III Дражајши господине мој!

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
III Дражајши господине мој!
Писац: Доситеј Обрадовић
Живот и прикљученија


У тартани, с којом пођем пут Корфа, било је око двадесет корабљеника, сви Греци до једнога, а ја гречески нигде ништа; расудите како ми је морало бити. А како сви сазнаду да ја њи[х]ова не разумем језика, свима дође већа жеља да са мном говоре. Добро за ме што сам при Книну неколико [и]талијански научио био; ово ми је ласно било за велико подобије овога језика с влашким, те сам се могао с капетаном корабља и с некима од корабљеников разговарати; а без тога сâм не знам што би[х] чинио. Слушао би[х] с великим вниманијем не би[х] ли најмање што разумео. Нигде ништа! Никад довека, помислим у себи, не научи[х] ја овог језика. Што је ситно — ситно преко сваке мере и разлога. Просипљу им се речи из уста како суште просо; нити се могах довољно начудити како се они могу међу собом разумевати. Но, што бог дâ, речем, утешавајући себе; док ово новчића имам, гледаћу не би ли се што научити могло, а кад њи[х] нестане, а ја ћу опет у Далмацију.

Лепо време, весма поспешан ветар; и тако трећи дан дођемо у пристаниште града Корфа. Платим капетану за превоз, а он зовне човека с барком, којему наместо две газете што би ме на брег изнео, дам му двадесет с уговором да се постара наћи ми квартир гди се [и]талијански говори. Овај узме новце, извезе ме на брег, избаци за мном моју торбу, пак отиде својим путем. Зовем ја! Молим! Он ништа; ваљада је био сасвим глув. Останем на брегу предградија, које сам потом сазнао да се Мандоћ зове, обзирући се на десно и на лево и не знајући ни куд ћу ни што ћу. Сат по подне, сунце припекло, нити даје ту више стојати. Упазим на крају предградија широку ограду зида, унутра зданија и лепа церков. Видим врата авлије отворена; уђем и седнем пред црквом под тороњ у љупком [х]ладу с намеренијем чекати ту док се поспусти сунце и дан порасхлади. Овде, замишљен и забринут од мореплаванија које ми је први ред тако дугачко било, забуњен и чисто као пијан, и не пада ми на ум да нисам ручао; седећи, наслоним се на зид и задремам. Иза сна чујем шаптање. Отворим очи. Негдер ми сад каже, ко зна, шта угледам. Множество неописане красоте девојака и међу њима гдикоја калуђерица, поизређале се по пенџери. Што ће ово сад бити од мене, ко бога верује, помислим; но што сам ја крив, кад је авлија отворена. У тај ма[х] уљезе у авлију и приступи к мени с дугачком, белом као снег, брадом свештеник, који, кад види да ја гречески ништа не разумем, стане беседити [и]талијански и на питање каже ми да је то манастир калуђерица гди се кћери господе Корфа уче и воспитавају. Отвори церков; ту се поклоним и целујем предивно изображене иконе. Кад, ето ти пречестна вида старица с другима двема господичнама, љубопитне знати ко сам, куд и зашто идем. Кажем им и како ме је они нитков баркаруол оставио на брегу. Сожале оне о мени и рече ми старица: „Благодари бога што ниси се на горега намерио који би ти и торбу однео.” На њи[х]ово питање имам ли трошак на тако далеки пут и у туђим странам, одговорим да ја новаца доста имам на две или три године. Онда стара госпођа заповеди своме капелану (то је био ови свештеник) да ме узме у свој дом; пробеседи нешто с њим гречески, пак онда мени рече: „Можете стајати у дому попа Марка, ако вам буде по вољи) месец или два, док што мало гречески научите, зашто ћете доћи у такова места гди се [и]талијански не говори. И за та два месеца ја ћу за вас платити; ви нисте му дужни ни новца дати. Притом чувајте се да му ништа не дате у зајам; то му је сва мана: узајмљује, пак неће да врати. И док се год добро с ким не познате, чувајте се свакога.” Зафалим јој на матерњој милости и настављенију и кажем да највише, ако се ту уставим, биће месец дана, зашто би[х] рад колико пре у Атон доћи.

