Јаквинта/64

Јаквинта
Писац: Драгутин Илић
ПОЈАВА II

ПОЈАВА II
Игуман ПАРТЕНИЈЕ, под пазухом носећи Св. писмо улази у врт.

ПАРТЕНИЈЕ (не видећи Доброслава):
Природа као да борави сан,
Тишина нема свуд се растире. (Угледа Доброслава)
О, краљу!
Ти овде? Тако усамљен?
ДОБРОСЛАВ:
Је л' то Партеније
Што ме на живе овде подсећа?
ПАРТЕНИЈЕ:
Да, у гробници наших ћелија.
Ретко се јавља живот весели.
То за нас није, цвећу треба зрак
А ми смо налик цветном корену,
Што се у земљу скрива дубоко
Клонећ се сјаја дана земаљског.
Па ипак озго кад кад допире
Живота светског бар тренутни глас.
ДОБРОСЛАВ:
Беснила светског то је само јек,
Од ког се крију звуци љубави!
ПАРТЕНИЈЕ:
Ти мислиш тако!
ДОБРОСЛАВ:
Мислим истину.
За бајке нисам давно слушао.
ПАРТЕНИЈЕ:
Ком мржња тлачи дивну светињу
Доброте светске да побрише лик
Што је у срце љубав уреза
Томе је бајка и сунашца сјај.
ДОБРОСЛАВ:
Ја не ћу љубав, не ћу мамац тај!
Снажнијим пићем душу рањену
Окрепи, очи! — Љубав није лек
За тај је пос’о лепша, освета!
ПАРТЕНИЈЕ:
Опростп, Бож душа болесна
У бунилу се сада находи!
ДОБРОСЛАВ:
Јесте, освета!
Освета поји срце људима
У дубинама душе суморне
С пакленим пламом она почива.
А љубав, то је слаба искрица
У једном часу што се угаси
На таласима бурног живота.
ПАРТЕНИЈЕ:
Чудни човече!
Олуја страшнија бесни из тебе,
Страшнија него што је подиже
Са краљем Ђорђем бесна Јаквинта
Против Грубеша твога синовца!
ДОБРОСЛАВ:
Шта збориш, оче? Где је Грубеша?
ПАРТЕНИЈЕ:
На раабојишту пред Шкутарима.
Од јутрос он се бори са њима,
Тако ми један монах казује.
ДОБРОСЛАВ:
Ха дивне згоде! Камо очију
Да и ја пођем за тим јунаком
Што данас свети проливену крв.
Ма збиља, реци, је л’ то истина,
Ил' само оци тако гатају?
ПАРТЕНИЈЕ:
Цела истина! Јоште у зору
С Бојане ветри што се дигоше
Донеше звуке труба убојних.
ДОБРОСЛАВ:
Па ти шта вели! Је ли Грубеша
Убио ону црну аждају?
ПАРТЕНИЈЕ:
Коју?
ДОБРОСЛАВ (узбуђено):
Јаквинту!
ПАРТЕНИЈЕ:
То не знам али по казивању
Грубеша има војску велику
Највише Грка, које предводи
С Кало-Јованом Мргуд војвода.
ДОБРОСЛАВ:
И ништа више ниси дочуо?
ПАРТЕНИЈЕ:
Не дочух више, ал' сам видео
Разоружане неке војнике,
Са оне стране како долазе,
Изгледају ми као бегунци:
И рањеници многи прођоше,
По чему слутим да је бојиште
Већ претрпано са лешинама. (Чују се на далека трубе.)
Чујеш ли труба звуке убојне!
ДОБРОСЛАВ:
И ја остављен чамим овамо,
Докле јунаци оштрим палошем.
Осветним гласом славе победу!
ПАРТЕНИЈЕ:
Теби освета не доликује.
Разбер' се, оче, милостив је Бог
Он ћс ти такав опростити грех.
ДОБРОСЛАВ:
Патњама овим само освета
Мелем би била.
ПАРТЕНИЈЕ:
И господ распет беше на крсту.
ДОБРОСЛАВ:
Да! Тако беше воља његова
Ал' ја не хтедох да будем слеп.
ПАРТЕНИЈЕ:
И трети ден васнесе се на небо.
ДОБРОСЛАВ:
Од људи и земље далеко.
ПАРТЕНИЈЕ:
И седе одеснују оца.
ДОБРОСЛАВ:
Ал нашто људске ствари мешати
Са божанскима!
ПАРТЕНИЈЕ:
Ти не верујеш?
ДОБРОСЛАВ:
О, Партеније!
ПАРТЕНИЈЕ:
Не рече ли господ: љубите враги вашја?
ДОБРОСЛАВ:
Тако? А где је место то
На коме твоје очи устављаш
Да пијем мудрост с таквог извора?
Кад слепац сам га видет не могу
Бар својом руком да га додирнем.
ПАРТЕНИЈЕ (узме му руку и покаже му место у св. писму):
Ево!
ДОБРОСЛАВ (узбуђен тргне лист и исцепа га):
Нека љубав небесна на небу стоји,
Ми смо на земљи створења страсти!
ПАРТЕНИЈЕ:
О, чудесе!
Что убо сотвориши сије. (Тужно погледа на исцепан лист.)
Тако да будет тебје в царствије ада
Гдје плач и риданије и скрежет зубов,
(Подиже обе руке с књигом.)
И душу твоју да возмет дјавол!
(Хоће да се уклони. Чује се на капији лупа.)
ПАРТЕНИЈЕ (осврне се капији):
Ко лупа то?
I ВИТЕЗ (иза капије):
Отварај!
ПАРТЕНИЈЕ (отварајући капију):
Под светим кровом, Бога вишњега
Отварају се двери свакоме.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Драгутин Илић, умро 1926, пре 98 година.