Aca Groznica/V

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu

V
◄   IV VI   ►
I doista, oni se namestili. Zaboravili gde su i zašto su došli, nego toče, služe se i piju i nazdravljaju jedan drugome. I ne izgledaju

više na lopove; smeše se dobroćudno. Razgovaraju se i pripovedaju opet sitnije doživljaje, opažanja i iskustva svoja lopovska, a Gaja

Provlak im se sve više divi. Zariče se daće ih nadmašiti, i njih, i Roža Šandora, i našeg Maksima iz Parabuća, - pa će ga, veli on, za

života, a i posle smrti, pevati šorom paorske devojke ko i Maksima. Pa zapeva, opet tiho:

Ostala mu pusta kuća
ej, usred Parabuća!
- Ta, jes' poludeo? Ta, sve će nas u staman odneti!... Ta, čerez tebe ćemo pogubiti glave!... Ništa od tebe neće biti, sinovče! -

šapuće Groznica. - Nikad čovek od tebe!

- Ta biću ja bolji od vas! - razdera se Gaja i oteže jače:
Da sam gazda ko što ima gazda,
da sam gazda, ne bi' nikad spavo,
već bi' lanac po lanac prodavo,
pa bi' banke frajlama razdavo!
- Ta jes' poludeo? - ućutkuju ga i zapušavaju mu usta, a on se otima.
- Ta, zapevaću ja, ma mi šta bilo! - veli Gaja, pa se tek iznenada prodera koliko ga grlo donosi i nastavi:
Krašću vrance, -
makar vuko lance;
bedevije, -
ma dopo robije...