Јелисавета/Пети део

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Пети део
Писац: Ђура Јакшић
Јелисавета


ПРВА, ДРУГА и ТРЕЋА ПОЈАВА
[Турска војска, у којој су Станиша и његови људи, надире кроз Црну Гору.]
ЧЕТВРТА ПОЈАВА
Црногорске бусије Капетан Ђурашко, Катуновић, капетани и остали Црногорци пуцају.

КАП. ЂУРАШКО: Све ближе деру —
Само витешки!
Као што витезима српског имена
У ово кобно доба приличи —
Гађај, Вуче! Милоје! Раденко!
Катуновићу!
С Катуњанима сложно ударај;
Знај да слободу своју бранимо!
(Један капетан до Ђурашка пада рањен.)
КАП. ЂУРАШКО: Зар паде?
Осветићу те, — јуриш, Црногорци!
На страну с пушком — с ножеви!
Па срце тражи свога душмана!
(Катуновић са Катуњанима оставља бусију и вичући: „Јуриш браћо!“
одлази. Станојло с голом сабљом излази.)
СТАНОЈЛО (ударајући на Ђурашка): Ту си, неверо!
Копиле црно гадне матере,
Сад ако живи, нек те оплаче.
КАП. ЂУРАШКО: Ти си оплакан — можеш гинути!
(Бију се. Станојло пада мртав.)
КАП. ЂУРАШКО: Тако да ми је све —
Баш до једнога све истребити,
Да нема више таке невере
Од којих ће се земља стидети,
Што их на црним груд’ма понесе
Да својим лицем трују зенице
Човеку правом кад их погледа.
(Бој једнако траје. Турци вичу. Пушке пуцају. — Катуновић се враћа.)
КАП. ЂУРАШКО: Шта је, војводо?
Озбиљом кобном шта ми доносиш?
КАТУНОВИЋ: Свега —
Али ни за лек добро, војводо,
И Шуловић нас с подлим Мићићем
У овом кобном часу остави,
А с њима Вуксан, за њим Пипери
Неверницима помоћ дадоше.
КАП. ЂУРАШКО: На касапиште одоше,
Где ће их стићи моја освета.
(Катуновић пада рањен.)
КАТУНОВИЋ: Проклет дабогда!... Ребра прожеже!...
Ал’ нека тече крв!... Камен ће љут,
Тај тврди камен земље очине,
Снагом ће својом крепко росити.
АРНАУТ-ОСМАН (ударајући на Ђурашка): Нећеш већ дуго!
Час ти је смрти данас приспео. —
КАП. ЂУРАШКО: Давно те мушка браћа чекају —
Да ти покажу оне дивоте
Што после смрти правовернима
У рајском врту пророк поклања;
Радуј се, море, и спреми душу
Да је хурија поглед небески
Са изненадом свога пламена
Не збуни како...
А не брини се
За скотску полу тела земљиног —
Сахранићу је ја... кучко арбанска!... (Удара на њега.)
КАТУНОВИЋ: Уклон’ се, Ђуро!
Нећеш без гроба трунут, Османе —
У камену ћеш наших планина
Ископан наћи гроб...
(Катуновић, прислонив пушку на камен, пуца. Арнаут-Осман пада.
Станиша са потурчеинм Црногорцима долази.)
СТАНИША: Ево, и ја сам ту!
И твој је овде грех!
А с двојицом се мучно борити —
Већ спреман буди часу последњем,
Кратак је пут — дуга вечност.
КАП. ЂУРАШКО: Многе сам тамо опремио. —
СТАНИША: Сад спреман буди ти!
(Бију се. Капетан Ђурашко рањен уступа.)
СТАНИША: За мном, витези!
Победићемо данас ми. —
А ти, Катуновићу!... Е, жâ ми те је,
Поштен си јунак био свакада!
КАТУНОВИЋ: А ти непоштен, рђо, и сада!
Потурчен измет... Е, где је снага,
Да бојним мачем сада измахнем,
Па да издахнем — издајниче, ти!...
БОШКО: Та што га гледаш, тог клеветника?
КАТУНОВИЋ: Убиј ме ти!
Та теби, пашче, то и приличи,
Да рањенике сечеш, старце немоћне,
А не јунаке — ту ти смрди бој;
С убојником си бабији сој.
(После мале почивке загрме наново пушке.)
СТАНИША: Шта је сад то?
Зар су оживели?
КАТУНОВИЋ: Живели!
Моји су Катунци то —
За смрт су чули свога војводе,
Па с громом иду да га спроводе,
У гроб. —
СТАНИША: Напред! За мном!
А спровешћу их, Катуновићу, ја!
Ни ти, ни они, ниједан од вас
Неопојани неће наћи гроб —
Опојаћу вас све — чућете
Пушака наших страшне трескове...
Јуриш!
(Сви вичући: „Јуриш!“ повлаче се са разбојишта. Пушке и бојна вика ућуте. Катуновић остаје сâм.)

