Jelisaveta/Četvrti deo

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Četvrti deo
Pisac: Đura Jakšić
Jelisaveta


PRVA POJAVA
Noć. S jedne strane mrko crnogorsko stenje, na drugoj se vidi polumesec: Staniša sâm, a tamo dalje Boško, Bogdan, Stanojlo, Mira i ostali begunci.

STANIŠA (udarajući nožnicom od sablje u stenu): Otačastvo kamen!... Brat krvnik!...
Sloboda ime!... Narod prevara!...
A vera, zakon oltara nema!...
Ili je ono gde podlost klanja
S metanijama laži pritvorne
Prizivajući ime Hristovo,
Da grešnog srca podle namere
Imenom božjim sramno prikrije?
To nije.
To je pakao —
U kome sam se gorko mučio,
U kome sam se mrzit učio!...
Pa šta me vuče tome kamenu?
Šta me priziva tome plamenu?
Šta me vezuje?
Da nije krv
Što sam za ovaj kamen prolio,
Zanesen nekad lažnim rečima:
Slobode, nezavisnosti, vere, naroda?...
Da nisu grobovi?... Grobovi nisu.
Pogaženi su!
Gadne tuđinke noga pogana
Iskršila je venac lovorov,
Što su mi dedi sa vekovima
Na spomeniku svoga imena
Viteškim radom verno nizali...
Osveto, sele!
Tvoj li je glas
Što mi krvavo srce premeće,
Što mi na dušu hladnu ručicu
U grozničavom svome zanosu
Kao svetinju svoju nameće?
Osvetiću se!
KAP. ĐURAŠKO (ozgo na steni): Oh, skupa poljupca!
Skuplje ga niko nije platio:
Decu sam prezrô — braću izdao,
I sad rubinom krvi njegove
Da joj dijadem sjajni okitim?
Da je sa bratskom krvlju nasitim?...
Oh željo, ženo!... Zmijo, idole!...
Kuda me zane, kud li povede?
Kako li uždi oganj pakleni
Što sažaljenja svaku kapljicu
Sa svojim plamom željno ispije!
STANIŠA: Eno meseca —
Ko muslomansku pomoć zatreba,
Njemu se mora smerno klanjati:
A ja je trebam... Dakle, meseče,
Poslušaj molbu sina gonjenog,
Otrovnu kaplju Ivan-begovu —
Te savet nosi pravovernima,
Budućoj braći Srb-izdajnika —
Da ovu hrpu zverske pakosti,
Prot Karadaga što su podigli,
Sa novom zlobom žurno umnože;
A ako treba gneva, plamena —
U grudima im munje donosim,
Pa neka munjom bratske osvete
Golemu hrpu svoje mrzosti
U zgarajući plamen podžižu;
A treba l’ sablje — brat je donosi,
Da svojom rukom brata pokosi...
KAP. ĐURAŠKO: Pa šta još čekam?...
Nije li dosta jeda izbljuvô,
Dražeći svoje reči otrovom;
Kao da nuka samu prirodu,
Da mu glavurdu gromom razdrobi?
STANIŠA: I evo ti se, božji prestole,
Idole bledi muhameđana —
Grobom mojega oca zaklinjem:
Da ću i onu ljuljku rušiti
U kojoj nas je majka brižljiva
Pevajuć one setne pesmice
Na jednom mleku brižno gajila —
Kô da je znala tužnu sudbinu,
Šta u crnilu svoje tajnosti
Podmlatku čuva srca njezinog...
KAP. ĐURAŠKO (ozgo sa stene): Nećeš, nevero!
(Puška pukne, Staniša posrne.)
Prosti, Staniša!
A dosta ti je, mislim, zanavek...
(Đuraška nestane sa stene.)
STANIŠA: To nije Crnogorac,
Rđavo gađa.
Samo je levu sisu očešô.
(Boško, Bogdan i Stanojlo dolaze hitno.)
BOŠKO: Je li dušman?
Il’ je samo pokušaj oružja?
STANIŠA: Dušman!
BOŠKO: Oh, kaži ga,
Na sabljama da ga raznesemo.
STANIŠA: Odonud jeknu puška,
A tu ga nestade.
(Boško, Bogdan i Stanojlo sa golim noževima odlaze, Mira dolazi.)
MIRA: Oh, željo živa,
Je l’ tebe gađô?
STANIŠA: Mene!
MIRA: Moje je srce gađao....
STANIŠA: Moje zaparao....
MIRA: A moje zakrvavio,
Moj beli dane!
STANIŠA (pritiskajući je k grudima): Lane!
MIRA: Pa baš gde srce kuca,
Tu prska krv?
