Андрија Хумски/13
| ◄ ПОЈАВА ДРУГА | ПОЈАВА ТРЕЋА | ПОЈАВА ЧЕТВРТА ► |
ПОЈАВА ТРЕћА
РАДОСЛАВ и ДАНИЦА
РАДОСЛАВ:
Међ несмисленим тврдим стенама
Шта ти се тако може допасти?
ДАНИЦА:
Куд се окренем, што год погледам,
На прошле дане све ме подсећа,
Детињске дане, прве радости.
Али се данас сећам јасније
Нечега, што још нисам, истина,
До данас нигда смела са ума,
Скинула с душе или са срца.
РАДОСЛАВ:
И ја се сећам, веруј, дивотно,
Кад сада, послв тол'ко година,
У тебе гледам, с тобом говорим,
Сећам се оних дана убавих,
У двору вашем што сам провео.
ДАНИЦА:
И ничсг више ти се не сећаш?
РАДОСЛАВ:
И оног твога збора веселог,
Детнњске твоје душс блажене.
ДАНИЦА:
А ја се сећам јоште потпуно
И оног часа, туге препуног,
Између дома наших оцева
Заклета мржња кад је настала.
Тол’ко сам пута чула, како је
С поругом отац љутит спомињ'о
Жеље и наде оца твојега.
Ал ти ћеш — је ли? смем ли вероват'? —
Опростит’ све то, кад је настало
Љубави доба, доба радости?!
РАДОСЛАВ:
Опростићу му, хоћу од срца.
Ал ко ће мени онда платити
Уздахе тол’ке. тол‘ка мучења,
Несане ноћи прошле толике.
ДАНИЦА:
Ал ваљда не ћеш рану равдират’,
Не мислиш тиме оца врђати?
РАДОСЛАВ:
Не мислнм вређат', ал’ Ку тражити
За таке боле, таке увреде,
Достојну да ми даде накнаду.
ДАНИЦА:
Не разумем ти речи значење.
РАДОСЛАВ:
Он онда не ће ништа чинити,
Само ће теби дати дозволу,
Да цену таку платиш код мене
Једино својом светом — љубављу!
ДАНИЦА (збуњено):
О томе нисмо рећи повели.
РАДОСЛАВ:
Ал моје срце то ми говори,
Тиме се мисли баве у мени,
О том ми покрет душе говори.
Јер ја те љубим, љубим ватрено!
ДАНИЦА (у борби):
Чело ми гори, брзо дихање,
(пође)
Пусти ме, души мало да лакнем,
Одавде да се, кнеже, уклоним.
РАДОСЛАВ (задржи је):
Опрости, што ћу с ума сметнути
Домаћинову дужност спрам госта,
Те ти тој жељи не ћу попустит'.
Реци ми само, да ли не грешим,
Што се од тебе надам љубави?!
ДАНИЦА:
Ја не знам — дозволи, кнеже! —
РАДОСЛАВ:
Реци, кажи ми! (Узима је за руку.)
ДАНИЦА:
Из душе кад ми љубав говори,
Кад жеље своје не знам сакрити,
Јасно ћу рећи: љубим, љубим те!
РАДОСЛАВ:
Срцу јс доста — уст’ма пољубац!
(Пољуби је.)
Не желим више, доста за мене,
За мученика доста насладе!
На пољу зима већ је стегнула,
Ал срцу момс, души топло је!
Живот нам не ће тећи досадно
У овим овде мрским кланцима.
Погледај овде с овог прозора,
Далеко сунце куда залази,
У морску оно тонс пучину,
Тамо је живот, срећа, веселост,
Тамо ће и наш живот протицат’
К’о бистар поток цвстном пољаном.
Гондола мала верно служиће,
По глатком валу лако пливајућ’,
А месец озго сјајан глсдаће
Највећу срећу свода под собом,
Живот ће цветат'... ходи овамо,
(Води је другом прозору.)
Са овог овде окна погледај,
Далеко видиш плаве брегове,
Српскм су лузи, српски градови,
И краљев град се блиста у магли,
И тамо жикот наш ће протсћи
Љубави препун, среће довољан.
Свуда ћу ићи, свуд те водити,
Куд срце хоће, душа куд жели.
ДАНИЦА:
Сјајно сунце, што се подижеш,
Баш кад ми хтеде заћи западу!
Ал отац, отац да л' ће бранити?
РАДОСЛАВ:
Да си га чула, кад је зборио
Са оцем мојим, кад је рекао.
Да му је од сад сврха једина
Са домом нашим љубав, искреност. —
То да си чула, не би стрепила
За срећу наших дана будућих.
Хвала му, што ми сумњу одбвци,
Хвала и теби, хвала судбини!
ДАНИЦА:
Станислав амо ево долази,
Ја ћу се склонит'; с богом остани!
РАДОСЛАВ:
За тобом ето и мен’ ускоро.
Даница оде.
|