ПЈЕСАН 137
Дражу ја имах ствар, мој цвиете гиздави,
што јутрос на солар биљег ми постави,
него ли мени сад да на час дарују
најл'јепши један град, да у њем краљују,
ер познам, да сасма у твојој (?) лиепости 5
још ниесам, круно ма, без драге милости;
без које на свиети, једина ма вило,
није ми живјети угодно и мило.
Тиеин, круно, ако хоц', да ти роб жив ходи,
ласно ћеш створит' моћ', наред' ми што годи, 10
нека тај разговор ја будем имати,
кад тебе и твој двор не будем гледати.
Јер када буду поћ' на они далек пут,
гледат'те нећу моћ'ни риечи твоје чут';
ну твоја заповиецл срцу мом'рањену 15
смирит' ће сваку злед и муку Ијувену.
Кроз тој те сад мољу, не мој ме уморит'
у ову невољу, кад ласно мож' створит',
тер ме ћеш добити за слугу и роба,
да вјерно служити будем ти до гроба; 20