STANIŠA: Život je tražio....
MIRA: Živote moj! (Ljubi ga i opet grli.)
STANIŠA: Umal’ ostade....
MIRA: Umal’ ne dade
Životu mome ranu samrtnu.
Pa je li teška!... Danče ranjeni!...
STANIŠA: Nije ni rana —
Ne vredi da se tako kaziva,
Kad život nije vrelim olovom
Ubilac tajni grud’ma razderô.
MIRA: A zar je mogô?
I gde je srca, to da učini?
STANIŠA: „— Srca?“
Zad ima srca, čedo nevino!
Ljudske su trudi, Miro, bez srca,
A to što takim krste imenom
Gadno je klupče samog otrova,
U njem’ se legu čeda zavisti:
Izdajstvo, zloba, pakost, nevera —
Pa kad odrastu, kad nabujaju,
Verna se braća snažno zagrle,
I zaveriv se čuda stvarati,
Poštenje kolju, gone nevinost
I svaku iskru dobra, kreposti
Otrovom svoje pare kaljaju...
MIRA: Jaoh, Staniša!
Nemoj da zboriš tako pakosno —
Ja mrzit n’ umem, samo ljubiti, —
Pa bi me pakost mogla ubiti...
STANIŠA: I ja sam znao samo ljubiti —
Ljubiti jest — i to bezgranično!
Ljubiti brata, snahu, drugove,
Ljubiti nebo, goru, lugove,
Ljubiti onu zemlju očinu —
I štedit svaku onu travčicu
Što svoje piće blagim melemom
Vimena puni ovci bezlobnoj,
Da svoga mleka hranom pitomom
Planinskog sina stiša želudac.
MIRA: A sad?
Zar ne znaš više ljubiti?
STANIŠA: Ja ne znam —
Ne znam ni kako mi je,
Otkad me ona zmija ujede,
Čisto mi srce posta divije.
MIRA: Nemoj da kažeš, zvezdo, „divije“,
Ta pitomije, reci: tužnije —
Kad tuga samo tugu donosi.
STANIŠA: A uvreda?
MIRA: Mene ražali....
STANIŠA: Mene raspali —
Al’ evo braća tvoja, moji drugovi...
(Bogdan, Boško i Stanojlo.)
BOŠKO: Uteče!
BOGDAN: I neranjen.
STANOJLO: I nesahranjen.
STANIŠA: A upozna li ko je?
BOŠKO: Mesec izdade —
Neverstva crnog lice pogrdno,
Čelo i oči sve nam iskaza
Ta izdajica da je Đuraško.
BOGDAN: Al’ šta je s ranom?
Stade li krv?
BOŠKO: Hajd’mo, Bogdane, hajde, Staniša!
Te lutajući valjda nađemo,
Ako ne melem teškim ranama —
A ono barem, nekoj kolibi
Kucnuv na vrata, izmolićemo
Umornom telu tvrdu postelju.
STANOJLO: Hajd’mo, Staniša —
Ili od rane ili hladnoće
Al’ tek si mnogo bled...
(Svi odlaze.)

DRUGA POJAVA

Noć. Koliba na granici crnogorskoj. Radoš Orlović u izdrpanim hercegovačkim haljinama sedi ukraj vatre. — A zatim Boško, Bogdan, Stanojlo, Mira, Staniša i drugi.


RADOŠ (podstičući vatru): Dokle je bilo krvi u srcu
Nije mi trebô oganj i plam,
A sad?
Večita zima, večiti led;
Kâ onaj lisâk tužne jeseni
Kad hladan sever dune planinom,
Tako mi srce drkće, umire
U svojoj zimi — ledu večitom...
Ah, bože moj!.... jest, ja sam list!...
Il’ nisam? Ne... ja sam stari bor...
A moja deca granje lisnato —
Knez Đurđe vihar beše užasni —
Pa se sa munjom vihar oženi
I na temenu moje starosti
Bezbožnu svadbu grozno slaviše.
Izlomiše mi starost lisnatu,
Odvojiše me s decom rođenom...
To beše užas samoj prirodi,
Onog se dana more ljuljalo
I rikajući gnevno, đipaše
Mutnijem peskom more šibajuć —
A s oblaka se zmija javljala
Prisipajući oganj srdito,
Potresala je lomni treskovi
Planina daljnih temelj kameni.
Sa takom svirkom gromko praćeni
Mladenci pusti dalje leteše,
Dok nisu nogom svoje mrzosti
Od Crnih Gora groblje stvorili
I na tom groblju krst oborili...
(Spolja se čuje razgovor.)
Al’ ko to zbori?
BOŠKO (spolja): Ima li koga tu?
