Јелисавета/Четврти део

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Четврти део
Писац: Ђура Јакшић
Јелисавета


ПРВА ПОЈАВА
Ноћ. С једне стране мрко црногорско стење, на другој се види полумесец: Станиша сâм, а тамо даље Бошко, Богдан, Станојло, Мира и остали бегунци.

СТАНИША (ударајући ножницом од сабље у стену): Отачаство камен!... Брат крвник!...
Слобода име!... Народ превара!...
А вера, закон олтара нема!...
Или је оно где подлост клања
С метанијама лажи притворне
Призивајући име Христово,
Да грешног срца подле намере
Именом божјим срамно прикрије?
То није.
То је пакао —
У коме сам се горко мучио,
У коме сам се мрзит учио!...
Па шта ме вуче томе камену?
Шта ме призива томе пламену?
Шта ме везује?
Да није крв
Што сам за овај камен пролио,
Занесен некад лажним речима:
Слободе, независности, вере, народа?...
Да нису гробови?... Гробови нису.
Погажени су!
Гадне туђинке нога погана
Искршила је венац ловоров,
Што су ми деди са вековима
На споменику свога имена
Витешким радом верно низали...
Освето, селе!
Твој ли је глас
Што ми крваво срце премеће,
Што ми на душу хладну ручицу
У грозничавом своме заносу
Као светињу своју намеће?
Осветићу се!
КАП. ЂУРАШКО (озго на стени): Ох, скупа пољупца!
Скупље га нико није платио:
Децу сам презрô — браћу издао,
И сад рубином крви његове
Да јој дијадем сјајни окитим?
Да је са братском крвљу наситим?...
Ох жељо, жено!... Змијо, идоле!...
Куда ме зане, куд ли поведе?
Како ли ужди огањ паклени
Што сажаљења сваку капљицу
Са својим пламом жељно испије!
СТАНИША: Ено месеца —
Ко мусломанску помоћ затреба,
Њему се мора смерно клањати:
А ја је требам... Дакле, месече,
Послушај молбу сина гоњеног,
Отровну капљу Иван-бегову —
Те савет носи правовернима,
Будућој браћи Срб-издајника —
Да ову хрпу зверске пакости,
Прот Карадага што су подигли,
Са новом злобом журно умноже;
А ако треба гнева, пламена —
У грудима им муње доносим,
Па нека муњом братске освете
Голему хрпу своје мрзости
У згарајући пламен поджижу;
А треба л’ сабље — брат је доноси,
Да својом руком брата покоси...
КАП. ЂУРАШКО: Па шта још чекам?...
Није ли доста једа избљувô,
Дражећи своје речи отровом;
Као да нука саму природу,
Да му главурду громом раздроби?
СТАНИША: И ево ти се, божји престоле,
Идоле бледи мухамеђана —
Гробом мојега оца заклињем:
Да ћу и ону љуљку рушити
У којој нас је мајка брижљива
Певајућ оне сетне песмице
На једном млеку брижно гајила —
Кô да је знала тужну судбину,
Шта у црнилу своје тајности
Подмлатку чува срца њезиног...
КАП. ЂУРАШКО (озго са стене): Нећеш, неверо!
(Пушка пукне, Станиша посрне.)
Прости, Станиша!
А доста ти је, мислим, занавек...
(Ђурашка нестане са стене.)
СТАНИША: То није Црногорац,
Рђаво гађа.
Само је леву сису очешô.
(Бошко, Богдан и Станојло долазе хитно.)
БОШКО: Је ли душман?
Ил’ је само покушај оружја?
СТАНИША: Душман!
БОШКО: Ох, кажи га,
На сабљама да га разнесемо.
СТАНИША: Одонуд јекну пушка,
А ту га нестаде.
(Бошко, Богдан и Станојло са голим ножевима одлазе, Мира долази.)
МИРА: Ох, жељо жива,
Је л’ тебе гађô?
СТАНИША: Мене!
МИРА: Моје је срце гађао....
СТАНИША: Моје запарао....
МИРА: А моје закрвавио,
Мој бели дане!
СТАНИША (притискајући је к грудима): Лане!
МИРА: Па баш где срце куца,
Ту прска крв?
СТАНИША: Живот је тражио....
МИРА: Животе мој! (Љуби га и опет грли.)
СТАНИША: Умал’ остаде....