ПЕТА ПОЈАВА

Катуновић, наслоњен на камен, сâм, а мало после Радош Орловић.


КАТУНОВИЋ: Што ме не убише, што не пролише
Из груди мојих сваку капљицу?
Да само дана овог несрећу
Не гледам данас живим очима!
Отеше све, баш све до Цетиња. —
Јаох, боли!
Срце сустаје —
Све лакше бије — крви нестаје.
РАДОШ ОРЛОВИЋ: Ко јечи то?
Зар има живих још?
А ја помислих све је пропало
Под ударцима силе погане....
А!... ти си, Катуновићу?...
КАТУНОВИЋ: Ја сам —
Ал’ ко си ти, кораком мирним
Што усред боја мртве полази?...
РАДОШ ОРЛОВИЋ: Не познајеш ме!... Добро,
Јам сам сен —
Мртвац сам и ја, и мен’ убише,
И мени крвцу сву исцедише,
Па пођох рањен, мртав, без срца,
Да срце видим свота порода,
Ја сам Орловић!
КАТУНОВИЋ: Реци:
Вук Бранковић — реци: издајник!
Свога си кнеза срамно издао.
РАДОШ ОРЛОВИЋ: Ја нисам, лажеш!
Он је издајник!
Црну је Гору жени издао.
КАТУНОВИЋ: Ох... не могу...
Зар... да осво...је?...
(Катуновић издахне.)
РАДОШ ОРЛОВИЋ: Збогом, војводо!
Видећемо се!
По крви мојој студен самртна
Показује ми руком леденом
Одмора жељног кућу вечиту,
И душа жуди строгом судији
Неучињене правдат грехове —
(Гледа унаоколо по разбојишту.)
Ах, боже мој!
И ту је текла крв!... Братска крв.
Ви’ш оно онде!... И то је српска крв!
И то!... И то!... Гле и проливену
Познаје Србин свакад своју крв...
А то је турска!... И то!... И то! И то!
О, крви моје капљо нечиста!
Тренута грешног створе наказни!
Где ми домеша прве младости,
Љубављу прве вреле сокове?
У Турке зар?... За Турке зар?... Али —
Можда се деца нису турчила?
Можда су Турци?... — Гром и пакао?... —
У тврде куле влажном подруму
По стотину је робља несрећног
На глаткој влази тврдог мермера
Са нестрпљења, бола, очаје,
Исплакан поглед тавне зенице
Дршћућим гласом горе дижући
Молио љубу моје младости
За капљу воде... или отрова,
...Или?... О!...
Опрости, душо светог пепела,
Занетог ума мисô паклену!
Верна си била ти!... (Види једног гаврана.)
А нећеш, гавране!
Нећеш ми брату очи кљувати. (Узима са земље једну пушку.)
Је л’ српска пушка то?
Јесте, српска је — е, њом ћу гађати. (Пуца, а гавран пада доле.)
Катуновићу, збогом:
Са српском пушком, српском десницом
Последњега ти убих душмана.... (Одлази.)

ШЕСТА ПОЈАВА

Ноћ. У кнежевом двору. Кнез Ђурђе сâм, а мало после и Јелисавета.


