Јерко Шкрипало2/11

Јерко Шкрипало
Писац: Непознати аутор
Шена једанаеста

Шена једанаеста

ЈЕРКО и ПРХУН иду у лов, на маски с бањештром а Прхун [с] зубљом

ЈЕРКО: Прхуне, немо’ да се та зубља удуне; овди говоре да се врте њеке пустоловице —- немо’ да нас асалтају [нападну].
ПРХУН: Госпару, не брини се, добро гори; макар би у тебе био овако разгорјен цинцибио.
ЈЕРКО: Ну ми реци, маријолу, је ли ми се Кате лијепо направила? је ли ми весела, је ли?
ПРХУН: Госпару, веселија нег игда, махнита за тобом!
ЈЕРКО: То је хоћу да махнита за мном! Има и за кијем: још сам млад и јаки, а нијесам ни груб. По ране моје, Прхуне, у моје младе дни нигда се нијесам крето с Пријекога; био сам од финијех аманата — скакали су за мном низ фуњестру. Ма ну ми сада, Прхуне, заканта’ двије станције, ер хоћу да ми и прид Катом заканташ, уколпко се ја ш њоме устратењам.
ИВАН МАЛИ (сам): Аха, узазно сам све! сад ћу отит све госпођи ријет како се договарају с Катом Јагодом: неће ми мањкат ни овди колач.

Прхун канта:

ПРХУН:
          Госпар иде у пухе,
          напео је бањестар;
          згоди му се смијешна ствар —
          не ухити ни мухе.
ЈЕРКО: Пара ми ти зло аугураш [слутиш] да ја нећу ухитит ништа; заканта’ ми што фиње и слађе.
ПРХУН:
          Госпар иде у нухе,
          коњиц му се потаче
          од велике задухе,
          и сједоше нањ мухе;
          носите га кркаче,
          да се госпар не плаче.
ЈЕРКО: Курвин маријолу, пара се ти мноме ругаш — хоћ се не бурлат? Фино штогод, прифино у alamire.
ПРХУН:
          Госнар иде у пухе,
          слаба му је ножица.
          Сиди доли, Милица,
          тер му мало да’ јухе,
          да се тужан покријепи,
          ер га љубав заслијепи.
ЈЕРКО: Добра је та од љубави, ма лажеш да су ми слабе ноге! Још што боље, ер ми нијеси удрио у тас гдје ја хоћу.
ПРХУН: Хоћу ли овако, госпару? —
          Госпар иде у пухе,
          ноге су му све сухе;
          на маску је узјахо,
          хоће јахат он плахо
          и стигнути баздухе,
          а тад госпар ослаби
          и у гаће се похаби.
ЈЕРКО: Ах, а, маријолу, немо’ говорит прид свакијем што си видио јутрос у секрету [потајно]. Заканта’ ми овако гласом од славица: „хаха, хаха, љубави“, како је прилично овакому госпару.
ПРХУН:
Госпар иде у пухе,
срела га је рибода,
лијепа Кате Јагода;
и чијем госпар справљаше
да се ш њоме пројаше,
она њему вељаше:
„Пусти љубав, госпару,
слиједи пуну бокару.“
Одговори тад госпар:
„Не брини се да сам стар,
с тобом ћу се помладит,
ер ћеш драги мој пух бит“.
ЈЕРКО: О, сад ми си лијепо! то ми је на припозит, ту ми свеђ; канта’ уколико се ја ш њом устратењам.

Референце