Autobiografija/PRVA LjUBAV

PRVA LjUBAV

PRVA LjUBAV

          Ja sam o prvoj ljubavi trebao već ranije da pišem, jer i ona ide uporedo sa školovanjem i moglo bi se čak reći da i ona spada u školske predmete, ali nisam hteo da prekidam onaj niz školskih predmeta koji tek tako u grupi izložen daje jasnu sliku onoga beizlaznoga lavirinta kroz koji smo se u mladosti provlačili, nazivajući taj mučni put školovanjem.
          O ljubavi sam ja imao prve osnovne pojmove već za ranoga detinjstva. Tada smo ja, naša služavka i jedan praktikant iz načelstva svako predveče razgovarali iza kapije o ljubavnim stvarima. Štaviše, ja sam taj koji je i dao povoda ovoj ljubavi, jer se praktikant prvo sa mnom upoznao, a ja sam ga tek predstavio našoj služavki. To je poznanstvo bilo sasvim slučajno. Ja sam bio pred kućnim vratima u naručju kuvaričinom. Praktikant, prolazeći ulicom, prišao je meni, pomilovao me je i rekao:
          — Kako je slatko ovo dete, je l' to vaše?
          — Iju! — ciknula je služavka — otkud bih ja mogla imati dete kad nisam ni udata!
          Na osnovu toga pitanja, da li može ili ne može imati dete iako nije udata, oni uđu u dublji razgovor, koji sutradan nastave, preksutra su već bili u najtešnjem prijateljstvu. Otada smo se nas troje svako predveče sastajali iza kapije.
          O, kakvih ti tu sve razgovora nije bilo, da me je koji puta bilo sramota pogledati u oči našoj služavci. A bivalo je da sam se po koji put i ja umešao u razgovor, za koji slučaj praktikant je imao spremne bonbone u džepu, te čim bih ja zinuo da što kažem, on bi mi strpao šećer u usta, iako nisam ja već on imao nameru da govori slatke reči.
          Može se smatrati kao šteta za literaturu što sam ja tada bio još nepismen te nisam bio u mogućnosti da zabeležim pogdekoje razgovore koje smo vodili iza kapije.
          — Joco, — rekla bi naša služavka praktikantu — dođi posle večere, kad polegaju moji, ostaviću ti šniclu od večere.
          — Oh, dušo moja, — odgovorio bi on — zar je meni u ovome trenutku do šnicle, al', ako je budeš ostavila, ostavi i malo salate. Meni je do tebe, samo do tebe. Jedva čekam da te pritisnem na grudi, pa makar se šnicla i ohladila.
          Bilo je i drugih, još nežnijih razgovora. Tako se sećam kad je praktikant jednom pitao:
          — Julo, hoće li se skoro kod vas u kući prati veš?
          — Hoće, a što?
          — Pa ako bi mogla da poturiš i moj, da ne bih plaćao pranje.
          — Donesi! — odgovorila je ona ljupko.
          — Oh, dušo moja, kako si dobra. Doneću tri košulje i četiri para gaća, anđele moj!
          Najzad, ti su me razgovori mogli i zanimati i pružiti izvesnu praktičnu pouku, koja će mi docnije u životu trebati, ali je bivalo i drugih stvari, naročito nedelom po podne kad nikoga od mojih nije bilo kod kuće. Tada bi mi svi troje ušli u kuvaričinu sobu; mene bi metali na klupu, a oni bi seli na krevet. U takvim prilikama ja sam smatrao za najprobitačnije da žmurim, starajući se samo brižljivo da ne padnem sa klupe.
          Ja sam dakle, tako praktično izvežban i očiglednom nastavom o ljubavi opremljen, ušao u život potpuno spreman, te nije nikakvo čudo što sam se već u prvom razredu gimnazije zaljubio. Nisam ja to naročito odredio da se zaljubim baš kad pređem u gimnaziju. Prema spremi, koju sam iz ranijeg detinjstva izneo, mogao sam to i ranije učiniti. Ali, sve do gimnazije, nosio sam pantalone natrag razrezane, pa mi nikako nije išlo u glavu da budem zaljubljen sa natrag razrezanim pantalonama. Tek kad sam, u prvom razredu gimnazije, dobio pantalone koje se napred zakopčavaju i otkopčavaju, osetio sam da je vreme da se zaljubim.
          Zaljubio sam se u Persu, našu komšiku, jer ona mi je bila najbliža. Persa je bila pegava, nosila je žute čarape i uvek su joj bile iskrivljene štikle na cipelama. Dok se nisam zaljubio, nisam ni obraćao pažnju na nju, ali, od časa kad sam se zaljubio, izgledala mi je božanstveno lepa i dovoljno mi je bilo da je vidim, ma i izdaleka, da vidim samo njene krive štikle, pada se odmah uzbudim i pohitam joj ususret, ne bih li što pre sreo osmeh na njenome pegavome licu.
          Ona je bila ćerka profesor a koji nam je predavao računicu i koji o meni, ne znam zašto, nije imao tako dobro mišljenje. Bilo joj je devet godina i učila je treći razred osnovne škole. Ljubav sam joj iskazao na jedan neobično romantičan način Jednom prilikom, kada smo igrali žmurke, mi se zajedno sakrijemo u jedno bure, u kome je moja majka zimi kiselila kupus. Tu, u tom buretu, ja sam joj iskazao ljubav i, zbog te mile mi uspomene, i danas me još trone kad god prođem kraj kakvog bureta.
