Ја посадих виту јелу,
јело, јело!
Наврнух јој жубор воду,
Посадих јој жуту дуњу;
Па ја одох низ планину, 5
Па не дођох за годину.
Често мене гласи доде,
Да се јела осушила,
Жубор вода усахнула,
Жута дуња увенула! 10
Па ја одох уз планину,
Кад се тамо прић’ не може,
Од висине вите јеле,
И жубора жубор воде,
И мириса жуте дуње![1]15
↑Т. П. Вукановић: нав. рад, стр. 137; упор. Н. Шаулић: Српске народне песме, књ. !, св. 4, стр, 83; В. Ст. Караџић: Српске народне пјесме, књ. I, стр. 259.