МИРА: Умал’ не даде
Животу моме рану самртну.
Па је ли тешка!... Данче рањени!...
СТАНИША: Није ни рана —
Не вреди да се тако казива,
Кад живот није врелим оловом
Убилац тајни груд’ма раздерô.
МИРА: А зар је могô?
И где је срца, то да учини?
СТАНИША: „— Срца?“
Зад има срца, чедо невино!
Људске су труди, Миро, без срца,
А то што таким крсте именом
Гадно је клупче самог отрова,
У њем’ се легу чеда зависти:
Издајство, злоба, пакост, невера —
Па кад одрасту, кад набујају,
Верна се браћа снажно загрле,
И заверив се чуда стварати,
Поштење кољу, гоне невиност
И сваку искру добра, крепости
Отровом своје паре каљају...
МИРА: Јаох, Станиша!
Немој да збориш тако пакосно —
Ја мрзит н’ умем, само љубити, —
Па би ме пакост могла убити...
СТАНИША: И ја сам знао само љубити —
Љубити јест — и то безгранично!
Љубити брата, снаху, другове,
Љубити небо, гору, лугове,
Љубити ону земљу очину —
И штедит сваку ону травчицу
Што своје пиће благим мелемом
Вимена пуни овци безлобној,
Да свога млека храном питомом
Планинског сина стиша желудац.
МИРА: А сад?
Зар не знаш више љубити?
СТАНИША: Ја не знам —
Не знам ни како ми је,
Откад ме она змија уједе,
Чисто ми срце поста дивије.
МИРА: Немој да кажеш, звездо, „дивије“,
Та питомије, реци: тужније —
Кад туга само тугу доноси.
СТАНИША: А увреда?
МИРА: Мене ражали....
СТАНИША: Мене распали —
Ал’ ево браћа твоја, моји другови...
(Богдан, Бошко и Станојло.)
БОШКО: Утече!
БОГДАН: И нерањен.
СТАНОЈЛО: И несахрањен.
СТАНИША: А упозна ли ко је?
БОШКО: Месец издаде —
Неверства црног лице погрдно,
Чело и очи све нам исказа
Та издајица да је Ђурашко.
БОГДАН: Ал’ шта је с раном?
Стаде ли крв?
БОШКО: Хајд’мо, Богдане, хајде, Станиша!
Те лутајући ваљда нађемо,
Ако не мелем тешким ранама —
А оно барем, некој колиби
Куцнув на врата, измолићемо
Уморном телу тврду постељу.
СТАНОЈЛО: Хајд’мо, Станиша —
Или од ране или хладноће
Ал’ тек си много блед...
(Сви одлазе.)

ДРУГА ПОЈАВА

Ноћ. Колиба на граници црногорској. Радош Орловић у издрпаним херцеговачким хаљинама седи украј ватре. — А затим Бошко, Богдан, Станојло, Мира, Станиша и други.


РАДОШ (подстичући ватру): Докле је било крви у срцу
Није ми требô огањ и плам,
А сад?
Вечита зима, вечити лед;
Кâ онај лисâк тужне јесени
Кад хладан север дуне планином,
Тако ми срце дркће, умире
У својој зими — леду вечитом...
Ах, боже мој!.... јест, ја сам лист!...
Ил’ нисам? Не... ја сам стари бор...
А моја деца грање лиснато —
Кнез Ђурђе вихар беше ужасни —
Па се са муњом вихар ожени
И на темену моје старости
Безбожну свадбу грозно славише.
Изломише ми старост лиснату,
Одвојише ме с децом рођеном...
То беше ужас самој природи,
Оног се дана море љуљало
И рикајући гневно, ђипаше
Мутнијем песком море шибајућ —
А с облака се змија јављала
Присипајући огањ срдито,
Потресала је ломни трескови
Планина даљних темељ камени.
Са таком свирком громко праћени
Младенци пусти даље летеше,
Док нису ногом своје мрзости
Од Црних Гора гробље створили
И на том гробљу крст оборили...
(Споља се чује разговор.)
Ал’ ко то збори?
БОШКО (споља): Има ли кога ту?
Отвори, хеј!
РАДОШ: Ма ко сте ви?
(За себе). Још питам ко?
Убица неки, или очајник,
Коме је поглед људи омрзô,
Те веће сити сунца божијег —
Кроз поноћ рију као кртице.
