Jesenji vetar
| Jesenji vetar Pisac: Mileta Jakšić |
Je l‘ pomanitȏ danas vetar
Te plače, zviždi, zvoni,
Smetove lišća s puta diže
Nebom oblake goni.
Napolju žive duše nema,
U kuću svak se sklanja —
Kroz vetar čujem ljudsku pesmu —
Kome je do pevanja?
Slepac nekakav putem ide
S vođom, peva i prosi,
Glas mu je vetar dohvatio,
Vitla ga, sobom nosi.
Kroz huku vetra otima se
Slepačke pesme jeka,
Kȏ bolan vapaj ljudske bede
Slušam je izdaleka...
U prirodi se nešto zbilo
To vetar ovaj kaže —
Kako se čudno plač mu divlji
S jaukom ljudskim slaže —
I kako tuga obuzima
Dušu od svog sklada:
Od pesme bola u prirodi
Sa pesmom ljudskog jada.
Izvor
[uredi]- Rakitić Slobodan, Antologija poezije srpskog romantizma, Beograd: SKZ, 2011, str 513-514
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Mileta Jakšić, umro 1935, pre 89 godina.
|