Otvori, hej!
RADOŠ: Ma ko ste vi?
(Za sebe). Još pitam ko?
Ubica neki, ili očajnik,
Kome je pogled ljudi omrzô,
Te veće siti sunca božijeg —
Kroz ponoć riju kao krtice.
(Radoš im otvara vrata. Boško, Bogdan, Staniša, Stanojlo i Mira ulaze.)
BOŠKO: Pomozi Bog, deko!
RADOŠ (sedajući nanovo uz vatru): Ako se niste boga odrekli,
Neka vam, deco, gospod pomogne!
BOGDAN: Amin, starče!
RADOŠ (pozna ih): Ah, bože, ta to su oni!
BOGDAN: Ko, starče, ko? Zar nas poznaješ?
RADOŠ: Aj, đeco, ostario sam, vrlo sam ostario, pa i ne vidim; — a i šta će onome koji je sto godina po svijetu izdajstvo, prijevaru, mrzost i laž gledao — šta će mu vid? Bolje da oslijepi...
BOGDAN: Bolje i jeste, starče, — koji očima samo nesreću gledi, bolje da se rodio slijep. —
RADOŠ (za sebe): I ne poznaju me sinci rođeni!...
Al’ i po čemu će me poznati?
Kad i sâm vidim da sam nestao
„Da mene nema više u meni —“
Po ovim mojim gadnim ritama
Serdar se stari ne da poznati —
Po oku valjda?... U oku mi je
Nevolje gorke čemer i jad.
Na čelu bolja, očaja, glad...
(Glasno.)
Đeco, ogrijte mi se — kodža i studi još, a hladan vjetar puše i po ovijem pustim visovima bijelim mrazom vrhove šara, a put je mučan, đeco — a noć je noć!...
BOGDAN: Da nije crnja u duši noć,
Ovo bi božji bio blagoslov.
RADOŠ: Sirote!... Pa dokle li naumiste?
BOGDAN: Daleko,
Al’ o tom posle,
A sad mi kaži, seda starino,
Da l’ imaš trave ili melema
Kojim bih ranu mogô priviti?
RADOŠ: Ranu?
A ko je ranjen, dijete, ko?
BOGDAN: Naš jedan drug —
Pa ako ranu umeš poznati,
Evo je, starče, pa je pogledaj.
STANIŠA: Ne boli više —
Tek nešto malo krvi isteče.
RADOŠ (pipkajući pregleda ranu): Dušman je bio — zlikovac!
Srce je gađô —
Ma nije, dete, bilo suđeno
Da tako mlađan život izgubiš, —
Evo ti listak od žilovlaka,
Perući ranu vodom smlačenom
Njega ćeš triput samo priviti —
Zarašće rana... A njim sam mnoge
I opasnije rane lečio...
Ma šćah vas pitat, deco,
Kuda pođoste?
Na daleko li, mladi, smisliste?
BOGDAN: Daleko, starče, bogme daleko!
Moj otac ne bi tamo išao,
Da mu za svaku stopu kročenu
Po jednu carsku krunu daruju.
RADOŠ: Još nijesam vidio krune — nu, vele da se sija u zlatu i u rubinu; a na zlato se čovjek lakomi.
BOŠKO: Haj, da nam oca znaš!...
RADOŠ: Možda i znam....
BOGDAN: Orlovića znaš li?
RADOŠ: Slušâ sam za serdara Radoša, što su ga sa nevjerstva progonili...
BOŠKO: Prognao ga je nevjernik!
RADOŠ: Pa Radoš zar ne bi smio onamo ist kuđe mu sinovi idu?
BOGDAN: Zar bi on išao u Turke?
RADOŠ: Bi l’ išô, deco! Ta išao je!...
S krvi je njine pancir košulja
Izgubila mu sjajnost pozlate;
A na balčaku sablje ubojne
I ne vide se zrna alemska
Od njine krvi, deco, delije!
BOGDAN: Bio se s njima,
Ali se ne bi njima predao!...
RADOŠ: To nikad ne bi!
BOGDAN: A mi idemo Turcima —
Vi’š, starče!
Otkada Đurđe ženu dovede —
Mletačkog dužda porod pakosni —
Ne prođe dana za tog vremena,
A da sinovi naših planina
Tiranstva njinog sledi žalosne
Mučeći mukom ne osetiše. —
Isprva šćaše dece hiljadu,
Da ih na kasapište svoje otprati;
Posle nam starog oca progoni,
A Banovića smrti predade.
Pa i taj kuršum, što nam Staniši
Sa masnom krvlju prska dolamu,
Poslanije je zlobe njezine....
RADOŠ: To li je uzrok koji vas goni
Da se predate crnom sotoni?
