Адам и берберин први људи/2

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

ПРВА РАДЊА
◄   ПРВА ПОЈАВА ДРУГА ПОЈАВА ТРЕЋА ПОЈАВА   ►

ДРУГА ПОЈАВА
 
Соба принципала Максе Свилокосића, првог берберског мајстора у Н. Саду. Госпођа Фема, његова жена, помало спрема, стане мало пред столом, огледа се на огледалу, па сама говори; после Милева, њихова кћи.

ГЂА ФЕМА: Ја не знам шта ће то бити са мојом Милевом и лаћманом. Девојка се сасвим променула; пре тога језа је 'ватала кад је видила солдата, а сад се и не збуни. Ал' свему је мој Макса крив, тек да му је са официри и господом мешати се. Додуше, мој Макса не може се сравнити са остали бербери, има кућу, па је пургер, „сехцигер". Ал' опет од куда би дао кауцију? Цела кућа би залегла. Но мало сам и ја крива била, хтела сам је повући у веће друштво, баш да не буде као обична мајсторска девојка, ал' сад је већ преотела мах, а пре је била као јагње питома. Пре од стидљивости не зна добро да корача, а сад иде као какав солдат, прави официрски ход. Додуше, то не би требало да јој пребацим, јер и мене су официри научили управо ходити. Ал' шта ће тај Ђока Глађеновић? И он би нешто околишио око Милеве, почео се и на мене бекељити, ал' сам га с једним погледом пресекла. Тај човек ми се не допада. Истина, добар је субјект, ал' је сувише безобразан. Зар би Милева још тако луда била да за њега пође; зар ћемо све бити берберке до суђена дана? (седне на канабе па размишљава)
МИЛЕВА (улазећи): Ха, ха, ха, ха, ха! (смеје се и пљеска рукама) Јесте л' видили Ђоку субјекта, почупали му ноћас на балу браду, па је од астрагана другу начинио, ал' да видите само, гушћа је нег' пређашња.
ГЂА ФЕМА (најпре се насмеши, па онда озбиљна): Чула сам да су га тамо тукли због неке девојчуре, тако ми приповеда Љуба шегрт, и наш Гавра. Но мани се ти девојко субјекта, лакрдијаши само ш њиме, па ће те још спевати.
МИЛЕВА: Не бојте се, мати, Ђока мене воле. (баци поглед на огледало, намешта косу, па опет лагано се шета) Ох, како лепо име има, Глађеновић - Углађеновић, само ми је већ за то име жао што га нећу носити.
ГЂА ФЕМА (шаљиво): Па хоћеш, Милева, да те за њега удам?
МИЛЕВА (као из шале, смешећи се): Зашто не, само да је изображенији, и лаћман.
ГЂА ФЕМА: Пресешће ти лаћмани као и мени.
МИЛЕВА (поуздано): Не брините се, мати.
ГЂА ФЕМА: Ал' кажи ми право, Милева, шта ће то од вас бити. Знам да ти све обриче, тако су исто и мени обрицали, но где је кауција?
МИЛЕВА: Има стару богату тетку од осамдесет година, та ће дати и кауцију, и Емилу све оставити.
ГЂА ФЕМА: И ти све то верујеш.
МИЛЕВА (љупко, мази се): Зар мислите да се код официра сме лагати као код бербера? Ха, ха! Ту је реч света, ту се каткад за реч и живот полаже.
ГЂА ФЕМА: Добро, добро, само да се не покајеш. (Соба је до бербернице, ал' од ове на сцени маскирата. Глађеновић свира и пева, чује се у соби)
 
 “Немам мира ни покоја,
 Нит у срцу радост која,
 Све за тобом тугујући,
 Дању, ноћу уздишући,
 Јер без тебе ја не могу
 Живит, веруј вишњем богу!"
 
МИЛЕВА: Ха, ха! Слушајте само субјекта.
ГЂА ФЕМА: То се тебе тиче. (Смеје се) Морам се смејати, то је права фантазија тај Ђока.
(Глађеновић пева другу песму)
 
 “Пред кућом јој јаблан, дрво високо,
 Попећу се јаблану на грану,
 Закукаћу као кукавица,
 превићу се као ластавица,
 Не би л јој се смиловала мајка,
 И меника своју ћерку дала."
 
(Престане певати)
МИЛЕВА (лукавим смешењем): Чујеш мати, то се тебе тиче.
ГЂА ФЕМА (смеје се): Но то је баш фантазија.
МИЛЕВА: Ја идем сад за послом, а можда ће и лаћман доћи.
ГЂА ФЕМА: Идем и ја. (Одлазе, завеса пада)


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јаков Игњатовић, умро 1889, пре 130 година.