Одведе ме поп Марко у свој дом и нађе ми једног младог солдата Далматинца који добро гречески знађаше. Погодим га за цекин на месец да ми сваки дан у уречени час долази, и почнем писати с нашими словами нужне речи и разговоре гречески. Ови солдат учини ме сутрадан познати се с једним поштеним човеком [Х]ерцеговцем, именем Антонијем, који у граду имађаше два своја дућана, трговаше с[а] свакојаким воћем и зеленима и ту ожењен добро стајаше. И ови ми крепко наложи да нипошто мојему домаћину ништа не узајмим и, ако ми што заиште, да речем да су моји новци у Антонија Шћавуна на сохрањенију.

Пети дан мој попо, зар ваљада је прегледао шта ја имам у торби, и видећи да ту ништа не стоји него две-три књиге, неки рукописни папири и преоблачила, запита ме при ручку гди ја моје цекине држим, говорећи да није „ѕenza rishio”, то јест безбедно, „да и[х] са собом којекуда носиш, но дај да ти и[х] сачувам. Ја, већ на то приуготовљен, кажем му у кога су. Поцрвени сав као скуват рак и, гледајући ме накриво, рече ми: „Che maledetta diffidenya hè questa! La madre superiora quel, ch’ el ga detteo, non miga ’l ga parlato da senno, solamete per scherzo.” To значи: „Какова проклета неувереност је то! Мати игуменија, оно што је рекла, није нимало говорила заисто, само за шалу.” Ћутим ја, мислећи, шала или не, ти баш нећеш ништа имати; пак онда погледам и ја на њега, баш као и он на ме, показујући му да не марим за њега ни за његову кућу, већ ја имам поштена познаника у граду, а новаца у кеси, то је мени доста.

Поподне дође мој солдат. Кажем му што ми се случило с домаћином. Вели ми он: „Ако ниси рад за ови месец заштедити три или четири цекина, можеш у граду за толико имати квартир и трапезу.” „Нисам ја овде дошао да штедим, но док имам да трошим”, одговорим. „Кад је тако,” шчепа он моју торбу, „а ти ’ајде са мном.” Прођемо кроз собу попову и кажемо му да ми полазимо. Стане он молити да му не чинимо те срамоте, да ће пропасти ако то чује стара госпођа; заклиње се да он није о злу мислио; у[х]вати за торбу пак не пушта. А кад ли ти га почне мој солдат муштрати, гречески с њим говорећи, смете се онај, па руке к себи; за љубов божју моли да не пођем тужити се игуменији. „По томе можеш ти спавати спокојан,” речем му, „нисам ја овде дошао процес терати.”

Дођемо у град к нашем [Х]ерцеговцу, који, смејући се, рече нам: „Ја сам добро знао да ће то тако бити; зао је оно поп. Но стара госпођа, добра душа, видећи га да плаче кад служи литурђију, вара се и мисли да није сасвим опак.” Има у граду леп манастирић Свете Јекатерине, с петорицом калуђера. Каже нам Антоније да они радо примају стране људе на кост, на недељу и на месец, и, будући да су беспослени, могао би[х] се и од њи[х] ползовати у разговору.