BOGDAN: To, starče;
Ali što gledaš tako?
RADOŠ: Turcima?
Oh, zar Turcima?
Bezbožnicima, mrkim vucima!
Rušiteljima srpske svetinje,
Slobode svete, crkve Hristove,
Upropastiocima carstva našega,
Hraniocima rana dubokih,
Što ih na ovima grud’ma nesrećnim
Kao amanet sjajne osvete
Za porod čuvam srca slomljenog
Zar njima, deco?... Kletnici!...
BOŠKO: Ta je l’ moguće, bože gospode!
Ah, babo! babo!
BOGDAN: Ah, oče! (Hoće da ga poljubi u ruku. Radoš ga otisne.)
RADOŠ: Odlazi dalje, sramna nevero!
Dalje, podsmehu moje starosti!
Dalje!
Il’ evo kaži glasom pokajnim
Da ćeš se stidet sramne izdaje
I vratit sebe svome otaštvu...
BOŠKO: Nemamo više otaštva!
STANOJLO: Serdaru sedi, mi ga nemamo!
BOGDAN: Bez otaštva smo, babo, ostali,
Otkad u njemu žena voljkuje,
Otkad se gazi sveta sloboda,
Otkad se podlost smeje svetinji,
Otkad nam, babo, tebe prognaše —
Nema nam onde više otaštva!
RADOŠ: Otkad ste ono nogom nesrećnom
U Turke pošli — izdajnici ste,
I prokletnici kleti odonda...
BOŠKO: Ne kuni, babo, svojih sinova!
BOGDAN: Ne kori, babo, strašnim prekorom!
STANOJLO: Zar da nasilje sramno trpimo?
STANIŠA: Zar da čekamo, bezazlenici,
Da od nas pravi svojim ćudima
Po običaju tom venecijanskome —
Prstima mekim šaren-lutkove,
Što će se na mig oka njezinog
Vešto okretat — i kô pajaco
— Ljubimče ludo zemlje njezine —
Služit za šalu podloj gospođi?...
BOŠKO: Naćemo, oče,
Pa ma se znali turčiti!
RADOŠ: O gnusna časa bedne starosti!
O podle dece oca Srbina!
Ljubavi moje sramna izroda!
O gde si, snago, gde ste mačevi,
Kojimano sam Turke sekao —
Da njima izrod srca pokoljem,
Da mačem zbrišem grdnu porugu
Što mi na ime deca bacaju?
Ili ti gde si, majko njihova,
Da ih prokuneš mlekom majčinim,
Kojim si kletvu moje starosti
Na mekim grud’ma trudno dojila...
U Turke, zar u Turke?
Ha, u pakao!...
Il’ tamo gde je mnogo strašnije,
Međ’ zmije, guje, vukove,
Kad u besnilu gladi očajne
Sa sebe zdravo meso kidaju...
Ha!...
MIRA (klečeći): Babo! Ah, babo!
Oprosti braći — svome porodu,
Oprosti meni — ćerci jedinoj,
Ta mi smo dobri... Ah, babo, babo!
Ali...
RADOŠ: I ti si mleko svoje prezrela,
I ti si onu nežnost rumenu
Sa svoga podlog lica skinula!...
Oh, bog vas kleo, karô, ubio!
A nesreća vam stopu po stopu
Sramotan život verno pratila!
I ti, zar i ti?
Ta da se kuga s grozom ljubila,
Grozniji porod ne bi iznikô!
Neg’ ovo troje...
MIRA (kliče): Babo, ah, babo!
RADOŠ: Ja nemam dece!... Nemam nikoga!...
Bogom sam proklet, nemoćan, star!...
(Radoš odlazi. Mira pada u nesvest.)
BOGDAN: Za njime, Boško!
Stanojlo, brže idite!
A ja ću donde Miru gledati...

TREĆA I ČETVRTA POJAVA
[Staniša, Boško, Bogdan i Stanojlo odlaze u turski tabor, gde dobijaju pomoć.]
PETA POJAVA
[Crnogorci se spremaju za otpor.]
ŠESTA POJAVA
U kneževu dvoru. — Knez Đurđe i Jelisaveta.

KNEZ ĐURĐE: Ne, ženo, ne!
Nemoj uzdahnut više nikada,
Ta krvav ti je svaki uzdisaj!
Pa ako i dalje tako uzdišeš,
U krvi će mi presto zaplivat...
JELISAVETA: A ja ću plakati.
KNEZ ĐURĐE: Svaka ti suza kap je samrtna,
Od ove zemlje grob ćeš stvoriti!...
JELISAVETA: Ja ću kleti.