КНЕЗ ЂУРЂЕ: Ућута бој —
Поноће стиша
Пушака громких смртне јекове,
А болан јаук груди смождених
На црни крили тама понесе,
Да га синови будној краљици
С пољупцем сетним срца снужденог
На забринуто чело притисну,
Показујућ јој сузним очима
Колиба бедних тврде постеље,
Где ће у слици најужаснијој
Крваву судбу сина рањеног
Несрећној мајци предсказивати:
Да, кад јој петла први гласови
Освитка скорог бледи долазак
Узнемиреним кажу прсима,
Да спремна буде мирно слушати
Мртвога сина повест жалосну;
Па када чује... ах, несрећнице!...
Да куне дане своје старости,
Плодност да куне црне утробе,
Да куне себе, да куне мене,
Да куне ове горе камене...
(Јелисавета у ноћноме оделу улази.)
КНЕЗ ЂУРЂЕ: Ах, санче сјајни моје поноћи,
Са меке свиле своје постеље
Ко те у ово доба подиже?
Још није, чедо, дан освануо —
А сунце само онда устане
Кад поноћ мине и бледих звезда
На тавном своду светлост престане —
Иди, почини, настави сан!...
ЈЕЛИСАВЕТА: Не могу, кнеже,
’Вако ћу лакше дочекат дан:
— Последњи можда — ако дочекам?
КНЕЗ ЂУРЂЕ: Шта збориш, чедо,
Последњи дан?
ЈЕЛИСАВЕТА: Ја рекох —
Јер ове ноћи
Тако ми бедној казује сан...
КНЕЗ ЂУРЂЕ: Сан?...
ЈЕЛИСАВЕТА: И сад се тресем —
Црну сам Гору, кнеже, уснила,
Ал’ не онако као што јој је
Природа својим горостасима
Кô неки ремек свог величанства
На дивље чело стења храпавог
Метнула круну, облак мргодан,
Да јој озбиљом мушку прилику
Хладовна сенка прати вечито...
— Али не таку, о господару!
Све што је у сну око видело,
То беше пусто, немо, дивије —
Нигде колибе, нигде пламена,
Нигде клисуре, нигде камена,
Све се у сиње море створило
— Широко море наше несреће —
А твога двора тврдој зидини
Бурнога санка машта свемоћна
У часу првом свога стварања
Несрећан облик даде галије...
Све беше пусто, немо, дивије...
Док се на мору бура не диже,
Растурајући бесне валове
Големе снаге вољом дивијом
По гневном челу мутне пучине —
Претећи небу растрзала је
Облака црних трудне утробе,
Откуда после, грозно ричући
С пламеном живим и с громовима,
Крваве дажде пљусак потопски
У крв је мутну воду стварао...
КНЕЗ ЂУРЂЕ: Страшан је сан —
Ал’ веруј, душо,
Лепшу ти јаву доноси дан.
ЈЕЛИСАВЕТА: Никад!
О, кнеже, кнеже, никада!
Јер у тој крви бесне пучине
Потоње снаге риком самртном
Утону, Ђурђе, наша галија —
Жалосни двори сина Ивова...
КНЕЗ ЂУРЂЕ: Умир’ се, чедо,
И заборави
Санова лажних грозне призоре —
Почини, иди, сневај и даље —
Још може мајка санка поноћног
Најлепше своје чедо послати
Да ти са својом нежном ручицом
Уображења страшне наказе
Све појавама најумиднијим
Из забринуте душе прогони...
(Издалека се чују пушке.)
КНЕЗ ЂУРЂЕ: То пушка беше —
И то, и то —
И поноћ грми, јечи планина,
А постоље се мога престола
Узнемирено тресе пода мном,
Кô да ми гласи скору походу
Крвожеднога мога небрата?...
ЈЕЛИСАВЕТА: Је л’ и то сан?
Сневам ли ја?
Ох, ако сневам, де, пробуди ме!
Звизни, о Ђурђе!... Потреси мозак
Звиждања свога писком несносном,
Па ако и тад разум сањиви
Не хтедне јаву признат милију:
Ти жара каквог врелом искрицом
