Јерко Шкрипало2/12
| ←Шена једанеста | Јерко Шкрипало Писац: Непознати аутор Шена дванаеста |
Шена прва→ |
ПЕРА: Који пуси? које Јагоде? Све сам чула, све сам узазнала дје си се упутио, свјетна лудоријо. Што ће те зубље? што ће ти лов? Ход’ овамо најбрже, прије него те досмуцам мојом руком у кућу.
ЈЕРКО: Нути врага! tradimento in bottega! semo scoperti [открили су нас], Прхуне. — Што ме си дошла спијават, неслана дугоњо? Идем у пухе, ер ми је тако драго; нећу с тобом стат, ер ми није драго: веће ми си додијала! Наћу аманцу на мој начин, а тебе ћу оставит с тисућу врагова.
ПЕРА: Курвин запрче, курвин прдавче, курвиnа старежино од ништа! није у теби шака душе, а то ћеш радит од аманцах!
ЈЕРКО: Радићу на твој деспет, а нећу свеђ стат привезан уз ту квинтану којој смрди фјат [дах] да се не може с њом у одар лећ.
ПЕРА: Курвин псе од ништа, курвин смраде! кому смрди фјат? Воњаш чађом и сметлиштом од огњишта, а мој ти фјат смрди! Са[д] ти ћу омлатит ову куђељу око главе тер ћу ти указат како се лудо и без памети говори.
ЈЕРКО: Не акостава’ се близу мене, ја ти прају, ер ти омлатих сад ови бањестар око главе! Дуга основа — памет од слова, дуго тегло а озебло! Per vita mia иштетила је нарав у теби двије жене.
ПЕРА: А у теби није довршила ни по човјека! Управ ти се може ријети: недочињењаче, килавче, махниче, крни кутлу без ручице, не мириташ оваке младице који ми нијеси за рилице.
ЈЕРКО: Ланкројо, тресендала дуга личино, нијеси ти мени за рилице! Per vita mia, да си у Шпањи, ваљала би за раља од пећи.
ПЕРА: А ти не би ваљо ни за метле, смрдећи гаде, пуздро од ништа могла би те сакрит у цревљу али у шпаг — не би ми се ни видио.
ЈЕРКО: Могла би ме скрит не знам гдје — дебото бих реко! шаларандо; tira via [носи се ћа]. опрдуј тја! ако ми се акосташ, потегнућу ти ову пистолату — скроках је! allarga, allarga [на страну], потегнух, скроках!
ПЕРА: Ја те се не бојим — ни тебе ни тезијех твојијех пистола [кубура], колико сметлишта. (Бије га.) На, на, курвина псе од ништа, нека знаш на кога спараваш пистоле.
ЈЕРКО: А на и теби, турицо куконоса, нека знаш кога куђељом бијеш. — (Овди га бије.) Ајмех, ајмех, освети, Прхуне, свети најбрже — паде ми пистола на тле.
ПРХУН: Не бој се, госпару, ово ме уза те, не бој се.
ПЕРА: На и теби, вјешало, манигодо од ништа, који му оправљаш; да не гледам моје части, сад бих ти дала фијерсу овом бритвицом од уха до носа. — Отоле ми ходи најбрже, старежино, дома; веће су мн ове дезертине моском прокопале.
ЈЕРКО: Ајмех, ајмех, не смуца’! пусти, пусти, паде ми вентриг, рикну ми кила!
ПЕРА: Пукни, крепа’, цркни! нећ се креиут из куће; свезаћу те одсад унаприједа за столић од одра, да се не мож кренут.
Референце[уреди]