(Радош им отвара врата. Бошко, Богдан, Станиша, Станојло и Мира улазе.)
БОШКО: Помози Бог, деко!
РАДОШ (седајући наново уз ватру): Ако се нисте бога одрекли,
Нека вам, децо, господ помогне!
БОГДАН: Амин, старче!
РАДОШ (позна их): Ах, боже, та то су они!
БОГДАН: Ко, старче, ко? Зар нас познајеш?
РАДОШ: Ај, ђецо, остарио сам, врло сам остарио, па и не видим; — а и шта ће ономе који је сто година по свијету издајство, пријевару, мрзост и лаж гледао — шта ће му вид? Боље да ослијепи...
БОГДАН: Боље и јесте, старче, — који очима само несрећу гледи, боље да се родио слијеп. —
РАДОШ (за себе): И не познају ме синци рођени!...
Ал’ и по чему ће ме познати?
Кад и сâм видим да сам нестао
„Да мене нема више у мени —“
По овим мојим гадним ритама
Сердар се стари не да познати —
По оку ваљда?... У оку ми је
Невоље горке чемер и јад.
На челу боља, очаја, глад...
(Гласно.)
Ђецо, огријте ми се — коџа и студи још, а хладан вјетар пуше и по овијем пустим висовима бијелим мразом врхове шара, а пут је мучан, ђецо — а ноћ је ноћ!...
БОГДАН: Да није црња у души ноћ,
Ово би божји био благослов.
РАДОШ: Сироте!... Па докле ли наумисте?
БОГДАН: Далеко,
Ал’ о том после,
А сад ми кажи, седа старино,
Да л’ имаш траве или мелема
Којим бих рану могô привити?
РАДОШ: Рану?
А ко је рањен, дијете, ко?
БОГДАН: Наш један друг —
Па ако рану умеш познати,
Ево је, старче, па је погледај.
СТАНИША: Не боли више —
Тек нешто мало крви истече.
РАДОШ (пипкајући прегледа рану): Душман је био — зликовац!
Срце је гађô —
Ма није, дете, било суђено
Да тако млађан живот изгубиш, —
Ево ти листак од жиловлака,
Перући рану водом смлаченом
Њега ћеш трипут само привити —
Зарашће рана... А њим сам многе
И опасније ране лечио...
Ма шћах вас питат, децо,
Куда пођосте?
На далеко ли, млади, смислисте?
БОГДАН: Далеко, старче, богме далеко!
Мој отац не би тамо ишао,
Да му за сваку стопу крочену
По једну царску круну дарују.
РАДОШ: Још нијесам видио круне — ну, веле да се сија у злату и у рубину; а на злато се човјек лакоми.
БОШКО: Хај, да нам оца знаш!...
РАДОШ: Можда и знам....
БОГДАН: Орловића знаш ли?
РАДОШ: Слушâ сам за сердара Радоша, што су га са невјерства прогонили...
БОШКО: Прогнао га је невјерник!
РАДОШ: Па Радош зар не би смио онамо ист куђе му синови иду?
БОГДАН: Зар би он ишао у Турке?
РАДОШ: Би л’ ишô, децо! Та ишао је!...
С крви је њине панцир кошуља
Изгубила му сјајност позлате;
А на балчаку сабље убојне
И не виде се зрна алемска
Од њине крви, децо, делије!
БОГДАН: Био се с њима,
Али се не би њима предао!...
РАДОШ: То никад не би!
БОГДАН: А ми идемо Турцима —
Ви’ш, старче!
Откада Ђурђе жену доведе —
Млетачког дужда пород пакосни —
Не прође дана за тог времена,
А да синови наших планина
Тиранства њиног следи жалосне
Мучећи муком не осетише. —
Испрва шћаше деце хиљаду,
Да их на касапиште своје отпрати;
После нам старог оца прогони,
А Бановића смрти предаде.
Па и тај куршум, што нам Станиши
Са масном крвљу прска доламу,
Посланије је злобе њезине....
РАДОШ: То ли је узрок који вас гони
Да се предате црном сотони?
БОГДАН: То, старче;
Али што гледаш тако?
РАДОШ: Турцима?
Ох, зар Турцима?
Безбожницима, мрким вуцима!
Рушитељима српске светиње,
Слободе свете, цркве Христове,
Упропастиоцима царства нашега,
Храниоцима рана дубоких,
Што их на овима груд’ма несрећним
Као аманет сјајне освете
За пород чувам срца сломљеног
Зар њима, децо?... Клетници!...