По нагој кожи нежног рамена
Потражи места своје милости,
По којима си вреле пољупце
Начином страсти сина разметног
У часовима бујне похоте
Занетим умом силно расипô...
Сад их ожежи, обележи их
Са усијаним врхом перета,
На њима страха грозне трагове
Остављајући, Ђурђе, буди ме!
Да само ове ноћи грмљаву
Стрепећи срцем даље не слушам...
Ил’ кажи брату — нека престане,
Та још је ноћ, иди, кажи му
Нек чека мало — дан док не сване!...
КНЕЗ ЂУРЂЕ: Свануће дан,
Хоће сванути,
И у твог санка будном зрцалу
Суморан ће му зрачак гранути —
Па кад у пени братске мрзости
Нагрђен крвљу образ опази,
Са стрепећим ће срцем летети
Опет у мрак, у ноћ, у гроб!...
(Са Вујом улази један перјаник сав у ранама.)
КНЕЗ ЂУРЂЕ: Шта је? Шта би?
Мој сине рањени!
Ал’ што ја питам шта је, како је,
Када ми ране твоје казују,
А сведоче ми сузе обадве
Што се у твојим тамним очима
С животом младим тужно праштају
...Да смо пропали!...
ПЕРЈАНИК: Не бјеше се лијепо ни разданило — још је и мјесец помогâ сунцу сјат — кад се бој заче; и крваво је трајâ, хеј до око доручковишта, а нико ти не умједе рећ на чијој је банди већа погибија... Тисућ се нагрђенијех у својој крви купало, ни смијеш тврдит ово је али оно је Турчин, то ли рећ српска је ја л’ турска побједа... Ну бори се кâ вук!... Док ево ти разлијега се глас: да је и стари Шуловић прешâ у Турке; а грђи, те злокобнији, да ни Катуновић погину... тај ни снагу саломи.
ВУЈО: Бог да му душу прости!... А бјеше синовац, да већ не жнавах ваљастијега, а пристâ би бо’зна срцем витешкијем и уз Обилића... Е! е, господару! Баш кâ да ми срце одније, а волијах му мојом главом живот замијенит но уплијенит круну ћесарову. —
ЈЕЛИСАВЕТА (за себе): Несрећна часа, у ком угледах
Планина ових сиве врхове,
Што свога чела модрим тамнилом
Усирене те крви сећају:
Ратова давних, рана, освете,
Мрзости зверске, скотске јарости,
Никад милости...
Не, речи њених
Онако милозвучне изреке
Истерале би стида пламене
На окорело грубе образе. —
КНЕЗ ЂУРЂЕ: А тебе где обранише
Крвници ти?...
ПЕРЈАНИК: Кадно сили невјерниках уступисмо, те бијућ се кроз гомиле крвниках ухватисмо згодне кланце под Урошевијем стијењем, ђе не капетан Ђурашко устави да и потоњу снагу окушамо... ту не стиже ноћ, ну освијетли је огањ из пушаках, те ни показа многу неосвећену крв што је по голети каменој нациједи рука погане некрсти.
КНЕЗ ЂУРЂЕ: А Ђурашко?
ЈЕЛИСАВЕТА (за себе): Да није рањен?
Да није пао?
Ил’ можда ропства ланци теретни
Виткога стаса понос исправљен
Тежином својом вуку прашини
Да Арслан-паши, ил’ оном другом
— Коме ни име не смем спомињат —
Са меком свилом младе брадице
Подножја њиног чисти прашину?
ПЕРЈАНИК: Он се још бори.
ЈЕЛИСАВЕТА: Дакле, још живи!
ПЕРЈАНИК: Жнаш, господару, ђе су најгушћи облаци онђе и муња сијева — тако донекле виђасмо капетана у небројној чести нашијех крволоках, ђе оштрим палошем по грудима потучене измети крстове пише, бог му помогâ!... Али се моја снага саломи, клонуше руке, а свијест ми мрче, не оста до гласа да ти поруку његову искаже: бјеж’, господару, са свијетлом госпођом, бјеж’!... Јаох, воде!... е, умори ме жеђ!... Вујо, воде!...
