Kad je 1427 godine umro despot Stevan Lazarević, nasleđuje ga po ranijem sporazumu njegov sestrić Đurđe Branković-Smederevac, čovek preko 60 godina, ali krepak, mudar i politički iskusan. Ostavši bez utvrđenih mesta koja mu uzeše Turci i Mađari, Đurđe počinje da zida Smederevo. Verovatno je još s jeseni 1428 godine pripreman materijal za zidanje, ali je rad počet tek u proleće 1429 godine. U jesen 1430 god. današnji grad je već bio gotov. Đurđe je u njemu smestio i svoj dvor, i tako Smederevo postaje politički centar srpskog naroda.
Dubrovčani često posećuju Smederevo u to doba i imaju u njemu svoju koloniju.
Godine 1434 proslavljena je u Smederevu svadba Đurđeve kćeri Katarine i grofa Ulriha Celjskog. Odmah zatim sultan Murat II šalje Đurđu poslanike i traži za sebe mlađu kćer Đurđevu Maru, kojoj ne beše ni punih 14 godina. Ćurđe mu je morade dati. Ali ni ta roditeljska žrtva nije donela spasenje. Već 1439 godine sam sultan sa 130.000 ljudi napade na Smederevo. Sultan je izlio i nekoliko ogromnih topova, i većina Srba tada je sa strahom prvi put čula topove. Posle tromesečne opsade grad se predade usled gladi. Sultan naredi da se crkve pretvore u džamije i da se u Smederevo doseli što više Turaka.
Posle uspešnog rata Srba i Mađara protiv Turaka od 1443 godine, Ćurđu je vraćena cela despotovina sa Smederevom, po miru u Segedinu 1444 godine.
Septembra 1444 Đurđe u Smederevu gostoljubljivo prima Hunjadija i kralja Vladislava, iako nije hteo s njima da pristane na rušenje segedinskog mira.
U proleće 1449 potpisan je mir između Turske i Ugarske u Đurđevom dvoru u Smederevu. Đurđe je tom prilikom bio Portin punomoćnik.
12 januara 1453 godine bila je u Smederevu velika svečanost. Tada je doneto u Smederevo telo svetog Luke, koje je Đurđe kupio od sultana za 30.000 dukata i preneo u Smederevo iz Rogosa u Epiru. U Smederevu je svečevo telo ležalo sve do propasti 1459 godine. Lepe opise te svečanosti nalazimo u delu „Đurađ Branković” od Čedomilja Mijatovića.
4
