Јесењи ветар
| Јесењи ветар Писац: Милета Јакшић |
Је л‘ поманитȏ данас ветар
Те плаче, звижди, звони,
Сметове лишћа с пута диже
Небом облаке гони.
Напољу живе душе нема,
У кућу свак се склања —
Кроз ветар чујем људску песму —
Коме је до певања?
Слепац некакав путем иде
С вођом, пева и проси,
Глас му је ветар дохватио,
Витла га, собом носи.
Кроз хуку ветра отима се
Слепачке песме јека,
Кȏ болан вапај људске беде
Слушам је издалека...
У природи се нешто збило
То ветар овај каже —
Како се чудно плач му дивљи
С јауком људским слаже —
И како туга обузима
Душу од свог склада:
Од песме бола у природи
Са песмом људског јада.
Извор[уреди]
- Ракитић Слободан, Антологија поезије српског романтизма, Београд: СКЗ, 2011, стр 513-514
|