Аца Грозница/V

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

V
◄   IV VI   ►
И доиста, они се наместили. Заборавили где су и зашто су дошли, него точе, служе се и пију и наздрављају један другоме. И не изгледају

више на лопове; смеше се доброћудно. Разговарају се и приповедају опет ситније доживљаје, опажања и искуства своја лоповска, а Гаја

Провлак им се све више диви. Зариче се даће их надмашити, и њих, и Рожа Шандора, и нашег Максима из Парабућа, - па ће га, вели он, за

живота, а и после смрти, певати шором паорске девојке ко и Максима. Па запева, опет тихо:

Остала му пуста кућа
еј, усред Парабућа!
- Та, јес' полудео? Та, све ће нас у стаман однети!... Та, через тебе ћемо погубити главе!... Ништа од тебе неће бити, синовче! -

шапуће Грозница. - Никад човек од тебе!

- Та бићу ја бољи од вас! - раздера се Гаја и отеже јаче:
Да сам газда ко што има газда,
да сам газда, не би' никад спаво,
већ би' ланац по ланац продаво,
па би' банке фрајлама раздаво!
- Та јес' полудео? - ућуткују га и запушавају му уста, а он се отима.
- Та, запеваћу ја, ма ми шта било! - вели Гаја, па се тек изненада продера колико га грло доноси и настави:
Крашћу вранце, -
макар вуко ланце;
бедевије, -
ма допо робије...