II Љубими мој!
| ←I Пречестњејши господине! Љубимејши и дражени мој! | II Љубими мој! Писац: Доситеј Обрадовић Живот и прикљученија |
III Дражајши господине мој!→ |
Верни мој друг Атанасије пребуде са мном у Загребу шест дана и, видећи ме намештена при добрим људма, седми дан отпратим га до преко Саве и ту се с многим сузама растанемо. У дому квартира мојега на[х]ођаше се један ђак, брат дома госпође, именем Антун. Ови при језуитам слушаше философију и кад год не би имао свога дела, всегда би заједно били. Он ми поклони своју граматику (читати сам могао латински) и зада ми прву милу лекцију „haec musa”. Граматике се ту штампају с изјашњенијем дијалекта хорватскога; то ми је помагало. Но судите колика је радост моја била кад нађем у латинском језику велико подобије с влашким, који је мени из детињства у Банату како и наш серпски познат био! Ту ми се сва зима не учини дужа него један дан. Антун, који ме весма љубљаше, предаваше ми с великом радостију осам части слова, даваше ми сверх њи[х] окупације и толковаше ми неке историјице.
Први дан марта месеца дође у исти дом гди сам ја, на квартир, један од наших свештеника из Хорватске и у разговору каже ми да је дошао куповати нужне ствари за пут у армију, куд мисли по воскресенију поћи. А кад од мене чује шта ја ту чекам, возрадује се весма и „бог нас је овде саставио” рече. „Ја сам се“, каже ми, „старао гди ћу ђака наћи који добро уме читати и при церковном правилу и служби помагати”: Ја му се обештам да ћу га за годину дана верно служити. А он мени — да ће ми дати педесет форинти и, ако прилике не нађе боље, о свом трошку да ће ме отправити из армије у Русију. „Ако си што овде дужан, а не можеш исплатити, до 5 или 10 фор[и]нти, ја ћу ти дати и за то ћеш ми помагати ови велики пост у цркви до воскресенија, а потом почеће се време наше године”: Благодарим му и да имам чим платити - кажем. Рече ми да га пођем у том и том дому у Петрињи чекати и да ће он ту прекосутра бити.
Мој љубезни Антун отпрати ме у сестре своје колеси до Турова Поља. Ту се загрлимо и изљубимо и он ми даде свога познаног човека који ме доведе у Петрињу. При реченом свештенику пребудем до Ускрса. Ови намераваше по празнику поћи и од епископа патенту на то узети; кад на светли фторник дође нам невесео глас да је други свештеник епископу Грешлики неколико дуката више дао, него лије мој обештао био, и патенту већ узео. Кажу нам к тому да они свештеник води за ђака свога синовца. Тај исти дан пригоди ми се и други случај који ме здраво уплаши.
У церкви смо на литургији, кад ето ти улезе млад момак. Подиђу ме мрави; мислим у себи, ко би други баш онде на образу имао Гавре из Вуковара, владике Партенија ђака, велики младеж? Рад би[х] или да је ко други, пак на част му младеж, или, ако је он, да ме како не позна. Како се служба сврши, а он ти управ к мени, који му се као стидљива невеста и невешт начињах. Зовне ме напоље да ме нешто пита. Одемо насамо под један [х]раст. „Залуду се ти поклапаш“, рече ми, „ја тебе познајем како год и ти мене; ал’ се ти нимало мене не бој; зар си ти заборавио да смо се ми свагда добро пазили? Добро си учинио што си од калуђера утекао; баш као да си мене питао! Ти знаш да ко не би рад свађати се док је год жив, онде му није места. Него, кажи ми, куд сад мислиш?” Јавим му ја у каквој сам надежди био и која је већ сасвим ишчезнула. „’Ајде са мном“, рече ми, „у Беч. Ја тамо идем гди службу искати, јер би[х] рад немецки добро научити.” „Кад сам пошао, морам кудгод ићи; ’ајде куд ти драго!” — отвештам ја. Вели ми да је чуо да ће Данил, плашки епископ, поћи у Беч; да је он њему добро познат и да би с њим до Беча могли доћи; те ти ми сутрадан пут Плашкога.
Кад ту дођемо, нађемо епископа који нас прими љубезно и принуди остати при њему два-три дни. Овај блажени божији чловек! Као да га сами бог на то упути да ми дâ совет који ће благополучије целога живота мојега причинити. Представи ми да је мучна ствар тако далеки предузимати пут без довољно трошка. „За Гаврила је лакше. Он неколико и немачки зна, а службу ’оће; то ласно може наћи гди му драго. А за тебе“, вели ми, „најбоље би било да гди школу држиш; за две или три године можеш стећи коју стотину форинтâ, пак онда реци — идем у Русију.” Ови совет смили ми се сасвим. „Гди би[х] нашао таково место гди би потребу од мене имао ко?” — запитам га. „Нигде тако као у Далмацији”, одговори ми; из различних места ондешњи свештеници молили су ме, и често ,ми пишу, да им ког магистра пошаљем. И чини ми се“, приложи, „да ћеш у манастиру Комоговини наћи једнога свештеника отуда с којим можеш тамо поћи. И само име Далмација пољуби ми се, аки би пречувствовао у срцу да ћу ту неколико весели[х] и спокојни[х] провести година. Дођем с Гавром до Комоговине, и ту се растанемо. Он оде пут Беча, а ја, не нашавши ту више поменутога свештеника, покажу ми велики друм преко Велебита, пођем и сам покрај Светога Микуле, преко планине, пут Лике и Крбаве. Пролеће, красота време! Све певајући да се горе и долине разлежу! Јошт да нисам се гдигди пастирски[х] паса плашио, чинило би ми се као да на Пигасу, Велерофонтову коњу, јашем.
