Zašto ja ne umrih, gospođe od gospoj,
najprvo kad uzrih anđelski ures tvoj?
Ter ne bih patil sad gorušte ljuvezni,
s ke mi jest žestok jad i tužne boljezni;
jer slavni tvoj ures, moj venče gizdavi, 5
razgoril mene jes goruštom ljubavi;
ka ljubav satvori da cvijelim, da sam spet,
u željah da gori život moj i pamet.
Zato ja pravedno htih da te poslužu,
da s mojim zajedno obraz tvoj sadružu, 10
jeda bih životu odmakal što roka
i da ti ljepotu ne kažu s priroka.
Ali ti ne hvališ pravedno služen'je
i takođ ne žališ ljuveno tužen'je,
pokli neć da sam tvoj, pokoli neć k meni 15
svrnuti pogled svoj i ličci rumeni,
pokoli smiliti neće me tvoj ures
za kojim cviliti usilno meni jes.
Oh, ja mnjah da slava virnos jest satvorit
i služba da prava milos će izdvorit!20
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.
