Сатрл бих тврд камен, и мрамор тај крути
учинил да пламен љувени оћути,
и пригнул на милос молбами мојима
пакљену усилос ка милос не има:
а тебе, госпоје, не могу смилит' ја, 5
ни срце стрт' твоје, да љувен плам прија.
Твргја си камена, горчија свијех јада,
тебе моћ љувена ни држи ни влада,
могући одолит', гди мој плач послишиш,
и гди ме жали свит, да ме ти не жалиш. 10
Прем њеке нарави прихуде мож' се рит',
кад браниш љубави у срце твоје прит'.
Немила њека ћуд, која је у теби,
љувењем плач и труд схрањен је у теби.
Блажен, тко лиепости тве нигда не види, 15
кад ш ње све младости љувени плач слиди,
а тужан, тко све дни жели те видјети,
без тебе кому ни' час моћи живјети,
нег' живе у смећи, ћутећи непокој
протива свој срећи старајућ живот свој. 20
Тим проклет час и хип кад ја слиеп не остах,
прие нег' твој образ лип очима загледах.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Хорације Мажибрадић, умро 1641, пре 383 године.
