Satrl bih tvrd kamen, i mramor taj kruti
učinil da plamen ljuveni оćuti,
i prignul na milos molbami mojima
pakljenu usilos ka milos ne ima:
a tebe, gospoje, ne mogu smilit' ja, 5
ni srce strt' tvoje, da ljuven plam prija.
Tvrgja si kamena, gorčija svijeh jada,
tebe moć ljuvena ni drži ni vlada,
mogući odolit', gdi moj plač poslišiš,
i gdi me žali svit, da me ti ne žališ. 10
Prem njeke naravi prihude mož' se rit',
kad braniš ljubavi u srce tvoje prit'.
Nemila njeka ćud, koja je u tebi,
ljuvenjem plač i trud shranjen je u tebi.
Blažen, tko lieposti tve nigda ne vidi, 15
kad š nje sve mladosti ljuveni plač slidi,
a tužan, tko sve dni želi te vidjeti,
bez tebe komu ni' čas moći živjeti,
neg' žive u smeći, ćuteći nepokoj
protiva svoj sreći starajuć život svoj. 20
Tim proklet čas i hip kad ja sliep ne ostah,
prie neg' tvoj obraz lip očima zagledah.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Хорације Мажибрадић, умро 1641, пре 383 године.
