Аца Грозница/V
- И доиста, они се наместили. Заборавили где су и зашто су дошли, него точе, служе се и пију и наздрављају један другоме. И не изгледају
више на лопове; смеше се доброћудно. Разговарају се и приповедају опет ситније доживљаје, опажања и искуства своја лоповска, а Гаја
Провлак им се све више диви. Зариче се даће их надмашити, и њих, и Рожа Шандора, и нашег Максима из Парабућа, - па ће га, вели он, за
живота, а и после смрти, певати шором паорске девојке ко и Максима. Па запева, опет тихо:
- Остала му пуста кућа
- еј, усред Парабућа!
- - Та, јес' полудео? Та, све ће нас у стаман однети!... Та, через тебе ћемо погубити главе!... Ништа од тебе неће бити, синовче! -
шапуће Грозница. - Никад човек од тебе!
- - Та бићу ја бољи од вас! - раздера се Гаја и отеже јаче:
- Да сам газда ко што има газда,
- да сам газда, не би' никад спаво,
- већ би' ланац по ланац продаво,
- па би' банке фрајлама раздаво!
- - Та јес' полудео? - ућуткују га и запушавају му уста, а он се отима.
- - Та, запеваћу ја, ма ми шта било! - вели Гаја, па се тек изненада продера колико га грло доноси и настави:
- Крашћу вранце, -
- макар вуко ланце;
- бедевије, -
- ма допо робије...