ПЈЕСАН 163
Ние триеби, госпоје, да т' кажу, колик јад
оћутих цић твоје жалости ове сад;
за што знам, да познаш, јер твоје жалости
ја ћутим веће дваш од твоје младости.
Разлог је, од коли у мени стан обра, 5
да ћутим на поли твоја зла и добра.
Ну мисли немир тај, ки тебе скончаје,
количак жесток вај срцу ми задаје.
Ну када смислим ја приславни разум твој,
кием твоја липос сја врху свих од госпој, 10
туј ми се не мало одложи тужице,
једина ма хвало, ма вирна дружице.
За што знам, да познаш, јер ови жалосни
и трудни живот наш протјече јак у сни;
и веће времена тко буде живјети, 15
тежа му бремена дух буде поднити.
За то је смрт слатка, и веле блажена,
кому се за кратка пригоди времена,
како се догоди оному, господје,
кога ти породи, тер к богу сад подје; 20
уживат' гди има радости велике,
и бога очима гледати по вике.
Кад смислиш весеља, и радос велику,
од којих изриет'ја не могу прилику,
које дух њему сад ужива у рају, 25
смисливши, да никад сврхе не имају;
ако теј радости будеш ти смишљати,
твоје ћеш жалости свршено парјати.
Ну нека цвилим ја цјећ моје несреће,
јер тогај покоја уживат' мој неће; 30
за ч прије времена нарав га угаси,
јаох, још не родјена, тој мене порази;
радости тер моје и јоште његове
обрну, госпоје, у горке јадове.
За тој се ти смири а нека цвилим ја; 35
за што ме свуд тири прихуда чес моја.
