Адам и берберин први људи/3

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

ПРВА РАДЊА
◄   ДРУГА ПОЈАВА ТРЕЋА ПОЈАВА ЧЕТВРТА ПОЈАВА   ►

ТРЕЋА ПОЈАВА
 
Друга соба. Господар Макса од некуд дође, лепо обучен, велике рашчешљане коњаничке бркове. Тек што је у собу ушао, зове Фему.

Г. МАКСА: Фемо, где си? (Јачим гласом. Гђа Фема дотрчи, уђе.)
МАКСА: Сад баш, био сам најпре код варошког капетана, па онда у кафани, играо сам се „тартла" са лаћманом, и с другима, можда ће још данас овамо доћи.
ФЕМА: А шта си радио код капетана?
МАКСА: Ти знаш, Ђоку су ноћас на балу тукли, искидали су му и фрак, касапи су позатварани, а ја морам као мајстор и пургер мога субјекта заступати. (Достојанствено) Ал' ме капетан и дочекао лепо. Само један, који је немеш, неће добити двајест пет, а други сви. Јест, ал' Максу ко погледа има решпект. (Макса приђе огледалу па се огледа, глади бркове, с бока опет Фема)
МАКСА (поносним гласом): Сад овакав човек као ја, та министар да сам, а не берберин. (Стоји једнако пред огледалом) Ал' не шкоди ми ни берберство. (Окрене се Феми) Је л тако, порцулану мој?
ФЕМА (Тапше Максу по плећи): Тако је. (Смешећи се) Па што ти мене увек порцуланом зовеш?
МАКСА: Зато, јербо си прави порцулан; твоја лепота као год и моја - никад увенути неће.
ФЕМА: Кад би ту биле још и младе године.
МАКСА: Ћути порцулану, немој да се кудимо. Узми само нов лонац од пет грошића, и порцуланску пукнуту и залепљену шољу, није ли шоља лепша од лонца? Није све ни што је младо лепо, а ко је једаред леп био, тај ће до смрти леп бити. Шта мени и теби фали, изгледаш као каква девојчица.
ФЕМА (смешећи се): Тако ви и на другом месту говорите о порцулану, а оно може поднети само кад смо сами, а ви и пред субјектом тако што говорите, па ће нас он још по вароши продуцирати, јер то је фантазија.
МАКСА: Мани се сад тога, ходи седнимо, да се мало својски поразговарамо. (Обоје седну код стола) Порцулану мој, ја сам рад нашег Гавру (син и шегрт г. Максе) о Сретенију да ослободим. Он, додуше, није код мене прави шегрт, већ практикант, учио је четири латинске школе, па сам га рад првим паробродом у Пешту, код Лоштајнера дати. Има и официну, а при том је прави хирург, доктор. Он ће га примити, па нека и Гавра даље тера.
ФЕМА: А када ћете Љубу ослободити, он већ четири године служи код нас као шегрт?
МАКСА: Њега ћемо две недеље доцније. Знаш, није резон Љубу и Гавру у један дан ослободити, Гавра је друго, син и практикант, само морам приправити велики ручак.
ФЕМА: Све то на страну, ал' како ће онда бити, три субјекта, а ни једног шегрта? Не би л' добро било а да Ђоку отпустите?
МАКСА: Боже сачувај, одмамио би ми све кунтове, што ти је женска глава. (живље) Знаш ли да је Ђока први субјект, не у Новом Саду не у вармеђи, њему нема пара ни у Пешти, ни у Бечу, па ни у целој Европи. Такав сам ја био, кад сам био субјект.
ФЕМА: Ал' је несносан човек, морам вам искрено казати, већ не могу да га трпим, што је млого, млого; кад год как'у женску види, а он се кревељи, бекељи, очи изврће као коза на грмљавину.
МАКСА: Та ваљда се на тебе порцулану није бекељио?
ФЕМА: Богме јесте, особито у почетку; ал' ја сам му тако оштре погледе бацала, да је увукао рогове.
МАКСА: Па ништа зато порцулану, и ја сам се као субјект на принципалице бекељио, ал' која је паметна као ти, погледом га одбије; и кад су мене тако одбиле, није било никакве штете, нит' ме је зато принципал отпустио.