ЈЕЛИСАВЕТА: О! о! о!....
ВУЈО (за себе): Е жље, пакоснице, ако ко бога вјерује! Од крви се стреса?... А ономе лудоме у бешици крв је испила... Платила је, бог дâ, онога свијета!... Е, опаке вјештице, жене несрећне!... Кобна ли часа кад ни у Црну Гору уљезе! Све не у црно зави, црн јој образ и овога и онога свијета!...
(Вујо гунђајући изводи рањеника напоље.)
КНЕЗ ЂУРЂЕ: Иди, уклон’ се —
На левом крилу двора каменог
У трећој соби можеш познати
По седој коси салик Баошев —
Ту ћеш на сухој видет десници
Исписан прстен вештом кичицом
— Лазара светог поклон последњи —
Тај прстен само једним додиром
Отвара двора тајне сводове, —
Онде се склони... а погинем ли —
Сводова влажних мрачни путови
На млетачку те земљу изводе.
ЈЕЛИСАВЕТА: Знам —
То су гробови,
Ти двора твога мрачни сводови
Студеног гнезда, гада мемлиног
Што се из мрака рађа земљиног.
(Јелисавета одлази.)
КНЕЗ ЂУРЂЕ: Сирота!...
Вујо!... оруже!... Хе, има ли кога ту?...
(Вујо долази.)
Оруже, Вујо, иди похитај!
Ал’ бирај, старче, све најоштреније,
Знаш, брат ми рођен иде у госте,
Шта гледаш? Иди!...
Да, ал’ причекај!
Упитати те хтедох још нешто —
Сердаре, старче, јеси л’ позвао
Још ове ноћи да се саберу?
Владика, хоће л’ нам и он доћ?
Ил’ је зар и он, грешник матори,
Курана признô глупу науку?
ВУЈО: Позвах их, господару, и светога оца, сердаре и све што сам на дому нашâ — а то је мало, господару, вишина их оде на разбојишту снагу кушат. —
КНЕЗ ЂУРЂЕ: Сад иди! Иди!
И спреман буди, седа старино,
Да кад нам врата алком гвозденом
Незваног госта друштво пијано
У доброј вољи мало задрма,
Да ми под братом коња прихватиш...
ВУЈО: У невријеме ни гости доходе, господару; а, вјере ми, мучно је у старост новој се учит навици.... не шће ми се отворат вратницах незваним гостима, могу да им се мојом голом лубањом гвоздене полуге обију.
(Вујо одлази.)
КНЕЗ ЂУРЂЕ (сâм). „—У недоба ни гости доходе?“
А баш је доба то — доба несрећно,
Кад из трулежи мрака вечитог
Болесног мозга машта свемоћна
Усплахиреном оку износи
Створова ноћних дивље образе —
Кад гладни вуци са шакалима,
Са бесном риком трепет распрострв
Јањету мирном деру утробу;
Када се злочин мраком праћени
Постељи краде жртве невине,
Да једним тиском вичне деснице
Живот угуши... Убица када
Са оштрог ножа пере брижљиво
Рођеног оца крв —
Јест, то је доба
Избраник пакла себи избрао
Да братску лије крв... Ал’ нека!
Нек старог двора мермер умије
Са братском крвљу глатке образе:
Нек чува пеге, нек храни клетву
Што ће унука наших унуче
Противу своје крви дражити...
(Владика Вавила, а за њиме неколико све старих сердара.)
КНЕЗ ЂУРЂЕ: Опрости, оче,
Што слабом телу ломне старости
Крепећа санка крадем часове. —
ВЛАДИКА: Давно је, сине,
Откад ми вида мутне зенице
Кроз дуге ноћи залуд чекају
Блаженог санка сјајне образе —
Ал’ залуд, залуд — одбегоше ми
Крепећи санци душу брижљиву.
КНЕЗ ЂУРЂЕ: И ви праштајте,
Ви, што сте некад