БОШКО: Та је л’ могуће, боже господе!
Ах, бабо! бабо!
БОГДАН: Ах, оче! (Хоће да га пољуби у руку. Радош га отисне.)
РАДОШ: Одлази даље, срамна неверо!
Даље, подсмеху моје старости!
Даље!
Ил’ ево кажи гласом покајним
Да ћеш се стидет срамне издаје
И вратит себе своме оташтву...
БОШКО: Немамо више оташтва!
СТАНОЈЛО: Сердару седи, ми га немамо!
БОГДАН: Без оташтва смо, бабо, остали,
Откад у њему жена вољкује,
Откад се гази света слобода,
Откад се подлост смеје светињи,
Откад нам, бабо, тебе прогнаше —
Нема нам онде више оташтва!
РАДОШ: Откад сте оно ногом несрећном
У Турке пошли — издајници сте,
И проклетници клети одонда...
БОШКО: Не куни, бабо, својих синова!
БОГДАН: Не кори, бабо, страшним прекором!
СТАНОЈЛО: Зар да насиље срамно трпимо?
СТАНИША: Зар да чекамо, безазленици,
Да од нас прави својим ћудима
По обичају том венецијанскоме —
Прстима меким шарен-луткове,
Што ће се на миг ока њезиног
Вешто окретат — и кô пајацо
— Љубимче лудо земље њезине —
Служит за шалу подлој госпођи?...
БОШКО: Наћемо, оче,
Па ма се знали турчити!
РАДОШ: О гнусна часа бедне старости!
О подле деце оца Србина!
Љубави моје срамна изрода!
О где си, снаго, где сте мачеви,
Којимано сам Турке секао —
Да њима изрод срца покољем,
Да мачем збришем грдну поругу
Што ми на име деца бацају?
Или ти где си, мајко њихова,
Да их прокунеш млеком мајчиним,
Којим си клетву моје старости
На меким груд’ма трудно дојила...
У Турке, зар у Турке?
Ха, у пакао!...
Ил’ тамо где је много страшније,
Међ’ змије, гује, вукове,
Кад у беснилу глади очајне
Са себе здраво месо кидају...
Ха!...
МИРА (клечећи): Бабо! Ах, бабо!
Опрости браћи — своме породу,
Опрости мени — ћерци јединој,
Та ми смо добри... Ах, бабо, бабо!
Али...
РАДОШ: И ти си млеко своје презрела,
И ти си ону нежност румену
Са свога подлог лица скинула!...
Ох, бог вас клео, карô, убио!
А несрећа вам стопу по стопу
Срамотан живот верно пратила!
И ти, зар и ти?
Та да се куга с грозом љубила,
Грознији пород не би изникô!
Нег’ ово троје...
МИРА (кличе): Бабо, ах, бабо!
РАДОШ: Ја немам деце!... Немам никога!...
Богом сам проклет, немоћан, стар!...
(Радош одлази. Мира пада у несвест.)
БОГДАН: За њиме, Бошко!
Станојло, брже идите!
А ја ћу донде Миру гледати...

ТРЕЋА И ЧЕТВРТА ПОЈАВА
[Станиша, Бошко, Богдан и Станојло одлазе у турски табор, где добијају помоћ.]
ПЕТА ПОЈАВА
[Црногорци се спремају за отпор.]
ШЕСТА ПОЈАВА
У кнежеву двору. — Кнез Ђурђе и Јелисавета.

КНЕЗ ЂУРЂЕ: Не, жено, не!
Немој уздахнут више никада,
Та крвав ти је сваки уздисај!
Па ако и даље тако уздишеш,
У крви ће ми престо запливат...
ЈЕЛИСАВЕТА: А ја ћу плакати.
КНЕЗ ЂУРЂЕ: Свака ти суза кап је самртна,
Од ове земље гроб ћеш створити!...
ЈЕЛИСАВЕТА: Ја ћу клети.
КНЕЗ ЂУРЂЕ: Ох, куни, жено, куни, проклињи!
Твоја је клетва земљи благослов!...
ЈЕЛИСАВЕТА: Благослов клетва?....
А суза ми је смрт?...