Пођемо к њима и погодимо се за 15 дана цекин и по. И ови сви по реду су ме исповедали - колико имам новаца? Откуд ми? И гди су? А како чују у Антонија Шћавуна, то ниједном није мило било чути. А, лењиви трбуси, мишљах у себи, ради би да беспослени живу и новаца да имају. Нека би учили децу као и ја, пак би имали. Они манастирић има лепе до[х]отке, али се игумну и калуђером ништа у руке не даје, разве што је уречено на трапезу и одејаније, а с прочим мирјани располажу и троше на школе и [х]оспитал градски, који је велики и прекрасан. у овом месту пребудем 45 дана, напишем и изучим наизуст много различни[х] разговора. Антоније учини ми познанство с неки капетани и мајори у венецијанској служби, Далматинци и Черногорци, који ме одведу протопопи града, покажу му и истолкују моје свидетељствено писмо и испросе да могу у церкви Свете Јекатерине славенски који пут служити. У овом острову мирски протопоп глава је свега свештенства. Који му драго епископ и патријарх ту да дође, мора њему потчињен бити, будући да је Свети Спиридон патрон Корфа, а ови је био мирски свештеник, то јест епископ ожењен, ибо у његово време монаси јошт нису били сасвим преобладали.

У недељу, кад сам хотео први ред служити, дође ми мајор с друга два официра и с Антонијем. Каже ми да ће протопоп и, многа господа Греци и Латини на моју службу доћи, него да даду пронети за ме тас, обнадеждавајући ме да ће ми се скупити најмање десет цекина. „Нипошто”, речем му, „нисам ја дошао овде срамотити себе и вас.” „М’ ’ајде, калуђеру, светао ти образ!” — отвешта мајор и пођемо у цркву.

При поласку одавде нађу ми корабаљ за Мореју и опреме ми један велики александријски сепет пун финога венецијанскога бискота, избрани[х] маслина и попржене рибе; предаду корабља капетану 15 бутеља шкопулскога и корфиотскога вина. Допрате ме око десеторица њи[х] у корабал, гди су јошт зарана дали спремити господски ручак. Ту по веселом обеду изгрлимо се, изљубимо се, срдечно изљубимо се и желећи да се опет видимо (како смо се на пет година потом и видли, кроме неких од официра који су у Италију прешли били) и тако растанемо се.

У Мореју би други или трећи дан допливали, како смо лепо време имали, но капетан корабља, имајући дело у Занту и Цефалонији, позадржимо се на путу. Девети дан дођемо у пристаниште града Патраса у Мореји. Недеља и рано. Пођем с неки корабљеници на службу у церков светога апостола Андреја Првозванаго. У време причастне, навале око двадесет калуђера с[а] сандучићи и с костима у њима просити; међу којима зачудим се кад угледам некога древнега Исаију Дечанца којега сам јоште у детињству мојему у Чакову, гди на светога краља Дечанскога просаше, познао и који, да не би мојега тетка Николе, би ме одвео у Дечане: потом, дијаконом у Хопову, по Бачкој просити виђао сам га. Овај сушти носи једну сребрну кутију и српски иште, говорећи: „Дајте милостињу на мошти Свете Ане у манастир Савину.” А његов дијакон за њим проси на мошти Светога Пантелејмона. Не знам ил’ ми је згадније било старога погрбљена, гди по цркви кашље и циганчи, гледати, или његова беднога дијакона, здраву момчину, углађену, с дугим перчином, који му сва леђа покриваше, и с таковим слободним и бестидним очима, не као да џебрачи, него баш као да нешто дели и раздаје. Тиска се кроз народ и за худим својим старцем пристаје и људма мира не да.

Полазећи из корабља, запитам шта сам дужан за превоз платити. Капетан одговори да је све плаћено у Корфу и да ја ништа нисам дужан. Конзул венецијански, на кога сам имао вручитељно писмо, прими ме учтиво и даде ми пасапорат да ми не би нигде у Турској [х]арача искали. Одавде, всегда находећи друштво, пођем од места до места лагано за прегледати ови прекрасни и у историји славнејши остров; које кад би хотео све подробно описивати, требало би ми неколико табака напунити. Два цела месеца задржим се ходајући по различни неисказане красоте мести и кроз Триполицу, древље зовому Мегалополис, отечество Филопименово, пређем у Навплеон, и ту нађем корабаљ за Атонску Гору.