ФЕМА: Ал' он све нешто око баца на Милеву. Не сме од њега у авлију ил' у башту изићи, све вреба, све извиркује, па онда дај тамбуру ил' гитар, па све пева што би се могло на Милеву односити.
МАКСА: Па ништа зато уколико он већма лудује, утолико је већа Милевина слава, то јест, онда, кад га неће. (Вишим гласом) Та колико сам и ја принципалским кћерима курисао, па опет ме је добро материно око одбило као шарова. Пусти га нек лудује, али опет ти кажем, отпустити га не могу због кунтова.
ФЕМА: Ал' је несносан.
МАКСА: Ја ћу ти, душо, нешто казати: пуштајте га кадгод и у друштво, па га узмите мало у хец, на миндрос, па ћете видити да неће знати 'де му је глава, лако ћете га збунити.
ФЕМА: Шта би лаћман рекао да га види у друштву?
МАКСА: Смејао би се.
ФЕМА: Оставимо то на страну; ал' кад би наш Ђока отишао, нашто нам Љуба?
МАКСА: Е, онда мора даље-ли' Љуба ил' Гавра.
ФЕМА: Шта Гавра? Ја би' волела да Гавра код куће остане.
МАКСА: А ја бих га опет рад у Пешту Лоштајнеру послати! Но, други пут ћемо о томе више.
ФЕМА: Ал' још једну да те запитам; шта ће бити са лаћманом Предићем и са Милевом?
МАКСА: Та ти ваљда то боље знаш.
ФЕМА: Он је, додуше, казао Милеви да он без Милеве живити не може. Он, додуше, кауције нема, ал' каже да има богату тетку; а напослетку, готов је свући и униформу, па отићи у солару - у службу као беамтер.
МАКСА: Ја богме кауције не могу дати; ја ћу само оно што могу чинити, а за друго нек' се он побрине.
ФЕМА: Забога, ал' ако он не може, па ништа не буде од тога, шта ћемо онда са Милевом?
МАКСА: Ћути порцулану, зар се така девојка неће ма кад удати?
ФЕМА: А оно бар сад за време да се пресече, ил' да га нисмо у кућу ни примали, видиш, од то доба већу кућу водимо.
МАКСА: Ћути, порцулану мој, ја морам с лаћманом посла имати. Лаћман је официр, а и ђенерал је официр, обоје имају официрски ранг, па кад се дружим са официром, тако је исто као да се дружим са ђенералом. Покрај њега сам добио толике официрске кунтове, а покрај њих још и другу цивилну господу, јер је и то у моди, куд бољи иду, тамо и остали. (Устане и хода, па онда узвишеним гласом) Видиш, како се ти носиш, па твоја кћи, све су то Ђока, Љуба и Гавра бријачицом заслужили.
ФЕМА: Све је то добро, ал' ако не буде ништа у ствари, а језици рђави, па девојку на глас изнесу, шта ћемо онда?
МАКСА: Ти си мати па треба да имаш бодро око.
ФЕМА (мало с ватром): Та маните се ока! (Узвишено) Ма најбоље око, опет је свет хрђав, изнесе ма шта, само другоме да шкоди.
МАКСА: Па у најгорем случају не гине јој Ђока. (Стане, гледа у Фему, и смешећи се, тихим гласом, мало сагнув се) Та и тебе знаш, порцулану мој, изнели су били на глас, кад си девојка била, са обрлаћманом Семенковићем, па си опет моја жена, мој порцулан. (Смешећи се, глади јој образ)
ФЕМА (смеши се): Е, друга су она времена била, онда није било такових језика.
МАКСА: Ћути порцулану, увек је тако било од како је света; и да није Ева речита била, не би ни Адама због једне запрећене јабуке из раја истерали. Но, сада доста, морам опет ићи, јеси л' ме душо разумела, о Сретенију велики ручак, сос с реном, ћуран и прасе не сме фалити, позваћемо и лаћмана, и оберарцтадоктора Поливку. Поливка не сме фалити, бар ћу имати с ким пити. Е сад идем. (Дигне се и оде)


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јаков Игњатовић, умро 1889, пре 130 година.