PJESAN 163
Nie triebi, gospoje, da t' kažu, kolik jad
oćutih cić tvoje žalosti ove sad;
za što znam, da poznaš, jer tvoje žalosti
ja ćutim veće dvaš od tvoje mladosti.
Razlog je, od koli u meni stan obra, 5
da ćutim na poli tvoja zla i dobra.
Nu misli nemir taj, ki tebe skončaje,
količak žestok vaj srcu mi zadaje.
Nu kada smislim ja prislavni razum tvoj,
kiem tvoja lipos sja vrhu svih od gospoj, 10
tuj mi se ne malo odloži tužice,
jedina ma hvalo, ma virna družice.
Za što znam, da poznaš, jer ovi žalosni
i trudni život naš protječe jak u sni;
i veće vremena tko bude živjeti, 15
teža mu bremena duh bude podniti.
Za to je smrt slatka, i vele blažena,
komu se za kratka prigodi vremena,
kako se dogodi onomu, gospodje,
koga ti porodi, ter k bogu sad podje; 20
uživat' gdi ima radosti velike,
i boga očima gledati po vike.
Kad smisliš veselja, i rados veliku,
od kojih izriet'ja ne mogu priliku,
koje duh njemu sad uživa u raju, 25
smislivši, da nikad svrhe ne imaju;
ako tej radosti budeš ti smišljati,
tvoje ćeš žalosti svršeno parjati.
Nu neka cvilim ja cjeć moje nesreće,
jer togaj pokoja uživat' moj neće; 30
za č prije vremena narav ga ugasi,
jaoh, još ne rodjena, toj mene porazi;
radosti ter moje i jošte njegove
obrnu, gospoje, u gorke jadove.
Za toj se ti smiri a neka cvilim ja; 35
za što me svud tiri prihuda čes moja.
