Јесењи ветар

Јесењи ветар Писац: Милета Јакшић

Је л‘ поманитȏ данас ветар
Те плаче, звижди, звони,
Сметове лишћа с пута диже
Небом облаке гони.

Напољу живе душе нема,
У кућу свак се склања —
Кроз ветар чујем људску песму —
Коме је до певања?

Слепац некакав путем иде
С вођом, пева и проси,
Глас му је ветар дохватио,
Витла га, собом носи.

Кроз хуку ветра отима се
Слепачке песме јека,
Кȏ болан вапај људске беде
Слушам је издалека...

У природи се нешто збило
То ветар овај каже —
Како се чудно плач му дивљи
С јауком људским слаже —

И како туга обузима
Душу од свог склада:
Од песме бола у природи
Са песмом људског јада.

Извор

• Ракитић Слободан, Антологија поезије српског романтизма, Београд: СКЗ, 2011, стр 513-514

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милета Јакшић, умро 1935, пре 89 година.