PJESAN 137
Dražu ja imah stvar, moj cviete gizdavi,
što jutros na solar biljeg mi postavi,
nego li meni sad da na čas daruju
najl'jepši jedan grad, da u njem kraljuju,
er poznam, da sasma u tvojoj (?) lieposti 5
još niesam, kruno ma, bez drage milosti;
bez koje na svieti, jedina ma vilo,
nije mi živjeti ugodno i milo.
Tiein, kruno, ako hoc', da ti rob živ hodi,
lasno ćeš stvorit' moć', nared' mi što godi, 10
neka taj razgovor ja budem imati,
kad tebe i tvoj dvor ne budem gledati.
Jer kada budu poć' na oni dalek put,
gledat'te neću moć'ni rieči tvoje čut';
nu tvoja zapoviecl srcu mom'ranjenu 15
smirit' će svaku zled i muku Ijuvenu.
Kroz toj te sad molju, ne moj me umorit'
u ovu nevolju, kad lasno mož' stvorit',
ter me ćeš dobiti za slugu i roba,
da vjerno služiti budem ti do groba; 20