Е ја ћу молит бога вишњега
Да сваку капку црне жалости
У грозну клетву мени претвори;
Те ћу бар тако проклет судбину,
Што ме у ову земљу доведе;
Проклећу мајку, што ме ј’ родила,
Проклећу све, и свет и дан,
Кад сам га вид’ла први дан...
Проклећу тебе, моју несрећу,
Проклећу, кнеже, очију вид,
Што ме занету тако занесе,
Да за те пођем, моја несрећо! (Плаче.)
КНЕЗ ЂУРЂЕ: Та не прогнах ли све најдражије —
Витешког брата, млађег Станишу,
Са њима оне младе орлиће,
Прогнаног старца пород ужасни?
Па шта ћеш даље са тим сузама...
Мало л’ је жртви?...
Искажи жељу, клетво небеска,
Децу и старце — све да прогоним!...
ЈЕЛИСАВЕТА: Па да л’ сам икада
Њино прогнанство потраживала?
Не, Ђурђе, нисам!... То никад нисам ја!
Твоја је мудрост и самољубље —
Опростићеш ми томе изразу —
Распудила им грозну заверу,
Противу тебе што су подигли...
А ја?...
Ја сам сирота једно тражила:
Преобраз сјајни твога образа —
Благодарност сам само искала
Којим си Венецији дуговô —
Или јој ниси тиме дуговô?...
КНЕЗ ЂУРЂЕ: Јесам —
И исплатићу јој све
Најскупљом крвљу мога народа..
ЈЕЛИСАВЕТА: Твога народа?...
Зар не и мог?...
Зар сам туђинка?... Ох, боже мој!
У овој земљи, земљи проклетој!
Јест, туђинка сам!
Јесте, осећам!
Све ме у овој земљи презире;
Све преза, стрепи — све се уклања,
Као да лице носим кугино,
Ил’ поглед смрти, ил’ у њем’ смрт;
Па ко се оне такне светлости
Којом живот ми мрски негујем,
Тај ће умрети, отроваће се. —
Господе!...
И ти, госпођо, мајко његова!
Шта сам згрешила те ме отиште
Из раја мог — из Венеције?...
Ах, Ђурђе!... Ђурђе!... Толика жртва
Што сам на олтар вреле љубави
Бешчувственоме мужу поднела —
Па?...
И опет, кнеже, морам питати:
Где су ти оних десет стотина
Што си на начин ’нако свечани
Пред главарима ових планина
Венецијанцима као припомоћ
За љубав моју... дужду обећô?...
КНЕЗ ЂУРЂЕ: Обећање ћу испунит.
ЈЕЛИСАВЕТА: Ал’ кад?...
КНЕЗ ЂУРЂЕ: „Кад?...“
Тако и бродар мучне пучине,
Упрвши поглед, пун очајања,
У безграничје гледа жалосно;
И залуд пита бурне валове:
Којег ће дана земљу угледат?
Одговор му је хучно беснило
Којим га оркан мразно поздравља
— Твог ума, жено, чедо пакосно
Узбуркало је бесне валове —
А валови су она племена
Којима твоја слатка немилост
Прогони брата, оца, другове —
То су валови, што засад кришом,
Ал’ грозно вичу: „Освета!...“
ЈЕЛИСАВЕТА: Ти буди стена!
Нек’ се о твоје груди раздробе
Пучине мукле бесни валови,
Робова твојих дивљи синови.
КНЕЗ ЂУРЂЕ: И тврда би се стена разбила. —
ЈЕЛИСАВЕТА: Само не тврда воља,
Не мушка реч!...
КНЕЗ ЂУРЂЕ: „Воља и реч?...“
Та моја воља беше твоја реч,
Твој осмех, суза, клетва, уздисај,
Ил’ самог мига она тајна вест
Увек ми беше оштра заповест...
ЈЕЛИСАВЕТА: „Беше?“
Зар није сад?...
КНЕ3 ЂУРЂЕ: И пре и сад, и док не умрем!
Ох жељо, жељо! Сунце! Данице!
Твојих зеница пламен вечити
Мојом је душом свакад вољковô —
Ил’ суза била, или осмеха
У њима синô блистајући сјај,
Заповеда ми... идем покоран —
И неосуђен, и неприморан,
Да ти извршим свети завештај.
Хиљаду хоћеш?... Добро, хиљада
За сузу твоју нека пропада...
(Чича Вујо улази.)
КНЕЗ ЂУРЂЕ: Шта је, Вујо?
