Beograd nekad i sad/21
9.
VUČKO, PREĐAŠNjI
MILAN: Sluga sam ponizan.
NEŠA: Gospodine Milane, vi ste moju Ljubu iskali, i ja nemam što drugo da kažem, nego da budete srećni.
MILAN (poljubi ga u ruku): Moje će jedno najveće staranje biti da se dostojan pokažem i vašeg poverenja i njene ljubovi.
NEŠA: Ja koga sam god zapitao, svaki je dobru reč za vas reko, a i sam sam vidio da ste čestit i valjan dečko, zato vam sa svim srcem dajem moju kćer.
LjUBA: Bábo, evo će da ide majka.
NEŠA: A što?
STANIJA: Da idem.
NEŠA: Kud ćeš pred veselje?
STANIJA: Neka veselje bez mene.
NEŠA: Kako bi to bilo, da se takva bruka gradi?
STANIJA: Ne mogu ti, sinko, ne Mogu.
NEŠA: A zašto ne možeš?
STANIJA: Kad neće da se čini svadba, ne treba da gledam.
NEŠA: Kako se neće činiti svadba? Ja sam u mojoj kući gospodar.
STANIJA: Kakva svadba, žene gologlave, devojke u svatove, mlada nevesta bez prevez; bez svirku, bez običaja; sve naopako, sve na modu.
NEŠA: Sad što ćeš, kako svi, tako ćemo i mi.
STANIJA: Ama svi drugojačije rade, samo je ovde taj pokor.
NEŠA: E, pa i mi smo ovde.
STANIJA: Ja nisam, ja idem u moj vilajet.
NEŠA: Ama nemoj da mi gradiš bruku.
STANIJA: Ja vidim, kod vas je sve bruka, pa dobro. Ajde da mi tražiš kola.
NEŠA: Nemoj, pobogu, što ću reći kad me zapitaju ljudi?
STANIJA: Kaži: moja je majka prosta, luda; ne ume modu, neće da sedi gologlava, pa je otišla, da ne sramoti svadbu.
NEŠA: Ti ostavi druge, neka čine kako oćedu, a ti po tvom običaju.
STANIJA: Jes’ da kažu tvoji gosti: kakva je to matora! Pi! Ala je bezobrazna, neće da jede sas levu ruku, neće da skine maramu, i da vata momka pod ruku.
NEŠA (smeje se): Ne boj se, majka, nisu sve take, kao ovi proletarčići, imaćeš ti dosta tvoga društva.
STANIJA: Imala sam pre dvadeset i osam godina, a sad?
NEŠA: E, pa nisu sve pomrle, fala Bogu, a nisu se sve ni pokondirile, kao ovi poletarci. Naći ćeš dosta našega reda.
STANIJA: Pa Beograd jošt nije sasvim potonuo.
NEŠA: Fala Bogu, dojnji kraj jošt je čitav.
STANIJA: Ajde da ostanem dok ne projde svadba. Posle dvadeset i osam godina, ako dojdem, znam da ga neću najti.
(Svi se smeju, zavjesa pada.)
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.
|