Четверти дан стигнемо под Светопавловски манастир. Како изиђем на земљу, уљезем у једну башчу, услаждавајући се красотом различни[х] воћни[х] древеса, обремењени[х] плодом. Ту се про[х] одам за растрезвити се од морске несвестице. Недалеко под једном маслином учини ми се да видим један дугачак штап с верха накривљен, неисказане красоте; осијавајући га сунце, разни[х] цветова шаре чрезвичајно блиста[х]у се, као да је сваким видом многоцених брилијанта испештрен. Чудим се ко би такову вешт ту оставио. Приступам лагано и, будући од младости краткога вида, дођем око десетак коракљаји близо и Ту, сам не знам како, се уставим; и наместо што би[х] ближе приступио, почнем натрашке, све на ту вешт гледајући, уступати. Два или три коракљаја измакнем се и тада познам да оно на врху накривљено, то је зла змија окренула била главу к мени, чекајући ме да ближе дођем. А како види да се ја измичем, окрене од мене главу и с устремљенијем отиде. Благодарећи благој промисла десници на избављенију, с ужасом побегнем напоље.

У том манастиру нађем неколико Болгара монаха, од којих један одведе ме кроз Кареје у Хилендар. Како ми је жао било чути да је учитељ Евгеније, не могући трпити ту којекакве калуђерске кабале, пре четири месеца то чудновито место оставио, и ученици се сви разишли. Како монаси живу у том месту, то знам да сте чули од други[х] и да знате; ако ли не знате, јошт боље. Нађем неколико Сербов у Хилендару, који се ва век века с Болгари инате и не могу да се погоде чији је Хилендар. Мој добри и љубими Теодосије Карловчанин, и он се ту мора инатити. Ту проведем јесен и зиму, а на пролеће пођем опет на море за прећи у остров Патмос, чујући да се онде предаје јелински језик. Намери се корабаљ за Смирну у Азији Малој, а одатле кажу ми да се сваки дан може пригода имати за прећи у Патмос. Кад дођемо у Смирну, извезу ме у Франкомалу (тако се зове част града гди Европејци пребивају). При обеду на мојем квартиру дође ручати и један архитектон Грек. Овај, у разговору чујући куд намеравам, рече ми [и]талијански да ако хоћу да ме одведе да прегледам греческу велику школу и познам се с учитељем Јеротејем.

У три сата после подне пођемо и нађемо учитеља гди множеству ученика (од који[х] бјаху неки свештеници с великим брадама) толкује нешто. Каково би блаженство за мене било, мислим у себи, кад би[х] и ја међу ове могао пристати! Кад он сврши предавање, дође други млађи учитељ другој класи предавати. Пођемо у његову собу и како му кажем што сам, куд и зашто путујем. „У Патму,” рече ми, „за две или за три године по[х]арчићеш све што имаш, пак о чем ћеш после натраг поћи? Остани овде — рече ми — гди, ако и десет година устојиш, за квартир и препитаније нећеш ни новца потрошити. Ова школа [х]рани 30 ученика, а из тако далека места да сте петорица дошли, ја би[х] вас радо примио.” Учини ми се као да неко божество из њега говори. Пун радости приступим да му целујем руку, но он ми рече: „Богу благодари који те је овде довео гди ћеш получити све што желиш.” Призове попа Антима Атинејца и рече му да ме прими у своју собу, која је за две персоне, а он је у њој сам.

Ево, љубими мој, почетак, могу рећи, мојега Благополучија на овоме свету и моје давно желајеме науке. О мојем пребиванију и упражњенију при овом блаженом божјем чловеку, учитељу и благодетељу мојему, говорићу јоште у следујућем писму.

У Сесвегену в Лифландији,
јулија 1-го 1788.


Извори[уреди]

  • Антологија српске књижевности [1]


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Доситеј Обрадовић, умро 1811, пре 208 година.