Јаквинта/11

Јаквинта
Писац: Драгутин Илић
ПОЈАВА IV

ПОЈАВА IV
Долази војвода МИРКО.

МИРКО:
Нек ми опрости светла краљица
Што се под њезин усуђујем кров.
ЈАКВИНТА:
Ми смо под кровом каља нашога.
МИРКО:
Тако се вели. (Ратку)
Ја тебе тражим
РАТКО:
Имаш ми рећи што год војводо!
МИРКО:
Јест, једну само, да си нитков ти.
РАТКО:
Ха, каква дрскост?
МИРКО:
Подлац, увода!
Опадач гадни, кривоклетник јошт.
И псето, које мучки уједа.
Хоћеш ли за то других доказа
Ван оног што си показао сам,
Где хоћеш, ја ћу да ти докажем.
РАТКО (хватајући се за мач):
Ван крова, старче, да ти повратим
Са оштрим мачем твоју клевету;
За сваку реч ти враћам ударац!
Ван крова, старче!
(Пође.)
ЈАКВИНТА:
Ратко, овде стој!
РАТКО:
Светла гспођо.
ЈАКВИНТА:
Ја забрањујем!
РАТКО:
Али увреда?
ЈАКВИНТА:
За то ћу тражит правду краљеву!
Преда мном да ми људе напада,
Ха, то је нечувено још!
РАТКО:
Он је од краља амо дошао.
МИРКО:
Хајд, кукавицо, можеш остати,
Кад несмеш, мачем, а ти клеветом
Продужит' можеш твог живота пут!
РАТКО:
Не, светла круно, више не могу
Трпети мирно ове увреде!
Хајд на пред, псето, да ти покажем
Како се са мном може зборити !
(Оду обоје.)
ЈАКВИНТА:
Марија, за мном ! краљу хајдемо,
Увреди овој потражићу лек.
МАРИЈА:
Није л' из двора Мирко дошао?
О, светла круно, зар не видиш већ
Како Владимир с тобом поступа!
Зар не осећаш, како охоло,
Војвода краљев с тобом говори?
Да, то је само мали почетак
Срамоте што си дочекала сад:
Па опет повод зар да створимо.
Да би нас боље исмејао он?
ЈАКВИНТА:
И то Владимир да ми учини!
МАРИЈА:
А зар би смели људи његови
Краљеву вољу тако газити?
(Улази Стрибор.)
ЈАКВИНТА:
Не, ово није дело његово!
Ја морам ићи да се уверим,
Је ли Владимир ово спремио.
СТРИБОР:
Не иди, круно, све ћеш дознати
Из овог, што сам главом вдео.
ЈАКВИНТА:
Говори, шта је!
СТРИБОР:
Пролазећ' јутрос поред зидина,
Пред манастиром светог Сергија,
Краљевске где се дижу гробнце,
Чух топот неки... Зора румена
Тек што је златне власи расула,
Над обалама ладне Бојане.
Па тако рано туда топот тај?
То ме је мало зачудило тек,
Ал' када видех људи гомилу,
Код једног гроба где се устави,
Разгрћућ' с њега земље гомилу,
Ја приђох крадом да ме не спазе.
И видех када плочу дигоше,
А за тим двоје у гроб уђоше,
Из гроба кости избацише све.
Тад видех једног бесног витеза,
Са дивљим смејом како приступи.
И ногом згази једну лобању,
О светла круно!...
ЈАКВИНТА:
А чија беше оно гробница?
СТРИБОР:
Твог светлог мужа, краља Бодина!
ЈАКВИНТА (врисне):
Јаох!
СТРИБОР:
За доказ томе нек гроб сведочи
С лобањом овом што је згазише.
(Вади испод кабанице лобању.)
То је лобања краља Бодина.
(Даје јој.)
ЈАКВИНТА:
Ха, гнусног кола што се скупило,
Да руши права мога краљевства!
Ономе, кога у гроб сурваше,
Ни гробље више покој не штити!
СТРИБОР:
Светла краљце.. .
ЈАКВИНТА:
Даље, одласте.
Ко тражи тигра пробуђенога!?
Препуњен пехар моје освете,
Нек се над њином главом прелије!
СТРИБОР (тихо Марији):
У жицу смо добро куцнули.
Марија (тихо Стрибору):
И звуци ево где одјекују.
(Оду.)
ЈАКВИНТА (сама, гледајући у лобању):
Зар костур овај? Очи, уста та?
То љубљах ја? је л’ ово онај лик,
С поносом који мени сијаше,
Ко сунца први умиљати зрак?
Ев' овде беху уста његова,
Овде пољубца спуштао си лет!
А сад где су, ко их однесе?
Гле, овде беху очи његове,
Те лепе очи пако пламени,
Из њих сам пила љубавничку сласт!
А сада је земља све то испила,
Тек празан пехар мени испраћа,
Божански нектар источен је сав!
Је л' ово он? Да л’ ово љубљах ја?
Не, не!...
Па ипак јесте, спомен жалосни,
Што после жића нами остаје!
Ма за што тако рано утрну
Премили зрачак сунца мојега?
Завист му љуто смаче цели век,
Па сад и у гроб за њим полете,
Да буни санак мирне вечности.
О проклет, проклет, кога ископа!
И ја још трпим, јоште гледам зар?
Крај жићу њином! Крв њихову, крв,
У замену за ову лобању!
Ох крви, крви!
(Одјури, завеса пада)

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Драгутин Илић, умро 1926, пре 98 година.