На један позив давно умрлог,
Пригрлив сабљу, санак презрели
И уз оца ми по густој магли
Чудних санова грозне појаве
Студеним гвожђем, чврстом десницом
Пред будним оком у прах рушили...
ПРВИ СЕРДАР: Давно је било то.
ДРУГИ СЕРДАР: Давно!
ТРЕЋИ СЕРДАР: И сад се сећам — али једвице. —
ЧЕТВРТИ СЕРДАР: Кô што се вече сећа зорице. —
КНЕЗ ЂУРЂЕ: Чули сте ваљда.
Отаца мојих седи другови,
С каквом је силом Турчин пошао
Да гора ових племе слободно
Или у хладно гвожђе окује
Или исече. —
ПРВИ СЕРДАР: Чули смо сви. —
ДРУГИ СЕРДАР: Ал’ ћемо силу силом одбити!
КНЕЗ ЂУРЂЕ: Душман је близу.
ПРВИ СЕРДАР: То знамо ми —
Мораче шумне тврдо корито
Многој је сеји показивало
Оштрога ножа бесне трагове
На мртвим груд’ма брата њезиног.
КНЕЗ ЂУРЂЕ: Зато вас позвах,
Бојева давних саучесници,
Да окушамо снагом последњом,
Што у старачкој оста десници,
Дивијој сили гладног Турчина
Умесит крвав залогај...
ЧЕТВРТИ СЕРДАР: Кнеже!
И ја, и сви да изгинемо
За овај камен земље сиротне....
ПРВИ СЕРДАР: Да изгинемо,
Ал’ с нашом смрћу, о, господару!
Хоће л’ и мрзост умрет несрећна,
Што нам по крви деце рођене,
Пламеном живим самовољкујућ,
Бесом својијем умље питомо
У безум ствара братске мрзости...
ВЛАДИКА: У земљи, сине,
Где ретка биљка братске љубави,
Умилног цветка мирис небески,
Жељноме чулу смртног човека
На меки крили слоге доноси —
Још дубље корен хвата раздора.
(Чују се пушке.)
А где ухвати —
О, браћо, браћо!
Христове цркве верни синови —
Његова плода крвав је цвет. —
(Јелисавета у ноћном оделу.)
ЈЕЛИСАВЕТА: Ишчисти, Ђурђе, ону гробницу!
После и друштво!... Све аветиње!...
Шта ће ми то?... Све их растерај!
Једног паука мо’ш ми оставит,
Колико само да ме послуша —
Он ће ми вести танку кошуљу,
А ја ћу њега свако предвече
Учит молитви... А после ћемо
Богме спавати... Хе! хе! хе!
КНЕЗ ЂУРЂЕ: Теби је сунце, зло?...
ВЛАДИКА (за себе): Савест је овде убог надничар,
Што тежак товар греха пакленог
На боне душе слабом рамену
У црне дворе пакла укоси...
ЈЕЛИСАВЕТА: Мени?
Нимало!
Нисам ли лане с мајком ручала?
Лепо је јело тај морски рак,
Па са шкорпијом кад се запржи!...
А Венецијанка то свака зна —
Шта велиш, кнеже?... Ха! ха! ха!
КНЕЗ ЂУРЂЕ: И то!
Ох, боже! Боже мој!
(Вујо улази.)
ВУЈО: Бјеж’ господару!...
ПРВИ СЕРДАР: Где су, Вујо?
ВУЈО: На вратницама се бију... Е, то је бој! Жешћега нијесам утубио... Па ко би рекâ?... Е! е! е!... Богме је то срце Обилићево, тај капетан!... Лав!... Бјеж’, господару!...
(Пушке пуцају, а бојна се вика и српска и турска све ближе чује.)
ме преживиш, поздрави моју Манду и ђецу ми... Одох ме преживиш, поздрави моју Манду и ђецу ми... Одох ви, браћо, погинут...
ПРВИ СЕРДАР: Сад ћемо сви.
КНЕЗ ЂУРЂЕ: Ти, Вујо, остај,
Чувај госпођу —
Чувај ми небо, сунце, Даницу,
Мог ока, Вујо, чувај зеницу...
Светлости! Душо! Јелисавето!
Збогом!...
ЈЕЛИСАВЕТА: Још живи он —
На уснама се леди пољубац...
Запали сунце! Мрак! Поноћ! Сан!
У Венецији свакад је дан...
Пуштај ме! Идем!... Ко, старче? Ја?..
Твоја те кћи прогонила!...