          Jedanput se nađemo posle škole i pođemo zajedno kući. Ja joj dam jednu kiflu, koju sam joj svakog petka kupovao, jer sam četvrtkom posle podne zarađivao na krajcaricama bar toliko da sam mogao po jednom nedeljno kiflom da joj izrazim simpatiju i pažnju. Tom prilikom sam je ozbiljno zapitao:
          — Šta misliš, Perso, hoće li mi te dati tvoj otac, ako te zaprosim?
          Ona pocrveni, obori oči i u zabuni prebi legištar na tri parčeta.
          — Ne verujem! — odgovori mi poluglasno.
          — A zašto? — zapitah je uzbuđeno i pođoše mi suze na oči.
          — Zato što si kod njega rđav đak!
          Zakleo sam joj se da ću i noću i danju učiti računicu, samo da popravim belešku. I učio sam, ali zar sam ja mogao savladati ono na čemu su toliko njih slomili svoju snagu — zar sam mogao izmiriti ljubav i računicu? Imajući da biram izmeđ' ljubavi i računice, izabrao sam kao lakšu ljubav i idućeg časa mesto dvojke, koju sam dosad imao, dobio sam jedinicu.
          Idućeg četvrtka nisam ništa dobio na krajcaricama, zato se u petak ujutru uvučem u šifonjer i poodsecam sa očevih zimskih haljina dvadeset dugmeta te ih prodam u školi za deset para, koliko mi je trebalo za kiflu. Na podne sačekam Persu pred njenom školom i, prateći je, priznam joj da sad još gore stojim, jer sam dobio jedinicu iz predmeta njenoga oca. Ona bono reče:
          — Onda nikad neću biti tvoja!
          — Ti moraš biti moja, pa ako ne na ovome a ono na onome svetu! — uzviknuh ja ove reči koje sam nekoliko dana ranije čuo na pozorišnoj predstavi.
          — Kako to može da bude? — upita ona radoznalo.
          — Otrovaćemo se, ako pristaješ.
          — A kako ćemo se otrovati?
          — Tako, — nastavih ja sve odlučnije — popićemo otrov!
          — Dobro, — odgovori ona rešena — pristajem! A kad?
          — Sutra posle podne.
          — E, sutra posle podne imamo škole, — priseti se ona.
          — To jeste, — pade i meni na pamet. — Ne mogu ni ja sutra, jer bi mi zabeležili odsustvo, a imam ih već dvadeset i četiri, pa bi me mogli isterati iz škole. Nego ako hoćeš u četvrtak posle podne, onda nemamo škole ni ja ni ti.
          Ona pristade i sporazumesmo se da ja pripremim sve za trovanje.
          Idućega četvrtka posle podne ja ukradem od kuće kutiju palidrvaca i pođem na urečeni sastanak sa Persom, gde ćemo zajedno otići na onaj svet.
          Sastali smo se u našoj bašti i seli na travu, a iz duša nam se otimao duboki uzdah strasti i čežnje. Ja izvadih iz džepa kutiju sa palidrvcima.
          — Šta ćemo sad? — pita Persa.
          — Da jedemo palidrvca.
          — Kako da jedemo?
          — Eto ovako! — odgovorim ja, pa otkinem glavić i bacim ga, a ono drvce pojedem.
          — A što to bacaš?
          — Pa to je gadno.
          I ona se reši i pruži odlučno ruku. Ja otkidoh glavić sa palidrvca i dadoh joj drvce. Ona uze i poče odvažno da ga jede. Pojela je tri, pa joj udariše suze na oči.
          — Ja ne mogu više! Nikad u životu nisam jela drva, ne mogu više.
          — Onda ti mora da si već otrovana.
          — Može biti! — odgovori ona. — A osećam da me nešto grebe u guši.
          — E, to je. Ti si već otrovana!
          Ja nastavih istrajno i pojedoh devet drvaca, pa i ja izgubih apetit i osetih da me grebe u grlu.
          — Svršeno! I ja sam otrovan! — rekoh svečano, kao što u takvome trenutku treba reći.
          Nastade zatim jedan trenutak mukle tišine, pri kome sam ja razmišljao koliko je četiri puta sedam i nikako nisam mogao da se setim, a ona, ne znam šta je mislila, al' znam da je čačkala zube, jer joj se bilo zaglavilo izmeđ' zuba jedno drvce. Najzad, ona prekine tu svečanu tišinu pitanjem:
          — Pa šta ćemo sad?
          To me pitanje dovede u užasnu zabunu, jer, odista, pošto smo trovanje kao glavni posao svršili, ja nisam znao šta bi sad drugo imali da radimo! Najzad, pade mi sretna misao na pamet.
          — Znaš šta, pošto smo već otrovani, 'ajde prekrsti se!
          Ona se prekrsti, a to isto učinih i ja.
          — A sad — nastavih ja — da idemo svaki svojoj kući da umemo. Sramota je, znaš, da umremo ovde, u bašti. Mi smo deca iz boljih kuća, pa je sramota da umremo u bašti!
          — Jeste! — reče ona i pođosmo.
          Cela se stvar, međutim, svršila ovako:
          Ona je otišla kući i zamolila majku da joj spremi postelju da umre. Tom prilikom joj je priznala da se otrovala, odnosno da je jela drva sa mnom. Majka njena, bez ikakva obzira na njen položaj i na njene osećaje, reče:
          — E, kad si mogla da jedeš drva u bašti, ješćeš ih i ovde u sobi!... Zadigla joj je zatim suknjicu i počela joj je s te strane isterivati one osećaje koji su Persi duboko u srcu bili usađeni.
          Zbog tih batina Persa me je omrzla i tako se svršila moja prva ljubav.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.