Какво нам добро доносиш?
ВУЈО: Вјере ми, господару, није ни вријеме да би ни добра донијело... Жље, господару, жље! Пре неђе соко ти сломи десно крило, а послије ти липса најваљастији хат — за којега још покојни Иван-бег кажеваше да је од пасме Кастријотових ждребицах... Одмах сам рекâ неће добра бит!... П’ онда и јучер на ноћ, веле пастири, да је једна звијезда пала?... Чија ли ће бит?... Жље, господару, жље!...
КНЕЗ ЂУРЂЕ: Па то ли дође мени причати,
Гатке?
Хајд’ иди, Вујо, други пут
Можда ћу моћи гатке слушати;
Сад ме остави!
ВУЈО: На часноме се крсту заклињах твоме оцу, покојноме господару Иван-бегу: да тебе, сина његовога, за живота оставит нећу... Бог да му душу прости, а био сам му много у вољу; ријетко да прође дан, а да се са мном не насмије... Једанпут баш у боју....
ЈЕЛИСАВЕТА: Дост’!
Казуј што си дошао?
ВУЈО: Дошâ сам... дошâ... ал’ право да ти кажем, свијетла госпођо!... Дошâ сам господару нешто казат...
КНЕЗ ЂУРЂЕ: Казуј шта је?
ВУЈО: Један крајишник чека — кâ имâ би ти нешто рећ... Не жнавам га, ну рукâ бих да је унук покојнога Брацоке — тако га звамо. — Та знаћеш, господару, онога те га је спјевâ покојни Потуцаковић... Баш он.
КНЕ3 ЂУРЂЕ: Кажи нек’ уђе!
(Вујо одлази.)
Чедо од разговора!
Ал’ давно памти, па много зна.
Није једанпут љута Крајина
Бленула чудом у јуначину
Што копљем својим бесно продире
У густу маглу дима пушчаног.
Ал’ сад је стар...
(Један крајишник улази и ћути.)
КНЕЗ ЂУРЂЕ: Што ћутиш?... Говори шта је?...
КРАЈИШНИК: Опрости, господару!...
КНЕЗ ЂУРЂЕ: Да ти опростим?...
Чело ти је погружено, кротко,
Понашање сувише понизно,
Још ме ниси ни погледô добро,
Ни реч рекô — па да опростим?
КРАЈИШНИК: Господару!
КНЕЗ ЂУРЂЕ: Поглед ти је, истина, ужасан,
Несрећу ми некакву гласи —
Ал’ говори — све нека је просто!...
КРАЈИШНИК: Шест тисућ’ војске, све Анадолије, удрило је јутрос зором на границе наше. Војвода Топузовић истина их је српски дочекâ, али је до сада ваљда погинуо?
КНЕЗ ЂУРЂЕ: Ти ниси Црногорац!
Стотину пута толико паде
Од оштрог гвожђа горских лавова
После косовског боја ужасног;
А ти од шесет тисућа дрхћеш?..
КРАЈИШНИК: О, господару, не задрхта од силе турске ниједно дијете црногорско, а ђе ли муж?... Али је са Турцима и Станиша с Орловићи.
КНЕЗ ЂУРЂЕ: Доста је сад — одлази!
(Крајишник одлази.)
Човек је, веле, чедо љубави —
Да ко је пород злобе, зависти?
Или су ово двоје близанци,
Што блудна жена, срце човечје,
С јараном својим — црним ђаволом —
Незакониту љубав проводећ
Изневереном мужу изроди?...
А човек луда!... Храни копилад!
Љуби их, тепа, мази, милује,
У пуној болти свог супарника
Купујућ сигре деци љубљеној:
Медене страсти, шећер пакости,
Војнике хитре, брзу освету;
И на меком их крилу љуљајућ
Одгаја пород своје блуднице...
— Бошко и Богдан, с њима Станиша?....
Или управо он је пред њима —
Јер најпре иду муње, громови,
Па после тога хучно долази
С вихором силним страшна бујица...
Јеси ли чула?
Шесет тисућа!...
Пред њима бесни увређен лав!...
ЈЕЛИСАВЕТА: Твој мили брат.
КНЕЗ ЂУРЂЕ: Јест, он —
А за њим лете два осветника,
Два мрка вука — два Орловића —
И оштре канџе крвљу крваве;
Где писку чују слабе нејачи
Ужасним грлом крикну храпаво
И моћна крила стресају љути —
Али...
