Београд некад и сад/21

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

ДЈЕЈСТВО ДРУГО
◄   8 9. Насловна   ►

9.


ВУЧКО, ПРЕЂАШЊИ


MИЛАН: Слуга сам понизан.

НЕША: Господине Милане, ви сте моју Љубу искали, и ја немам што друго да кажем, него да будете срећни.

МИЛАН (пољуби га у руку): Моје ће једно највеће старање бити да се достојан покажем и вашег поверења и њене љубови.

НЕША: Ја кога сам год запитао, сваки је добру реч за вас реко, а и сам сам видио да сте честит и ваљан дечко, зато вам са свим срцем дајем моју кћер.

ЉУБА: Бáбо, ево ће да иде мајка.

НЕША: А што?

СТАНИЈА: Да идем.

НЕША: Куд ћеш пред весеље?

СТАНИЈА: Нека весеље без мене.

НЕША: Како би то било, да се таква брука гради?

СТАНИЈА: Не могу ти, синко, не Могу.

НЕША: А зашто не можеш?

СТАНИЈА: Кад неће да се чини свадба, не треба да гледам.

НЕША: Како се неће чинити свадба? Ја сам у мојој кући господар.

СТАНИЈА: Каква свадба, жене гологлаве, девојке у сватове, млада невеста без превез; без свирку, без обичаја; све наопако, све на моду.

НЕША: Сад што ћеш, како сви, тако ћемо и ми.

СТАНИЈА: Ама сви другојачије раде, само је овде тај покор.

НЕША: Е, па и ми смо овде.

СТАНИЈА: Ја нисам, ја идем у мој вилајет.

НЕША: Ама немој да ми градиш бруку.

СТАНИЈА: Ја видим, код вас је све брука, па добро. Ајде да ми тражиш кола.

НЕША: Немој, побогу, што ћу рећи кад ме запитају људи?

СТАНИЈА: Кажи: моја је мајка проста, луда; не уме моду, неће да седи гологлава, па је отишла, да не срамоти свадбу.

НЕША: Ти остави друге, нека чине како оћеду, а ти по твом обичају.

СТАНИЈА: Јес’ да кажу твоји гости: каква је то матора! Пи! Ала је безобразна, неће да једе сас леву руку, неће да скине мараму, и да вата момка под руку.

НЕША (смеје се): Не бој се, мајка, нису све таке, као ови пролетарчићи, имаћеш ти доста твога друштва.

СТАНИЈА: Имала сам пре двадесет и осам година, а сад?

НЕША: Е, па нису све помрле, фала Богу, а нису се све ни покондириле, као ови полетарци. Наћи ћеш доста нашега реда.

СТАНИЈА: Па Београд јошт није сасвим потонуо.

НЕША: Фала Богу, дојњи крај јошт је читав.

СТАНИЈА: Ајде да останем док не пројде свадба. После двадесет и осам година, ако дојдем, знам да га нећу најти.

(Сви се смеју, завјеса пада.)



Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 164 године.