KNEZ ĐURĐE: Oh, kuni, ženo, kuni, proklinji!
Tvoja je kletva zemlji blagoslov!...
JELISAVETA: Blagoslov kletva?....
A suza mi je smrt?...
E ja ću molit boga višnjega
Da svaku kapku crne žalosti
U groznu kletvu meni pretvori;
Te ću bar tako proklet sudbinu,
Što me u ovu zemlju dovede;
Prokleću majku, što me j’ rodila,
Prokleću sve, i svet i dan,
Kad sam ga vid’la prvi dan...
Prokleću tebe, moju nesreću,
Prokleću, kneže, očiju vid,
Što me zanetu tako zanese,
Da za te pođem, moja nesrećo! (Plače.)
KNEZ ĐURĐE: Ta ne prognah li sve najdražije —
Viteškog brata, mlađeg Stanišu,
Sa njima one mlade orliće,
Prognanog starca porod užasni?
Pa šta ćeš dalje sa tim suzama...
Malo l’ je žrtvi?...
Iskaži želju, kletvo nebeska,
Decu i starce — sve da progonim!...
JELISAVETA: Pa da l’ sam ikada
Njino prognanstvo potraživala?
Ne, Đurđe, nisam!... To nikad nisam ja!
Tvoja je mudrost i samoljublje —
Oprostićeš mi tome izrazu —
Raspudila im groznu zaveru,
Protivu tebe što su podigli...
A ja?...
Ja sam sirota jedno tražila:
Preobraz sjajni tvoga obraza —
Blagodarnost sam samo iskala
Kojim si Veneciji dugovô —
Ili joj nisi time dugovô?...
KNEZ ĐURĐE: Jesam —
I isplatiću joj sve
Najskupljom krvlju moga naroda..
JELISAVETA: Tvoga naroda?...
Zar ne i mog?...
Zar sam tuđinka?... Oh, bože moj!
U ovoj zemlji, zemlji prokletoj!
Jest, tuđinka sam!
Jeste, osećam!
Sve me u ovoj zemlji prezire;
Sve preza, strepi — sve se uklanja,
Kao da lice nosim kugino,
Il’ pogled smrti, il’ u njem’ smrt;
Pa ko se one takne svetlosti
Kojom život mi mrski negujem,
Taj će umreti, otrovaće se. —
Gospode!...
I ti, gospođo, majko njegova!
Šta sam zgrešila te me otište
Iz raja mog — iz Venecije?...
Ah, Đurđe!... Đurđe!... Tolika žrtva
Što sam na oltar vrele ljubavi
Beščuvstvenome mužu podnela —
Pa?...
I opet, kneže, moram pitati:
Gde su ti onih deset stotina
Što si na način ’nako svečani
Pred glavarima ovih planina
Venecijancima kao pripomoć
Za ljubav moju... duždu obećô?...
KNEZ ĐURĐE: Obećanje ću ispunit.
JELISAVETA: Al’ kad?...
KNEZ ĐURĐE: „Kad?...“
Tako i brodar mučne pučine,
Uprvši pogled, pun očajanja,
U bezgraničje gleda žalosno;
I zalud pita burne valove:
Kojeg će dana zemlju ugledat?
Odgovor mu je hučno besnilo
Kojim ga orkan mrazno pozdravlja
— Tvog uma, ženo, čedo pakosno
Uzburkalo je besne valove —
A valovi su ona plemena
Kojima tvoja slatka nemilost
Progoni brata, oca, drugove —
To su valovi, što zasad krišom,
Al’ grozno viču: „Osveta!...“
JELISAVETA: Ti budi stena!
Nek’ se o tvoje grudi razdrobe
Pučine mukle besni valovi,
Robova tvojih divlji sinovi.
KNEZ ĐURĐE: I tvrda bi se stena razbila. —
JELISAVETA: Samo ne tvrda volja,
Ne muška reč!...
KNEZ ĐURĐE: „Volja i reč?...“
Ta moja volja beše tvoja reč,
Tvoj osmeh, suza, kletva, uzdisaj,
Il’ samog miga ona tajna vest
Uvek mi beše oštra zapovest...
JELISAVETA: „Beše?“
Zar nije sad?...
KNE3 ĐURĐE: I pre i sad, i dok ne umrem!
Oh željo, željo! Sunce! Danice!
Tvojih zenica plamen večiti
Mojom je dušom svakad voljkovô —
Il’ suza bila, ili osmeha
U njima sinô blistajući sjaj,
Zapoveda mi... idem pokoran —
I neosuđen, i neprimoran,
Da ti izvršim sveti zaveštaj.
Hiljadu hoćeš?... Dobro, hiljada
Za suzu tvoju neka propada...