Што дрхћеш, звездо!... Страх?...
То ли је име госту наказном
Што кô просјак ногом кљакавом
Дворова туђих чепа прагове,
Просећи гласом јадне немоћи
Гладноме телу сухе постеље!
Али...
Напоље, рђо!... тражи колибе,
Нису за тебе двори Ђурђеви;
Јунаци само... смелост, освета,
На мекојзи ће свили лешкати
По којој престо сина Ивова
Камења драгог зрна просипље...
(Катуновић долази.)
КНЕЗ ЂУРЂЕ: Војводо, шта је?
Твог ока тама шта ми доноси?
КАТУНОВИЋ: Ноћ.
КНЕЗ ЂУРЂЕ: Какву?
Је л’ благу, лаку — ону вечну ноћ?
КАТУНОВИЋ: Ужасну....
Јеси л’ на гробљу кадгод угледô
Поноћи неме црну завесу,
Што из дубине свога тамнила
Усплахиреном оку износи
Давно умрлих живе костуре,
Које ти гласом исподземаљским
Ушима нежним приче крваве
Из давно прошлог доба причају,
Показујући сувим прстима
Ребара белих оштре шкрботи,
Бриткога ножа храпав споменик!...
ЈЕЛИСАВЕТА: Ох, немој тако, драги војводо,
Сва крв се следи тебе слушајућ...
КАТУНОВИЋ: Још црње приче, још ужасније,
Од којих ће се и неразуму
Као од грома силног смрвљеном
У тупој глави мозак следити
ЈЕЛИСАВЕТА: О! о! о!...
КАТУНОВИЋ: И земља ће се ова смрзнути,
И Црнојевића река застанут,
Кад из пехара деце рођене
Окуси отров срамне издаје...
ЈЕЛИСАВЕТА: О!...
КАТУНОВИЋ: Чуј, господару!
И ти, госпођо!
— Ако се мирно може слушати
Оркана бесног хучна приповест
Што из дубине мутне пучине
Смртоноснијем гласом урлајућ
Бродару бедном носи ушима:
„...Богу се моли!... Смрт!... Иде смрт...“
Још жалоснију, још несрећнију
Катуновић ти данас доноси.
Али опрости, о господару,
Скраћене приче грозан садржај: —
...Станиша је Турчин!...
КНЕЗ ЂУРЂЕ: И то — зар и то?
Па ко сме рећи,
Да му не беше мати блудница?...
КАТУНОВИЋ: И седог орла мрки синови
Истурчише се — и Станојло,
И пет стотина ј’ с њима делило
Преваре грдне грешну свечаност.
КНЕЗ ЂУРЂЕ (глади се по челу): Још нешто хтедох питат, војводо...
Али доста је — доста, сувише,
Под твојих гласа тешким теретом
Слабачка ми се плећа сломише...
КАТУНОВИЋ: Још није све —
О, господару, има још!
Јер где се пакост с злобом завери
Поштења мушког груди цепати,
Тек ће на гробу светле истине
Грехова својих корак каљави
Обуставити — пјано посрћућ:
Са Арслан-пашом и са Османом
Неверници се тврдо сложише,
И веће крвљу браће рођене
Таласе хитре шумне Мораче
Крваво муте... И Топузовић,
Бранећи мушки тврду границу,
Од издајничке сабље погибе.
КНЕЗ ЂУРЂЕ: Иди, војводо!
Катуњане ми верне искупи
И што мо’ш брже брзај Морачи;
А за тобом ћу намах послати
Крајева других бојне синове.
Видећемо се!
(Катуновић одлази.)
КНЕЗ ЂУРЂЕ: А ти, јагњешце, немој дрхтати,
Док ова рука носит узмогне
Челика тврдог терет изоштрен,
Не бој се, чедо!
А сада збогом!
Са владиком се морам састати.
(Пољубивши је одлази.)

СЕДМА ПОЈАВА

На истоме месту. Јелисавета сама, а затим капетан Ђурашко.


ЈЕЛИСАВЕТА (са собом) „....Станиша Турчин?...“ Турчин?...
Ха! ха! ха!
А већ сам била и претрнула —
Ха! ха! ха!
Зар се и онде може турчити
Где херувими и серавими
Умилним гласом славе господа?
Мртав је он!... Убијен... леш!...
