Београд некад и сад/5
5.
ВУЧКО (доноси кафу), ПРЕЂАШЊЕ
ВУЧКО: Ево кафа, ама за ћеф. Ох, ох! Благо оном, ко ће да гу пије.
ЉУБА: Однеси мајки.
СТАНИЈА (окреће се): Кјерко, ја би ти села.
ЉУБА: Па ти седиш.
СТАНИЈА: Више сам ти се уморила, него да сам ишла вас дан. Него дај ми да седим љуцки. (Узме један јастук из кревета.)
ЉУБА: Шта ћеш то, мајка?
СТАНИЈА: Да седнем, уморна сам ти.
ЉУБА: Ама немој, мајка, побогу! То је срамота.
СТАНИЈА (намести јастук па седне): Ћути, кјерко, ћути, кад није срамота оно девојче, није ни ово.
ВУЧКО: И ја кажем, мајка.
ЉУБА: Ти подај кафу, па напоље.
ВУЧКО: Јес’ ја, сврши гу, што имаш, па напоље. А ко ће да служи? (Да Станији, она пије.) Је л’ добро, мајка?
СТАНИЈА: Добро је.
ВУЧКО: Ама сам гу пеко за један ћеф.
СТАНИЈА (врати му шољу): фала, синко!
ВУЧКО: Са здравље! (Одлази.)
ЉУБА (смеши се): Па шта ћемо, мајка, с фигурама?
СТАНИЈА: Што је то?
ЉУБА: Те на дувару.
СТАНИЈА: Да скинеш, кјерко. Срамота је то; може ко стран доћи.
ЉУБА: То се за стране и меће.
СТАНИЈА: Пред странима је, прости ме, срамота н безобразно говорити, некмоли радити. Видиш и твоје аљине не ваљају ништа. Какав ти је то фистан нарогушен?
ЉУБА: То није фистан, него рајфрок. Видиш како је округо, и не може да се угужва.
СТАНИЈА: Како се прави то страшило?
ЉУБА: Начини се наоколо као обруч тврдо, да се не може угнути.
СТАНИЈА: Па кад оћеш да се попнеш на кола, или да седнеш?
ЉУБА: Онда морам рукама да у<ј>дурисавам.
СТАНИЈА: Видиш како је покварен свет. Која би паметна жена то натоварила? Па зашто тако широк фистан?
ЉУБА: Него као твој, да се сапињем у њему.
СТАНИЈА: Мој није безобразан. Не ваља, не ваља. Фале људи: „Тако је у Београд, тако је у Београд“. Ја видим да је зло.
ЉУБА: Е, мајка, мења се свет.
СТАНИЈА: Ја! Свет треба да се мења на боље, а не на горе. Каква ти беше оно кошница на глави?
ЉУБА: Шешир.
СТАНИЈА: Ја се препадо, кад те виде.
ЉУБА: А што? Зар није лепо? (Метне шешир на главу.) Гле, мајка.
СТАНИЈА: Да плашиш чворце сас те репове. Кам ти красан фес, него то немачки.
ЉУБА: А фес је опет турски.
СТАНИЈА: Ако ће, барем је леп.
ЉУБА: Јест, да квари косу.
СТАНИЈА: Има, фала богу, косе доста. Па како си се очешљала, зашто ниси косу навранила?
ЉУБА: Сад се коса више не врани.
СТАНИЈА: Коса не може бити лепа, кад се не врани.
ЉУБА: Може, мајка. Гле како је моја лепа.
СТАНИЈА: Броћаста. — Ја видим, кјерко, што је у вас. Што је добро, то се не чини; што је зло, то се прима. Што ће ви оно по соби? (Показује кревете.)
ЉУБА: Ту се спава.
СТАНИЈА: Не можеш да спаваш на земљи?
ЉУБА: Да ме једу буве.
СТАНИЈА: А кад тамо одозго паднеш?
ЉУБА: А, то не може.
СТАНИЈА: Кјерко, ја видим, да не могу овде дуго. Где ћу ја да ти се научим на овај адет, да ти седим високо, да ти једем високо, да ти спавам високо.
ЉУБА: Мало, мало, док се навикнеш, мајка.
СТАНИЈА: Не могу, кјерко. Ја сам ти већ стара. Живите ви, а ја ћу како ми бог да.
|