Андрија Хумски/14

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

ДРУГИ ЧИН
◄   ПОЈАВА ТРЕЋА ПОЈАВА ЧЕТВРТА ПОЈАВА ПЕТА   ►

ПОЈАВА ЧЕТВРТА

РАДОСЛАВ, долази СТАНИСЛАВ

СТАНИСЛАВ:

У целом замку живо спремање,
Честити кнез се снажно зауз'о,
Да, кад се једном сила подигне,
Препреке целе буду сломљене.
А ти си само тако замишљен.

РАДОСЛАВ:

Замишљен збиља бејах до сада,
Јер сва ми беше мис'о остала
У сјајном добу моје прошлости.
Ал данас што бих био замишљен,
И од сад што бих смету тајно
Веселост своју, срећу, напредак!

СТАНИСЛАВ:

Дакле се и ти надаш, на боље
Да ће се српском земљом кренути,
Када се сврши, што се зачело?

РАДОСЛАВ:

У сроској земљи? Кад се доврши?
А, да, зацело... биће, дакако!

СТАНИСЛАВ:

А сумње нема, таком витезу
Срце ће онда бити пуније,
Душа ће бити много крепчија.

РАДОСЛАВ:

Душа је моја крепка, весела,
На изглед сјајан када помислим,
Срце је моје пуно, препуно,
Што срце хтеде, бог је схватио.

СТАНИСЛАВ:

Истину кажем, не разумем то.

РАДОСЛАВ:

Не разумеш ме? Да ли одиста?
Зар тако брзо младост пролази?
Зар санак тако нагло одлази?
А ја сам вазда, — што бих тајао —
Држао, да би дуже трајао!

СТАНИСЛАВ:

О томе кад ми тако говориш,
Ти љубиш, брате, могу тврдити.

РАДОСЛАВ:

Кад можеш тврдит' не ћу одрећи.

СТАНИСЛАВ:

Тол'ко сам смео, тол'ко могадох,
А кад бих даље смео зборити,
Погодити бих можда могао,
За којом срце тако уздише.

РАДОСЛАВ:

Ти не ћеш моћи више читати
Са чела мога моје намере,
Не ћеш, јер сам ћу све ти казати.
Не ћу ти крити, немам ни за што,
Кад оцу њеном жељу саопштим,
И ти ћеш тада сазнат’ јаначно,
А кад ћеш знати врло ускоро,
Што не би боље сада сазнао?

СТАНИСЛАВ:

Рекох, да, кад бих смео зборити,
Мог’о бих жељу и погодити.
У том се, видим, нисам варао,
Твоје ми речи дају потврде.

РАДОСЛАВ:

И ти је, велиш, знадеш одиста?

СТАНИСЛАВ:

Узалуд речи не бих трошио.

РАДОСЛАВ:

Ти ћеш је рећи?

СТАНИСЛАВ:

Ако затреба.
Лепа је збиља као зорица,
Румени корал њених усница,
Па таласаста коса велка,
Да смртном болу даде мелема!
Даницу знадем душе ведрије,
У свету нема лепше, милије.

РАДОСЛАВ:

Твоје су речи мисли, жеље ми.
Та и ти знадеш кротко зборити!

СТАНИСЛАВ:

И ја сам негда знао мекшије,
Ал прође доба, дође невоља,
За мене нису таки часови.
Тек тебе само могу световат’,
Затреба л’ за њу, ти све учини.

РАДОСЛАВ:

И учинићу, све ћу приносит'
На жртву богу ради богиње!
Опрости, што те сама остављам,
Витеже! С богом, брате по срцу,
Јер њојан морам брзо хитати! (Оде.)


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Андра Гавриловић, умро 1929, пре 90 година.