misliš, jer mi znamo da ta jeres svuda nailazi na protivljenje.

23 Odrediše mu dan, i mnogi dođoše k njemu u stan. Pavle im javljaše kraljevstvo Božje, svedočeći i uveravajući ih za Isusa iz zakona Mojsijeva i proroka. Sastanak je trajao od jutra do samoga mraka.

24 Jedni se uveriše o onome što on govoraše, a jedni ne verovaše,

25 i kako odlažahu nesložni među sobom, Pavle doda samo ovu reč: Dobro kaza Duh Sveti preko proroka Isaije ocevima vašim,

26 govoreći: „Idi k tome narodu i reci mu: ušima svojim ćete čuti i nećete razumeti, i očima svojim gledaćete i nećete videti.

27 Jer otvrdnu srce ovoga naroda: zatvoriše uši svoje, zaklopiše oči svoje, od straha da svojim očima ne vide i ušima svojima ne čuju i da srcem svojim ne razumeju, da se ne obrate, da ih ne iscelim.“

28 Znajte dakle da se pagancima posla spasenje Božje, i da će oni čuti.

29 Kad on to reče otidoše Judeji, prepirući se među sobom.

30 Pavle osta pune dve godine u kući koju beše unajmio. On primaše sve koji mu dolažahu,

31 propovedajući kraljevstvo Božje, i učeći o Gospodu našemu Isusu Hristu slobodno i bez smetnje.

Beleške

1. ^{Ili: Na Duhove.}
2. ^{Prozeliti: naziv kojim se označavahu stranci koji su bili primili veru i običaje Jevreja.}
3. ^{Jelinisti: Izrailjci koji su živeli izvan Palestine u zemljama u kojima se govorilo grčki.}
4. ^{Slobodnjačka sinagoga - tako nazvana jer je osnovana od Jevreja koje su Rimljani bili zarobili, pa posle oslobodili.}
5. ^{Krov ravno konstruisan (Vidi Mt. 24. 17.)}
6. ^{U grčkom tekstu: u kuću čovekovu.}
7. ^{U nekim rukopisima stoji: nama.}
8. ^{To se čita u jednoj pesmi Aratusa iz Kilikije koji je živeo tri veka pre Hrista.}
9. ^{Asijarhi činovnici koji vršahu nadzor nad verskim stvarima i nad javnim igrama.}
10. ^{Tvrđava Antonija u kojoj je smešten bio rimski garnizon. Ova je tvrđava ležala više hrama. Zato je trebalo ići uz stepenice (vidi stih 35).}
11. ^Hristovu
12. ^{Kraj septembra, kad vlada južni vetar.}
13. ^{Sirte: dva poznata pruda blizu severne afričke obale.}