Andrija Humski/14
| ◄ POJAVA TREĆA | POJAVA ČETVRTA | POJAVA PETA ► |
POJAVA ČETVRTA
RADOSLAV, dolazi STANISLAV
STANISLAV:
U celom zamku živo spremanje,
Čestiti knez se snažno zauz'o,
Da, kad se jednom sila podigne,
Prepreke cele budu slomljene.
A ti si samo tako zamišljen.
RADOSLAV:
Zamišljen zbilja bejah do sada,
Jer sva mi beše mis'o ostala
U sjajnom dobu moje prošlosti.
Al danas što bih bio zamišljen,
I od sad što bih smetu tajno
Veselost svoju, sreću, napredak!
STANISLAV:
Dakle se i ti nadaš, na bolje
Da će se srpskom zemljom krenuti,
Kada se svrši, što se začelo?
RADOSLAV:
U sroskoj zemlji? Kad se dovrši?
A, da, zacelo... biće, dakako!
STANISLAV:
A sumnje nema, takom vitezu
Srce će onda biti punije,
Duša će biti mnogo krepčija.
RADOSLAV:
Duša je moja krepka, vesela,
Na izgled sjajan kada pomislim,
Srce je moje puno, prepuno,
Što srce htede, bog je shvatio.
STANISLAV:
Istinu kažem, ne razumem to.
RADOSLAV:
Ne razumeš me? Da li odista?
Zar tako brzo mladost prolazi?
Zar sanak tako naglo odlazi?
A ja sam vazda, — što bih tajao —
Držao, da bi duže trajao!
STANISLAV:
O tome kad mi tako govoriš,
Ti ljubiš, brate, mogu tvrditi.
RADOSLAV:
Kad možeš tvrdit' ne ću odreći.
STANISLAV:
Tol'ko sam smeo, tol'ko mogadoh,
A kad bih dalje smeo zboriti,
Pogoditi bih možda mogao,
Za kojom srce tako uzdiše.
RADOSLAV:
Ti ne ćeš moći više čitati
Sa čela moga moje namere,
Ne ćeš, jer sam ću sve ti kazati.
Ne ću ti kriti, nemam ni za što,
Kad ocu njenom želju saopštim,
I ti ćeš tada saznat’ janačno,
A kad ćeš znati vrlo uskoro,
Što ne bi bolje sada saznao?
STANISLAV:
Rekoh, da, kad bih smeo zboriti,
Mog’o bih želju i pogoditi.
U tom se, vidim, nisam varao,
Tvoje mi reči daju potvrde.
RADOSLAV:
I ti je, veliš, znadeš odista?
STANISLAV:
Uzalud reči ne bih trošio.
RADOSLAV:
Ti ćeš je reći?
STANISLAV:
Ako zatreba.
Lepa je zbilja kao zorica,
Rumeni koral njenih usnica,
Pa talasasta kosa velka,
Da smrtnom bolu dade melema!
Danicu znadem duše vedrije,
U svetu nema lepše, milije.
RADOSLAV:
Tvoje su reči misli, želje mi.
Ta i ti znadeš krotko zboriti!
STANISLAV:
I ja sam negda znao mekšije,
Al prođe doba, dođe nevolja,
Za mene nisu taki časovi.
Tek tebe samo mogu svetovat’,
Zatreba l’ za nju, ti sve učini.
RADOSLAV:
I učiniću, sve ću prinosit'
Na žrtvu bogu radi boginje!
Oprosti, što te sama ostavljam,
Viteže! S bogom, brate po srcu,
Jer njojan moram brzo hitati! (Ode.)
|