(Čiča Vujo ulazi.)
KNEZ ĐURĐE: Šta je, Vujo?
Kakvo nam dobro donosiš?
VUJO: Vjere mi, gospodaru, nije ni vrijeme da bi ni dobra donijelo... Žlje, gospodaru, žlje! Pre neđe soko ti slomi desno krilo, a poslije ti lipsa najvaljastiji hat — za kojega još pokojni Ivan-beg kaževaše da je od pasme Kastrijotovih ždrebicah... Odmah sam rekâ neće dobra bit!... P’ onda i jučer na noć, vele pastiri, da je jedna zvijezda pala?... Čija li će bit?... Žlje, gospodaru, žlje!...
KNEZ ĐURĐE: Pa to li dođe meni pričati,
Gatke?
Hajd’ idi, Vujo, drugi put
Možda ću moći gatke slušati;
Sad me ostavi!
VUJO: Na časnome se krstu zaklinjah tvome ocu, pokojnome gospodaru Ivan-begu: da tebe, sina njegovoga, za života ostavit neću... Bog da mu dušu prosti, a bio sam mu mnogo u volju; rijetko da prođe dan, a da se sa mnom ne nasmije... Jedanput baš u boju....
JELISAVETA: Dost’!
Kazuj što si došao?
VUJO: Došâ sam... došâ... al’ pravo da ti kažem, svijetla gospođo!... Došâ sam gospodaru nešto kazat...
KNEZ ĐURĐE: Kazuj šta je?
VUJO: Jedan krajišnik čeka — kâ imâ bi ti nešto reć... Ne žnavam ga, nu rukâ bih da je unuk pokojnoga Bracoke — tako ga zvamo. — Ta znaćeš, gospodaru, onoga te ga je spjevâ pokojni Potucaković... Baš on.
KNE3 ĐURĐE: Kaži nek’ uđe!
(Vujo odlazi.)
Čedo od razgovora!
Al’ davno pamti, pa mnogo zna.
Nije jedanput ljuta Krajina
Blenula čudom u junačinu
Što kopljem svojim besno prodire
U gustu maglu dima puščanog.
Al’ sad je star...
(Jedan krajišnik ulazi i ćuti.)
KNEZ ĐURĐE: Što ćutiš?... Govori šta je?...
KRAJIŠNIK: Oprosti, gospodaru!...
KNEZ ĐURĐE: Da ti oprostim?...
Čelo ti je pogruženo, krotko,
Ponašanje suviše ponizno,
Još me nisi ni pogledô dobro,
Ni reč rekô — pa da oprostim?
KRAJIŠNIK: Gospodaru!
KNEZ ĐURĐE: Pogled ti je, istina, užasan,
Nesreću mi nekakvu glasi —
Al’ govori — sve neka je prosto!...
KRAJIŠNIK: Šest tisuć’ vojske, sve Anadolije, udrilo je jutros zorom na granice naše. Vojvoda Topuzović istina ih je srpski dočekâ, ali je do sada valjda poginuo?
KNEZ ĐURĐE: Ti nisi Crnogorac!
Stotinu puta toliko pade
Od oštrog gvožđa gorskih lavova
Posle kosovskog boja užasnog;
A ti od šeset tisuća drhćeš?..
KRAJIŠNIK: O, gospodaru, ne zadrhta od sile turske nijedno dijete crnogorsko, a đe li muž?... Ali je sa Turcima i Staniša s Orlovići.
KNEZ ĐURĐE: Dosta je sad — odlazi!
(Krajišnik odlazi.)
Čovek je, vele, čedo ljubavi —
Da ko je porod zlobe, zavisti?
Ili su ovo dvoje blizanci,
Što bludna žena, srce čovečje,
S jaranom svojim — crnim đavolom —
Nezakonitu ljubav provodeć
Izneverenom mužu izrodi?...
A čovek luda!... Hrani kopilad!
Ljubi ih, tepa, mazi, miluje,
U punoj bolti svog suparnika
Kupujuć sigre deci ljubljenoj:
Medene strasti, šećer pakosti,
Vojnike hitre, brzu osvetu;
I na mekom ih krilu ljuljajuć
Odgaja porod svoje bludnice...
— Boško i Bogdan, s njima Staniša?....
Ili upravo on je pred njima —
Jer najpre idu munje, gromovi,
Pa posle toga hučno dolazi
S vihorom silnim strašna bujica...
Jesi li čula?
Šeset tisuća!...
Pred njima besni uvređen lav!...
JELISAVETA: Tvoj mili brat.
