Aca Groznica/V
- I doista, oni se namestili. Zaboravili gde su i zašto su došli, nego toče, služe se i piju i nazdravljaju jedan drugome. I ne izgledaju
više na lopove; smeše se dobroćudno. Razgovaraju se i pripovedaju opet sitnije doživljaje, opažanja i iskustva svoja lopovska, a Gaja
Provlak im se sve više divi. Zariče se daće ih nadmašiti, i njih, i Roža Šandora, i našeg Maksima iz Parabuća, - pa će ga, veli on, za
života, a i posle smrti, pevati šorom paorske devojke ko i Maksima. Pa zapeva, opet tiho:
- Ostala mu pusta kuća
- ej, usred Parabuća!
- - Ta, jes' poludeo? Ta, sve će nas u staman odneti!... Ta, čerez tebe ćemo pogubiti glave!... Ništa od tebe neće biti, sinovče! -
šapuće Groznica. - Nikad čovek od tebe!
- - Ta biću ja bolji od vas! - razdera se Gaja i oteže jače:
- Da sam gazda ko što ima gazda,
- da sam gazda, ne bi' nikad spavo,
- već bi' lanac po lanac prodavo,
- pa bi' banke frajlama razdavo!
- - Ta jes' poludeo? - ućutkuju ga i zapušavaju mu usta, a on se otima.
- - Ta, zapevaću ja, ma mi šta bilo! - veli Gaja, pa se tek iznenada prodera koliko ga grlo donosi i nastavi:
- Krašću vrance, -
- makar vuko lance;
- bedevije, -
- ma dopo robije...