(Јелисавета на једна врата, кнез Ђурђе, владика и остали на друга врата излазе.)
ВУЈО: Буди бог с нама!... А волијах погинут, но чуват вјештице... Па онда како ме жље погледа?... Е баш је каила срце ми изјест... А бо’зна и то бих кабулио, само да ме не претвори у магаре или друго нечесово звијере, те ме ни рођена ђеца не би познала... А моја Манда, како на магарцу мрзи, још би ми неки пут и сировицом грбину нажирила... (Вујо се прекрсти.) Шта је сад то?... Да није само она!... Е, хвала теби, господе, Турци су; ено се чују сабље... Држ’ се сад, Вујо, чувај госпођу... вјештицу.
(Капетан Ђурашко улази, а за њим устопце са голим сабљама Бошко и Богдан Орловић)
КАП. ЂУРАШКО: Светлости!
Вујо, где је госпођа?
ВУЈО (показује му лева врата. Окренув се Бошку и Богдану): Не даље, Бошко! Ну одбијте се, ђецо, јер, ждравља ми и часа ми пошљедњега, волијах вам оца кâ оно зеницу очију ми!... те ми се не шће огријешит о вашу крв...
БОШКО (прободе га): Опрости!
Али освета
Ни тренут више нема времена...
КАП. ЂУРАШКО (стане пред врата): Довде, а даље не!
Ви извршници воље паклене —
Пакô је ваш!... А рај је ово мој!
Власт ћемо нашу овде делити,
На овог прага каму студеном;
Па освојите л’... нек буде пакô све —
И ноћ и дан и неба плавог
Дивоте вечне трепер небројани
Нек ноћи ваше постане дан...
(Бију се)
БОШКО: Ти ћеш нас служит.
Отровом твога даха несносног
Под казаном ћеш огањ пирити,
Где ћеш искусит муке вечите,
Слушајућ јаук твоје Светлости,
Цвокотат зуби... ха!... Проклет!
(Рањен посрће.)
КАП. ЂУРАШКО: Одлази сад!
У царствà свога огњу вечитом
Потражит пламен оживљавајућ,
Да ти топлотом својом угреје
Смрсканих груди зиму вечиту....
БОГДАН: За њим ћеш ти. —
КАП. ЂУРАШКО: То ћемо видети....
(Бију се, капетан Ђурашко рањен посрне.)
БОГДАН: Је л’ доста то?...
КАП. ЂУРАШКО: Још није — не!
Ал’ теби... доста је.
(Капетан Ђурашко скочи и једним ударцем прободе га.)
БОГДАН (издишући): Су..ви...ше... ах!...
(Јелисавета хода, а кад спази Ђурашка застане.)
ЈЕЛИСАВЕТА: Е лепо! лепо!
Само да знаш
Како те дичи горња хаљина!
(Смејући се пипа му доламу.)
Баш прави пурпур!... Где си купио?
...А скуп је, знам?
КАП. ЂУРАШКО: Скуп —
У злато да се Ловћен претвори,
Вредности ове ни половину
Металом својим не би платио...
Ал’ поглед твој! осмех!...
(Погледавши је застане.)
Светлости!...
Јаох, господе!... зар тако брзо
Свемоћне дражи поглед чудесан
Са безначаја велом жалосним
Промисла твога мења десница?...
ЈЕЛИСАВЕТА: Мој отац, хе!
Он рубинима и не тргује —
Богат је страшно... има фабрику
У магазину моје матере...
Па у њој лије све девојчице,
После их даје за крв!... Ха! ха! ха!
КАП. ЂУРАШКО: О сени бедна!
О сјаја бившег слико невешта!
Што творца моћног делаоницу
Изразом тужним ума несвесног
У дућан ствараш простог мајстора...
О, жељо жива моје младости,
Уображења мојих идоле!
Мој данче сјајни! Санче варљиви!
Грехова мојих друже марљиви!...
(Јелисавета, подскакујући, а за њом Ђурашко, излази.)
ВУЈО: Е Изједе ме!... Опчини!... Проклета бог дô... Мрак је изјео!... О! о! о!... (Умире.)