KNEZ ĐURĐE: Jest, on —
A za njim lete dva osvetnika,
Dva mrka vuka — dva Orlovića —
I oštre kandže krvlju krvave;
Gde pisku čuju slabe nejači
Užasnim grlom kriknu hrapavo
I moćna krila stresaju ljuti —
Ali...
Što drhćeš, zvezdo!... Strah?...
To li je ime gostu nakaznom
Što kô prosjak nogom kljakavom
Dvorova tuđih čepa pragove,
Proseći glasom jadne nemoći
Gladnome telu suhe postelje!
Ali...
Napolje, rđo!... traži kolibe,
Nisu za tebe dvori Đurđevi;
Junaci samo... smelost, osveta,
Na mekojzi će svili leškati
Po kojoj presto sina Ivova
Kamenja dragog zrna prosiplje...
(Katunović dolazi.)
KNEZ ĐURĐE: Vojvodo, šta je?
Tvog oka tama šta mi donosi?
KATUNOVIĆ: Noć.
KNEZ ĐURĐE: Kakvu?
Je l’ blagu, laku — onu večnu noć?
KATUNOVIĆ: Užasnu....
Jesi l’ na groblju kadgod ugledô
Ponoći neme crnu zavesu,
Što iz dubine svoga tamnila
Usplahirenom oku iznosi
Davno umrlih žive kosture,
Koje ti glasom ispodzemaljskim
Ušima nežnim priče krvave
Iz davno prošlog doba pričaju,
Pokazujući suvim prstima
Rebara belih oštre škrboti,
Britkoga noža hrapav spomenik!...
JELISAVETA: Oh, nemoj tako, dragi vojvodo,
Sva krv se sledi tebe slušajuć...
KATUNOVIĆ: Još crnje priče, još užasnije,
Od kojih će se i nerazumu
Kao od groma silnog smrvljenom
U tupoj glavi mozak slediti
JELISAVETA: O! o! o!...
KATUNOVIĆ: I zemlja će se ova smrznuti,
I Crnojevića reka zastanut,
Kad iz pehara dece rođene
Okusi otrov sramne izdaje...
JELISAVETA: O!...
KATUNOVIĆ: Čuj, gospodaru!
I ti, gospođo!
— Ako se mirno može slušati
Orkana besnog hučna pripovest
Što iz dubine mutne pučine
Smrtonosnijem glasom urlajuć
Brodaru bednom nosi ušima:
„...Bogu se moli!... Smrt!... Ide smrt...“
Još žalosniju, još nesrećniju
Katunović ti danas donosi.
Ali oprosti, o gospodaru,
Skraćene priče grozan sadržaj: —
...Staniša je Turčin!...
KNEZ ĐURĐE: I to — zar i to?
Pa ko sme reći,
Da mu ne beše mati bludnica?...
KATUNOVIĆ: I sedog orla mrki sinovi
Isturčiše se — i Stanojlo,
I pet stotina j’ s njima delilo
Prevare grdne grešnu svečanost.
KNEZ ĐURĐE (gladi se po čelu): Još nešto htedoh pitat, vojvodo...
Ali dosta je — dosta, suviše,
Pod tvojih glasa teškim teretom
Slabačka mi se pleća slomiše...
KATUNOVIĆ: Još nije sve —
O, gospodaru, ima još!
Jer gde se pakost s zlobom zaveri
Poštenja muškog grudi cepati,
Tek će na grobu svetle istine
Grehova svojih korak kaljavi
Obustaviti — pjano posrćuć:
Sa Arslan-pašom i sa Osmanom
Nevernici se tvrdo složiše,
I veće krvlju braće rođene
Talase hitre šumne Morače
Krvavo mute... I Topuzović,
Braneći muški tvrdu granicu,
Od izdajničke sablje pogibe.
KNEZ ĐURĐE: Idi, vojvodo!
Katunjane mi verne iskupi
I što mo’š brže brzaj Morači;
A za tobom ću namah poslati
Krajeva drugih bojne sinove.
Videćemo se!
(Katunović odlazi.)
KNEZ ĐURĐE: A ti, jagnješce, nemoj drhtati,
Dok ova ruka nosit uzmogne
Čelika tvrdog teret izoštren,
Ne boj se, čedo!
A sada zbogom!
Sa vladikom se moram sastati.
(Poljubivši je odlazi.)

SEDMA POJAVA

Na istome mestu. Jelisaveta sama, a zatim kapetan Đuraško.


JELISAVETA (sa sobom) „....Staniša Turčin?...“ Turčin?...
Ha! ha! ha!
A već sam bila i pretrnula —
Ha! ha! ha!
Zar se i onde može turčiti
Gde heruvimi i seravimi
Umilnim glasom slave gospoda?
