Кад је 1427 године умро деспот Стеван Лазаревић, наслеђује га по ранијем споразуму његов сестрић Ђурђе Бранковић-Смедеревац, човек преко 60 година, али крепак, мудар и политички искусан. Оставши без утврђених места која му узеше Турци и Мађари, Ђурђе почиње да зида Смедерево. Вероватно је још с јесени 1428 године припреман материјал за зидање, али је рад почет тек у пролеће 1429 године. У јесен 1430 год. данашњи град је већ био готов. Ђурђе је у њему сместио и свој двор, и тако Смедерево постаје политички центар српског народа.
Дубровчани често посећују Смедерево у то доба и имају у њему своју колонију.
Године 1434 прослављена је у Смедереву свадба Ђурђеве кћери Катарине и грофа Улриха Цељског. Одмах затим султан Мурат II шаље Ђурђу посланике и тражи за себе млађу кћер Ђурђеву Мару, којој не беше ни пуних 14 година. Ћурђе му је мораде дати. Али ни та родитељска жртва није донела спасење. Већ 1439 године сам султан са 130.000 људи нападе на Смедерево. Султан је излио и неколико огромних топова, и већина Срба тада је са страхом први пут чула топове. После тромесечне опсаде град се предаде услед глади. Султан нареди да се цркве претворе у џамије и да се у Смедерево досели што више Турака.
После успешног рата Срба и Мађара против Турака од 1443 године, Ћурђу је враћена цела деспотовина са Смедеревом, по миру у Сегедину 1444 године.
Септембра 1444 Ђурђе у Смедереву гостољубљиво прима Хуњадија и краља Владислава, иако није хтео с њима да пристане на рушење сегединског мира.
У пролеће 1449 потписан је мир између Турске и Угарске у Ђурђевом двору у Смедереву. Ђурђе је том приликом био Портин пуномоћник.
12 јануара 1453 године била је у Смедереву велика свечаност. Тада је донето у Смедерево тело светог Луке, које је Ђурђе купио од султана за 30.000 дуката и пренео у Смедерево из Рогоса у Епиру. У Смедереву је свечево тело лежало све до пропасти 1459 године. Лепе описе те свечаности налазимо у делу „Ђурађ Бранковић” од Чедомиља Мијатовића.
4
