ПЈЕСАН 26
Одколи твој урес одлучих ја дворит,
времена дости јес изишло, могу рит;
за ч липос тва славна и лице румено
посвоји одавна срце ме рањено;
које ми не пушташ од себе, вило ма, 5
ни ми га тужну даш обазрит' очима,
без кога ниткоре, не само један ја,
живјети не море, ни пријат' покоја.
А разлог тој неће, за службе за моје
да чиниш теј смеће у мени, госпоје, 10
него ли да мене вирнога помилиш,
за службе љувене, на ке ме ти силиш;
будући ти круна свим вилам на сај свит,
крепости све пуна, ку није моћ' изрит'.
За ч славни твој урес и рајски твој образ 15
мени је занил свиес, ум, памет и сву влас.
Цић тогај, ма вило, смирно те ја молим,
не мој ти бит' мило, да се тач ја болим,
него видј сама ти, и сама створи суд,
тере ми обрати у покој ови труд; 20
тако се у виеке у пјесни славила
тва липос и дике, госпоје од вила.