На стени тамо негде каменој
Немилице се трују орлови
Месишта тврдог љутим отровом...
Ил’ можда вуци гладни урлајућ
Купе сад друштво — бесне гладнице —
И покрвив се љуто међ’ собом,
Мршаве хисе траже желуцу
На мртвог тела гладној утроби...
Ал’ што га нема —
Тога Ђурашка?...
Да није рањен, или сахрањен?
Ил’ можда крвник није избљувô
Отрова свога капку последњу?
Ох, престан’, срце, слутит несрећу,
Та и без ножа и без олова
Мојих би жеља тешки ројеви
Умртвили му сваку искрицу
Што му куцањем била казује
Пакосном срцу живот несрећан.
(Капетан Ђурашко улази.)
ЈЕЛИСАВЕТА: И једва једном,
Чекано злато, жељан бисере!
Крвава сабљо, ти!...
КАП. ЂУРАШКО: Неокрвављена....
ЈЕЛИСАВЕТА: Како?
Зар ниси још?...
КАП. ЂУРАШКО: Јесам.
Ал’ нисам знао, светла госпођо,
Да једних груди тврде костуре
Два жива срца хране челична:
Једно размрсках врелим оловом —
Он мртав паде... Ал’ ево, госпо,
Из живих уста реч се разноси:
„Станиша живи, потурчио се,
Те с Арслан-пашом и са Османом
Тражити пође круну Балшину....“
ЈЕЛИСАВЕТА: Мртав и живи?
Ох, страшна часа!
Кад с оштрим мачем мртви устану
И безброј живе војске подигнув
Мртвачким гласом дрско заишту
Непогребено злато престола.
КАП. ЂУРАШКО: Не цвили, госпо, немој, Светлости!
Док су ти ове груди коштане
Нежности дивне чврсти оклопи,
Мирисне косе т’ длаку свилену
Ни поветарац не сме такнути —
Не, госпо, не сме... Та сви ђаволи
Противу тебе да се завере,
Та мачем бих им тело ваздушно
Немилостиво донде шибао,
Докле се не би земља распала,
Да прими цара мрака вечитог.
.... Ох, сунце, жено, јаох, Светлости,
Још не знаш пламен моје милости,
Големе страсти, жеље несите,
Љубави силне, муке вечите.
Још ниси чула — не знаш пакао?
А он се моје душе такао,
Пали ме, мори — све бих плакао,
Или по људској крви скакао...
Док тебе, дане сјајни, не видим;
А онда дрхћем, клонем и слепим,
Душом зајечим, срцем застрепим,
И ником више ништ’ не завидим.
Једно бих само бога молио
За једну жељу сву крв пролио:
Ту да погинем....
(Ђурашко притисне Јелисавету грудима и скоро силом пољуби.)
ЈЕЛИСАВЕТА (отискујући та): Ох, иди, иди! Још живи он.
А та извесност
На устима ми леди пољубац,
Не дâ ми срцу јасно закуцат
Да на дрхћућа недра притиснем
Мог жића данак, сунце дана мог.
КАП. ЂУРАШКО: Умреће!
Сад збогом!
Одох ти, звездо, вољу вршити
Одох му вита ребра кршити,
Сатрт му живот, смрвит пакости,
Ја у мрак одох... Збогом, Светлости!
ЈЕЛИСАВЕТА: Хајд’ иди, иди!
Мој љубавниче, сине дивији,
Ал’ и од самог дужда милији —
Дужд ме је продô, дао на силу
Немиле земље кнезу немилу
(Капетан Ђурашко одлази.)
ЈЕЛИСАВЕТА (сама): Хајд’ иди, иди!... лом’те се, бијте!
Пролијте крв... сву је пролијте!...
Немојте штедит’ њене изворе,
Друго се за њих спрема корито,
У мојих груди врелој пећини
Свака ће капља наћи утока,
Где ће пламеном хитро шибајућ
Из срца сваку радост гонити
С крвавог чела мутним очима
Опомињућ ме греха пакленог:
— Да сам за жене венецијанске
У занетости самољубивој
Хитрошћу змијском и нечувеном —
Лаживих суза тужном бистрицом
Гушећи силом осмех пакосни
У мушким груд’ма живот гушила....

Извори[уреди]

  • Антологија српске књижевности [1]


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Ђура Јакшић, умро 1878, пре 141 година.