Adam i berberin prvi ljudi/2
| ◄ PRVA POJAVA | DRUGA POJAVA | TREĆA POJAVA ► |
DRUGA POJAVA
Soba principala Makse Svilokosića, prvog berberskog majstora u N. Sadu. Gospođa Fema, njegova žena, pomalo sprema, stane malo pred stolom, ogleda se na ogledalu, pa sama govori; posle Mileva, njihova kći.
GĐA FEMA: Ja ne znam šta će to biti sa mojom Milevom i laćmanom. Devojka se sasvim promenula; pre toga jeza je 'vatala kad je vidila soldata, a sad se i ne zbuni. Al' svemu je moj Maksa kriv, tek da mu je sa oficiri i gospodom mešati se. Doduše, moj Maksa ne može se sravniti sa ostali berberi, ima kuću, pa je purger, „sehciger". Al' opet od kuda bi dao kauciju? Cela kuća bi zalegla. No malo sam i ja kriva bila, htela sam je povući u veće društvo, baš da ne bude kao obična majstorska devojka, al' sad je već preotela mah, a pre je bila kao jagnje pitoma. Pre od stidljivosti ne zna dobro da korača, a sad ide kao kakav soldat, pravi oficirski hod. Doduše, to ne bi trebalo da joj prebacim, jer i mene su oficiri naučili upravo hoditi. Al' šta će taj Đoka Glađenović? I on bi nešto okolišio oko Mileve, počeo se i na mene bekeljiti, al' sam ga s jednim pogledom presekla. Taj čovek mi se ne dopada. Istina, dobar je subjekt, al' je suviše bezobrazan. Zar bi Mileva još tako luda bila da za njega pođe; zar ćemo sve biti berberke do suđena dana? (sedne na kanabe pa razmišljava)
MILEVA (ulazeći): Ha, ha, ha, ha, ha! (smeje se i pljeska rukama) Jeste l' vidili Đoku subjekta, počupali mu noćas na balu bradu, pa je od astragana drugu načinio, al' da vidite samo, gušća je neg' pređašnja.
GĐA FEMA (najpre se nasmeši, pa onda ozbiljna): Čula sam da su ga tamo tukli zbog neke devojčure, tako mi pripoveda Ljuba šegrt, i naš Gavra. No mani se ti devojko subjekta, lakrdijaši samo š njime, pa će te još spevati.
MILEVA: Ne bojte se, mati, Đoka mene vole. (baci pogled na ogledalo, namešta kosu, pa opet lagano se šeta) Oh, kako lepo ime ima, Glađenović - Uglađenović, samo mi je već za to ime žao što ga neću nositi.
GĐA FEMA (šaljivo): Pa hoćeš, Mileva, da te za njega udam?
MILEVA (kao iz šale, smešeći se): Zašto ne, samo da je izobraženiji, i laćman.
GĐA FEMA: Presešće ti laćmani kao i meni.
MILEVA (pouzdano): Ne brinite se, mati.
GĐA FEMA: Al' kaži mi pravo, Mileva, šta će to od vas biti. Znam da ti sve obriče, tako su isto i meni obricali, no gde je kaucija?
MILEVA: Ima staru bogatu tetku od osamdeset godina, ta će dati i kauciju, i Emilu sve ostaviti.
GĐA FEMA: I ti sve to veruješ.
MILEVA (ljupko, mazi se): Zar mislite da se kod oficira sme lagati kao kod berbera? Ha, ha! Tu je reč sveta, tu se katkad za reč i život polaže.
GĐA FEMA: Dobro, dobro, samo da se ne pokaješ. (Soba je do berbernice, al' od ove na sceni maskirata. Glađenović svira i peva, čuje se u sobi)
“Nemam mira ni pokoja,
Nit u srcu radost koja,
Sve za tobom tugujući,
Danju, noću uzdišući,
Jer bez tebe ja ne mogu
Živit, veruj višnjem bogu!"
MILEVA: Ha, ha! Slušajte samo subjekta.
GĐA FEMA: To se tebe tiče. (Smeje se) Moram se smejati, to je prava fantazija taj Đoka.
(Glađenović peva drugu pesmu)
“Pred kućom joj jablan, drvo visoko,
Popeću se jablanu na granu,
Zakukaću kao kukavica,
previću se kao lastavica,
Ne bi l joj se smilovala majka,
I menika svoju ćerku dala."
(Prestane pevati)
MILEVA (lukavim smešenjem): Čuješ mati, to se tebe tiče.
GĐA FEMA (smeje se): No to je baš fantazija.
MILEVA: Ja idem sad za poslom, a možda će i laćman doći.
GĐA FEMA: Idem i ja. (Odlaze, zavesa pada)
|