PJESAN 26
Odkoli tvoj ures odlučih ja dvorit,
vremena dosti jes izišlo, mogu rit;
za č lipos tva slavna i lice rumeno
posvoji odavna srce me ranjeno;
koje mi ne puštaš od sebe, vilo ma, 5
ni mi ga tužnu daš obazrit' očima,
bez koga nitkore, ne samo jedan ja,
živjeti ne more, ni prijat' pokoja.
A razlog toj neće, za službe za moje
da činiš tej smeće u meni, gospoje, 10
nego li da mene virnoga pomiliš,
za službe ljuvene, na ke me ti siliš;
budući ti kruna svim vilam na saj svit,
kreposti sve puna, ku nije moć' izrit'.
Za č slavni tvoj ures i rajski tvoj obraz 15
meni je zanil svies, um, pamet i svu vlas.
Cić togaj, ma vilo, smirno te ja molim,
ne moj ti bit' milo, da se tač ja bolim,
nego vidj sama ti, i sama stvori sud,
tere mi obrati u pokoj ovi trud; 20
tako se u vieke u pjesni slavila
tva lipos i dike, gospoje od vila.
