Džandrljiv muž/16
4.
KUM, PREĐAŠNjI
MAKSIM: Odi, kume, ti to bolje razumeš. Odi, kume mučeniče, kao i sam što sam ti! Moj Nikola ima Magu, pak i ne zna, šta je zla žena.
KUM: Ćuti, kume, sad ćemo doznati koja je dobra. Čuli ste valjda, kako je stiglo pismo na našu vlast od nekog neimenovanog, i sto dukata, da se ovo kao nagrada dade onoj u varoši našoj, za koju se osvedoči da je dobra žena.
MAKSIM: Taj je morao, siroma, poluditi, pa ne zna šta radi. Međutim ko ima blagu ženu, i kojekako, ali šta ćemo mi, mi kukavci?
KUM: Ne boj se, kume, opet sam naišao na jedan lek.
MAKSIM: Već i tvoji lekovi — da Bog sačuva!
KUM: Istina za tvoju, ne znam, oće li podneti. Ali za moju kao namenuto. Zaklinje mi se čovek, da je time jednu babu smirio.
MAKSIM: E, moj kume, lako je babu: ali mladu, pa jošt ako je mnogo mlađa od muža — tu je nevolja.
KUM: Bre ne govori; što su starije, sve su gore. Moja dok bijaše devojka, ništa se nije zlo čulo, nego su je jošt falili, „dobra devojka, valjana devojka“. Kad ju uzedo, osam dana nikad bolje. Posle do šest nedelja kalja, valja; ali kako prođe šest nedelja, pomami se žena, i od onog doba svaki dan crnja i gora. Pa ako uzživi jošt dvadeset godina, kud ću onda?
MAKSIM: A kakav ti je taj novi lek?
KUM: Kako uđeš u sobu, a ti samo ovako (preti prstom); pa onda (metne ruke na rtenjaču i oda io sobi), ali ćuti!
NIKOLA: E, kume, pa to će ona većma planuti.
KUM: To se zna! Baba cikne kao zmija, ali on se čini nevešt. Koliko god puta uđe u sobu, ništa drugo, nego po kojiput (opet preti prstom), pa onda (šeša se kao i pređe), ali ne govori ništa.
MAKSIM: A kad ona okupi loncima i šerpenjama?
KUM: To bi, ali ne zna zašto; nego samo ciči od ljutine; jer je za zlu ženu najveća muka, kad niko neće da pristane s njome u svađu.
NIKOLA: Pa šta je posle bilo s babom?
KUM: Šta je bilo; pala od muke u bolest, i eno je sad leži na astalu. Ja mislim da počnem tamo od ponedeljnika, možda ću se oprostiti bede.
MAKSIM: Da Bog da, al ne verujem. Moj kume, najbolje bi bilo, da se nismo ni ženili.
KUM: To pravo kažeš; ali što ću, živio sam kao niko, niti ima ko da rastrebi, niti da skuva. Jedan put navalile stenice, te nisam mogo celu noć spavati. E, mislio sam, da imam ženu, ona bi krečila, pa me ne bi stenice jele.
MAKSIM: Nego ona.
KUM: Razmišljavao sam i o tome, i svakojako: šta je bolje da čoveka jede: „stenica ili „žena“; pa sam mislio: stenica jede noću, žena jede danju, kad se probudi. Obdan možeš kako-tako i pobeći, a obnoć nikako. No sad vidim kako sam se prevario. Najpre su me jele samo stenice, a sad i stenice i žena.
MAKSIM (trese glavom): Svi kojekako, tek ja najgore.
NIKOLA: Šta si uzeo tu, boga ti! Da blagodariš jošt bogu, što si takvu ženu dobio.
KUM: I ja mu kažem.
NIKOLA: Imaš gazdaricu, kakvi malo ima na svetu. Ali ti s tvojom naravi, hu, bu! Pa kud će i ona? Jesi li video, kuma Mito, Grizeldu?
KUM: Ee, bogme! Takva žena kod takvog muža! Treba i kuma Maksima da vodimo u teater.
MAKSIM: Treba, treba, zašto se i onako malo troši.
KUM: Za to je vredno i potrošiti štogod. Ti, na priliku, da si vidio Grizeldu, imao bi sasvim drugo mnjenje o ženama.
NIKOLA: Zaista bi imao.
MAKSIM: Pa šta je bilo?
KUM: Kako se žena za muža žrtvovala.
MAKSIM: Šta, šta? Može biti u pozorištu, ali u svetu toga čuda nema.
KUM: Zašto; ako žena svoga muža miluje.
MAKSIM: O, puca im srce. Zato se svaka ubila, kad joj je muž umro.
NIKOLA: Kao i mi za ženama.
MAKSIM: Bar se ne deremo kao one, i ne varamo svet.
KUM: E, kume, mučno je kad se ne daš da te čovek obavesti.
MAKSIM: Pa šta je radila ta vaša Grezilda?
KUM: Najpre je žrtvovala rođeno dete za ljubov svoga muža; zatim se na zahtevanje njegovo rastavila od njega i stradala kao niko njen; najposle se sama žrtvovala za njega.
MAKSIM: Ho, ho, ho! gola laž, izmišljotina!
NIKOLA: Zašto, to može biti.
KUM: I ja držim da može, samo kad je žena čestita.
MAKSIM: Znate li, šta je. Vi držite da je moja Soka dobra, jelte?
NIKOLA: Ona je zaista dobra.
MAKSIM: Kažeš li i ti tako, kume.
KUM: Tako i ja sudim.
MAKSIM: E dobro, metnuću je na probu, pa ako bude kao Grezilda...
KUM: Grizelda, kume, a ne Grezilda.
MAKSIM: Svejedno, žena — žena; ne valja ni jedna. Ako bude kao ta Grez... Grizelda, onda ću priznati da je dobra žena.
KUM: Ja mislim da će probu izdržati.
MAKSIM: Ako održi, onda ću je pustiti, neka čini što god hoće, a ja ću samo dobovati, da se našla jedna dobra žena. Ali ako ne održi probu, drž’te se od mene.
NIKOLA: Ta bogme, ako ti počneš na nju hu, bu! naravno da neće; jer žena čini što čini, samo iz ljubovi k mužu.
MAKSIM: O, budalasti misli! Žena mužu da učini što iz ljubovi! More, što god čini, čini od straha, ili za korist; to dobro upamtite. Ili se boji; da ju muž ne bije, ili da se ne razboli i ne umre, pa neće imati posle otkud da živi, ili koga da muči. Ali da ne mislite da govorim u vetar, pokazaću se sasvim umiljat. (Viče): Soko, o Soko!
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.
|