СЕДМА ПОЈАВА

Кнез Ђурђе, владика Вавила, сердари, перјаници, Станиша, стари Шуловић, Мићић и остали потурченици улазе.


ВЛАДИКА: У име оца и сина
У име неба! У име земље,
Која вам и сад — изневерена —
Дедова светих чува гробнице...
Закуните се!
СВИ ПОТУРЧЕНИЦИ: Заклињемо се!
ШУЛОВИЋ: Заклињемо се!
О, седи оче,
Заостанулом крвљу хранити
Слободе српске темељ камени —
Али... у овој вери, у коју нас је
Лукавство грешно грдне тазбине
Корачајући стазом крвавом
У овом кобном часу застало...
Заклињемо се!...
Ал’ најпре Ђурђе
Са виновницом греха вечитог
Нека остави земљу жалосну,
Коју је, занет црним лажима,
Са наше крви масним потоком
Немилостиво точећ топио...
КНЕЗ ЂУРЂЕ: Ја је остављам —
И ево, оче,
У старе руке прими крмило,
И вековима нека одсада
Христове вере први хранилац
Слободу храни гора слободних. —
СТАНИША: Сви неверници! Сви!
Сви издајници! Проклети, бог дао!
(Станиша и још неколицина одлазе.)
СВИ И ЦРНОГОРЦИ И ПОТУРИЦЕ: Живео, оче, и благослови!
ВЛАДИКА: Бог даје благослов
И опроштење греха свакојег...
(Сви га редом љубе у руке.)
КНЕЗ ЂУРЂЕ: Дај и ја, оче, да је пољубим,
Благосиљала ј’ мене грешнога...
(Радош Орловић иде лагано и кад опази мртва тела деце своје, он ћутећи застане.)
Ал’ ко је оно?
Радош?...
Злочинства мога сведок столетни,
На позив чека оштрог судије
Да тамним оком, бледим образом
Убицу тужи деце несрећне —
Да сухим прстом тужно пружајућ
Осветитеља пошље анђела
По грешан измет створа земљиног...
ШУЛОВИЋ: Суха је биљка то,
Згажена —
Снажнога стабла само пепео,
Па чека мирно да га развеје
Ветрића слабог несташна ћуд. — О!
РАДОШ ОРЛОВИЋ: Побеђени су!...
Ах, мртви, ледени!...
Зликовци подли, Турци невере!
Мајчиног млека вечна поруга!
Очинци гадни цркве Христове!
Одметници и бунтовници!
Братоубице, убице части!
Ужасне прље мога имена;
Побеђени су... Ах, побеђени!... (Плаче.)
Богдане! Бошко!
Децо, устан’те!...
Устани, моја надо крвава,
Смрвљена славо! Дико! Поносе!
Старости ломне ледна потпоро!
Столетног старца јадни породе!
Устани!...
(Јелисавета Долази.)
ЈЕЛИСАВЕТА: Угаси пламен!...
Гле како месец гледи у море!
Дивота!... Гледај!... Љуби неверу!...
У Венецији нема љубави...
Љубим ли, ха!... Убиј га, Ђурашко!...
Ђурђе!... Кнеже!
КНЕЗ ЂУРЂЕ: Шта је?
О, сапутницо моје несреће,
Говори, жено — грешан идоле,
Да те послушам. —
ЈЕЛИСАВЕТА: Ах, кући, кнеже, — мати ме чека.
Зар је не видиш?...
КНЕЗ ЂУРЂЕ: Сад ћемо, чедо, к њој;
Само причекај
Са греховима да се опростим...
РАДОШ ОРЛОВИЋ: Бошко!... Богдане!...
Сирота деца!...
И сад се боје клетве очине...
Нећу вас клети!... Нећу, богами...
Каж’те ми, ево, да се потурчим,
Понемчим, талијанчим, арапим... (Метанише.)
Алах ил алах!
Чујете л’, децо?
Сердар вам седи турски говори,
И нисам Србин!... Ја сам муслиман!
А и како бих Србом постао
Кад су ми деца Турци рођени?...
На ноге, децо!... Хајд’ на ђауре!...
(Исукавши нож, спрема се да одлази.)
КНЕЗ ЂУРЂЕ: Хајд’ мајци сад!
ЈЕЛИСАВЕТА: Овде ј’ у реду све?...
РАДОШ ОРЛОВИЋ: Све!...
(Завеса пада)


Извори[уреди]

  • Антологија српске књижевности [1]


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Ђура Јакшић, умро 1878, пре 141 година.