Јерко Шкрипало2/11
←Шена десета | Јерко Шкрипало Писац: Непознати аутор Шена једанаеста |
Шена дванесата→ |
ЈЕРКО: Прхуне, немо’ да се та зубља удуне; овди говоре да се врте њеке пустоловице —- немо’ да нас асалтају [нападну].
ПРХУН: Госпару, не брини се, добро гори; макар би у тебе био овако разгорјен цинцибио.
ЈЕРКО: Ну ми реци, маријолу, је ли ми се Кате лијепо направила? је ли ми весела, је ли?
ПРХУН: Госпару, веселија нег игда, махнита за тобом!
ЈЕРКО: То је хоћу да махнита за мном! Има и за кијем: још сам млад и јаки, а нијесам ни груб. По ране моје, Прхуне, у моје младе дни нигда се нијесам крето с Пријекога; био сам од финијех аманата — скакали су за мном низ фуњестру. Ма ну ми сада, Прхуне, заканта’ двије станције, ер хоћу да ми и прид Катом заканташ, уколпко се ја ш њоме устратењам.
ИВАН МАЛИ (сам): Аха, узазно сам све! сад ћу отит све госпођи ријет како се договарају с Катом Јагодом: неће ми мањкат ни овди колач.
ПРХУН:
Госпар иде у пухе,
напео је бањестар;
згоди му се смијешна ствар —
не ухити ни мухе.
ЈЕРКО: Пара ми ти зло аугураш [слутиш] да ја нећу ухитит ништа; заканта’ ми што фиње и слађе.
ПРХУН:
Госпар иде у нухе,
коњиц му се потаче
од велике задухе,
и сједоше нањ мухе;
носите га кркаче,
да се госпар не плаче.
ЈЕРКО: Курвин маријолу, пара се ти мноме ругаш — хоћ се не бурлат? Фино штогод, прифино у alamire.
ПРХУН:
Госнар иде у пухе,
слаба му је ножица.
Сиди доли, Милица,
тер му мало да’ јухе,
да се тужан покријепи,
ер га љубав заслијепи.
ЈЕРКО: Добра је та од љубави, ма лажеш да су ми слабе ноге! Још што боље, ер ми нијеси удрио у тас гдје ја хоћу.
ПРХУН: Хоћу ли овако, госпару? —
Госпар иде у пухе,
ноге су му све сухе;
на маску је узјахо,
хоће јахат он плахо
и стигнути баздухе,
а тад госпар ослаби
и у гаће се похаби.
ЈЕРКО: Ах, а, маријолу, немо’ говорит прид свакијем што си видио јутрос у секрету [потајно]. Заканта’ ми овако гласом од славица: „хаха, хаха, љубави“, како је прилично овакому госпару.
ПРХУН:
Госпар иде у пухе,
срела га је рибода,
лијепа Кате Јагода;
и чијем госпар справљаше
да се ш њоме пројаше,
она њему вељаше:
„Пусти љубав, госпару,
слиједи пуну бокару.“
Одговори тад госпар:
„Не брини се да сам стар,
с тобом ћу се помладит,
ер ћеш драги мој пух бит“.
ЈЕРКО: О, сад ми си лијепо! то ми је на припозит, ту ми свеђ; канта’ уколико се ја ш њом устратењам.
Референце
[уреди]