Mrtav je on!... Ubijen... leš!...
Na steni tamo negde kamenoj
Nemilice se truju orlovi
Mesišta tvrdog ljutim otrovom...
Il’ možda vuci gladni urlajuć
Kupe sad društvo — besne gladnice —
I pokrviv se ljuto međ’ sobom,
Mršave hise traže želucu
Na mrtvog tela gladnoj utrobi...
Al’ što ga nema —
Toga Đuraška?...
Da nije ranjen, ili sahranjen?
Il’ možda krvnik nije izbljuvô
Otrova svoga kapku poslednju?
Oh, prestan’, srce, slutit nesreću,
Ta i bez noža i bez olova
Mojih bi želja teški rojevi
Umrtvili mu svaku iskricu
Što mu kucanjem bila kazuje
Pakosnom srcu život nesrećan.
(Kapetan Đuraško ulazi.)
JELISAVETA: I jedva jednom,
Čekano zlato, željan bisere!
Krvava sabljo, ti!...
KAP. ĐURAŠKO: Neokrvavljena....
JELISAVETA: Kako?
Zar nisi još?...
KAP. ĐURAŠKO: Jesam.
Al’ nisam znao, svetla gospođo,
Da jednih grudi tvrde kosture
Dva živa srca hrane čelična:
Jedno razmrskah vrelim olovom —
On mrtav pade... Al’ evo, gospo,
Iz živih usta reč se raznosi:
„Staniša živi, poturčio se,
Te s Arslan-pašom i sa Osmanom
Tražiti pođe krunu Balšinu....“
JELISAVETA: Mrtav i živi?
Oh, strašna časa!
Kad s oštrim mačem mrtvi ustanu
I bezbroj žive vojske podignuv
Mrtvačkim glasom drsko zaištu
Nepogrebeno zlato prestola.
KAP. ĐURAŠKO: Ne cvili, gospo, nemoj, Svetlosti!
Dok su ti ove grudi koštane
Nežnosti divne čvrsti oklopi,
Mirisne kose t’ dlaku svilenu
Ni povetarac ne sme taknuti —
Ne, gospo, ne sme... Ta svi đavoli
Protivu tebe da se zavere,
Ta mačem bih im telo vazdušno
Nemilostivo donde šibao,
Dokle se ne bi zemlja raspala,
Da primi cara mraka večitog.
.... Oh, sunce, ženo, jaoh, Svetlosti,
Još ne znaš plamen moje milosti,
Goleme strasti, želje nesite,
Ljubavi silne, muke večite.
Još nisi čula — ne znaš pakao?
A on se moje duše takao,
Pali me, mori — sve bih plakao,
Ili po ljudskoj krvi skakao...
Dok tebe, dane sjajni, ne vidim;
A onda drhćem, klonem i slepim,
Dušom zaječim, srcem zastrepim,
I nikom više ništ’ ne zavidim.
Jedno bih samo boga molio
Za jednu želju svu krv prolio:
Tu da poginem....
(Đuraško pritisne Jelisavetu grudima i skoro silom poljubi.)
JELISAVETA (otiskujući ta): Oh, idi, idi! Još živi on.
A ta izvesnost
Na ustima mi ledi poljubac,
Ne dâ mi srcu jasno zakucat
Da na drhćuća nedra pritisnem
Mog žića danak, sunce dana mog.
KAP. ĐURAŠKO: Umreće!
Sad zbogom!
Odoh ti, zvezdo, volju vršiti
Odoh mu vita rebra kršiti,
Satrt mu život, smrvit pakosti,
Ja u mrak odoh... Zbogom, Svetlosti!
JELISAVETA: Hajd’ idi, idi!
Moj ljubavniče, sine diviji,
Al’ i od samog dužda miliji —
Dužd me je prodô, dao na silu
Nemile zemlje knezu nemilu
(Kapetan Đuraško odlazi.)
JELISAVETA (sama): Hajd’ idi, idi!... lom’te se, bijte!
Prolijte krv... svu je prolijte!...
Nemojte štedit’ njene izvore,
Drugo se za njih sprema korito,
U mojih grudi vreloj pećini
Svaka će kaplja naći utoka,
Gde će plamenom hitro šibajuć
Iz srca svaku radost goniti
S krvavog čela mutnim očima
Opominjuć me greha paklenog:
— Da sam za žene venecijanske
U zanetosti samoljubivoj
Hitrošću zmijskom i nečuvenom —
Laživih suza tužnom bistricom
Gušeći silom osmeh pakosni
U muškim grud’ma život gušila....

Izvori[uredi]

  • Antologija srpske književnosti [1]


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Đura Jakšić, umro 1878, pre 142 godine.