Andrija Humski/13
| ◄ POJAVA DRUGA | POJAVA TREĆA | POJAVA ČETVRTA ► |
POJAVA TREćA
RADOSLAV i DANICA
RADOSLAV:
Međ nesmislenim tvrdim stenama
Šta ti se tako može dopasti?
DANICA:
Kud se okrenem, što god pogledam,
Na prošle dane sve me podseća,
Detinjske dane, prve radosti.
Ali se danas sećam jasnije
Nečega, što još nisam, istina,
Do danas nigda smela sa uma,
Skinula s duše ili sa srca.
RADOSLAV:
I ja se sećam, veruj, divotno,
Kad sada, poslv tol'ko godina,
U tebe gledam, s tobom govorim,
Sećam se onih dana ubavih,
U dvoru vašem što sam proveo.
DANICA:
I ničsg više ti se ne sećaš?
RADOSLAV:
I onog tvoga zbora veselog,
Detnnjske tvoje dušs blažene.
DANICA:
A ja se sećam jošte potpuno
I onog časa, tuge prepunog,
Između doma naših oceva
Zakleta mržnja kad je nastala.
Tol’ko sam puta čula, kako je
S porugom otac ljutit spominj'o
Želje i nade oca tvojega.
Al ti ćeš — je li? smem li verovat'? —
Oprostit’ sve to, kad je nastalo
Ljubavi doba, doba radosti?!
RADOSLAV:
Oprostiću mu, hoću od srca.
Al ko će meni onda platiti
Uzdahe tol’ke. tol‘ka mučenja,
Nesane noći prošle tolike.
DANICA:
Al valjda ne ćeš ranu ravdirat’,
Ne misliš time oca vrđati?
RADOSLAV:
Ne mislnm vređat', al’ Ku tražiti
Za take bole, take uvrede,
Dostojnu da mi dade naknadu.
DANICA:
Ne razumem ti reči značenje.
RADOSLAV:
On onda ne će ništa činiti,
Samo će tebi dati dozvolu,
Da cenu taku platiš kod mene
Jedino svojom svetom — ljubavlju!
DANICA (zbunjeno):
O tome nismo reći poveli.
RADOSLAV:
Al moje srce to mi govori,
Time se misli bave u meni,
O tom mi pokret duše govori.
Jer ja te ljubim, ljubim vatreno!
DANICA (u borbi):
Čelo mi gori, brzo dihanje,
(pođe)
Pusti me, duši malo da laknem,
Odavde da se, kneže, uklonim.
RADOSLAV (zadrži je):
Oprosti, što ću s uma smetnuti
Domaćinovu dužnost spram gosta,
Te ti toj želji ne ću popustit'.
Reci mi samo, da li ne grešim,
Što se od tebe nadam ljubavi?!
DANICA:
Ja ne znam — dozvoli, kneže! —
RADOSLAV:
Reci, kaži mi! (Uzima je za ruku.)
DANICA:
Iz duše kad mi ljubav govori,
Kad želje svoje ne znam sakriti,
Jasno ću reći: ljubim, ljubim te!
RADOSLAV:
Srcu js dosta — ust’ma poljubac!
(Poljubi je.)
Ne želim više, dosta za mene,
Za mučenika dosta naslade!
Na polju zima već je stegnula,
Al srcu moms, duši toplo je!
Život nam ne će teći dosadno
U ovim ovde mrskim klancima.
Pogledaj ovde s ovog prozora,
Daleko sunce kuda zalazi,
U morsku ono tons pučinu,
Tamo je život, sreća, veselost,
Tamo će i naš život proticat’
K’o bistar potok cvstnom poljanom.
Gondola mala verno služiće,
Po glatkom valu lako plivajuć’,
A mesec ozgo sjajan glsdaće
Najveću sreću svoda pod sobom,
Život će cvetat'... hodi ovamo,
(Vodi je drugom prozoru.)
Sa ovog ovde okna pogledaj,
Daleko vidiš plave bregove,
Srpskm su luzi, srpski gradovi,
I kraljev grad se blista u magli,
I tamo žikot naš će protsći
Ljubavi prepun, sreće dovoljan.
Svuda ću ići, svud te voditi,
Kud srce hoće, duša kud želi.
DANICA:
Sjajno sunce, što se podižeš,
Baš kad mi htede zaći zapadu!
Al otac, otac da l' će braniti?
RADOSLAV:
Da si ga čula, kad je zborio
Sa ocem mojim, kad je rekao.
Da mu je od sad svrha jedina
Sa domom našim ljubav, iskrenost. —
To da si čula, ne bi strepila
Za sreću naših dana budućih.
Hvala mu, što mi sumnju odbvci,
Hvala i tebi, hvala sudbini!
DANICA:
Stanislav amo evo dolazi,
Ja ću se sklonit'; s bogom ostani!
RADOSLAV:
Za tobom eto i men’ uskoro.
Danica ode.
|