Пети дан пређем Вучјак планину и сиђем у Крупу манастир и ту се уставим дан-два, за отпочинути и распитати за каково место гди магистра требују. Ту ми кажу за толика места; да нас је десеторо било, сви би могли намештени бити. Но, игуман Теодосије, будући особити пријатељ протопопе Јоана Новаковића у Книнском Пољу и његовога комшије попа Марка Бједова с Пађена, пошље ме к њима. Ови ме добри свештеници једва дочекају и при церкви Светога Георгија, баш пред градом Книнем, у дому церковном станем учите децу.
Греческе церкве народ у венецијанској Далмацији, не имајући епископа, они од мирски[х] свештеника који су познати за своје чесно владање, за добродетељ и за природни здрави разум, ту су не само у својим парохијам, но и у целој провинцији како год патријарси и епископи. Такови су били у време мојег онде пребивања Јоан Новаковић книнопољски, Аврам Симић косовски Кричка дернишки. Њима совершено приличествује оно слово апостола Павла да ко год добро управља домом и фамилијом својом, тај ће и с церковију, то јест с церковним општеством благоразумно управљати. Без науке, јер је нису имали гди получити, али (то што је важно и велико у животу) не само без никакове злобе но и са сваким наравним честним својством украшени. А ово је прекрасна мудрост! Природни разум с чистом љубовију к правди и к чесности соједињен! Они су мене називали својим младим учитељем зато што сам ја њи[х]ову дечицу обучавао читати, писати, некима сам предавао и толковао катихисис како сам могао; бољег од мене ту није било, зато сам ја морао најбољи бити. Али сам ја (и не мислећи тада о том) од њих исти[х], а навластито од Новаковића, с којим сам у комшилуку живио и све празничне дне у његовом друштву био и проводио, најнужније и најлепше у животу лекције примао, то јест лекције непритворности, чистосердечности, љубезности и благонаравија. Каково блаженство и рај на земљи с онаковим светим и добрим људма живити! Оно су прави свеци, а нити знаду нити мисле да су.
Што ћу јоште о њима рећи, сваком ће мило бити чути. Ови[х] свештеника, не само фамилије њихове, но и парохијални народ, сви су то трудољубиви, добри, правдољубиви и поштени људи. При опредељеној плаћи, што ми је свак за своје дете на месец давао, по њи[х]овом установљенију и обичају, кад би ко довео своје дете, донео би ми две меричице и две оке масла и један велики сирац. Но, мој љубезни протопоп Новаковић, поп Марко Бедов, Трифун Синобад, Симо Стевановић из града (кроме других многих који би ме радосно дочекали) никада не би ми дали на мојем квартиру залогај хлеба изести. Баш као да су ме под аренду узели били и кад би[х] код једнога ручао, морао би[х] код другога вечерати, нити је мени надежда избављенија дозвољена била. Да сам и ја за њи[хову децу трудио, ово је мени нешто од природе; како за себе што добро рад сам научити, тако и што знам другима предавати. Три године по погодби мојеј, проведем с оним божјим људма три миле године које всегда с услажденијем срца спомињем и које сам за основаније свему следујућему мојему живљењу положио; зашто сам у њима не само опитом познао и научио, него и у јестество себи претворио како човек у ниском состојанију може с малим задовољан, добар и благополучан бити. И кад сам год на неколико година потом премудрога Фенелона у његовом Телемаху описаније блаженога сеоског живота читао, всегда ми је срце играло од радости, мислећи, овако су мој Новаковић, овако Симић, овако Кричка живили! И мени овако дај, боже, провести живот!
По протеченију ове три године нађе се у мојој кеси око сто венетски[х] цекина. Чујем да у Атонској Гори на гласу Евгеније учитељ предаје на јелинском језику науке. [Х]ајде тамо, помислим, новци су ово! Пођем морем у Боку од Котора, да ту нађем корабаљ за Грецију, но у том се месту разболим од грознице. Намери се на ме неки игуман из Свете Петке из Маина. Каже ми он да је бедна ствар за грозничава мореплаваније, како и јест; позове ме к себи и наложи ми да за моје препитаније, кад би ме грозница пуштала, четворој деци лекције дајем.
Епископи черногорски, стари Сава и Василије, имали су и у Маинам своје домове, винограде и маслине и мало подаље на Стањевићи свој манастир и дворове; и тако би често с њима бивали. Тресавица, како ми узјаше за врат, нипошто целу јесен и зиму неће да ме се прође, но сваки трећи дан ето ти ње. О празнику воскресенија на Стањевићи служим како дијакон с владиком Василијем и с многим другима литургију. Не имајући на таки славни празник нигде никога да запопи, „[х]оћеш да те запопим,” рече ми, „барем да знаш да си у Черној Гори био?” „Што вам драго”, одговорим ја, „мени је свеједно та сад, та после. Једва то изречем, он учини знак старому архидијакону Стефану, а ови ти са мном: „Повели!”
Немоћ моја весма ме раслаби и принуди возвратити се у Далмацију. Ужасне се мој љубими Новаковић кад ме види тако слаба и преображена; и имајући у својој парохији некога доброга свештеника Леонтија из Фрушке Горе за магистра, советује мене да се наместим у лепом месту при здравој и целитељној води у ближњему селу Голубићу. Овде се погодим за две године учити децу и за месец дана совершено оздравим.
У трећем месецу фторе године, будући ово место близу Босне, окуже се неке куће у Голубићу; онда ти, куд који може, бежи, и ја пређем у Косово, гди пребудем у дому попа Аврама Симића један месец. Ови имађаше беседе Златоустога на дејанија апостолска; ту и[х] станем опет с приљежанијем читати и нека места, која би ми најугоднија била, преписивати. Његова најстарија кћи Јелена замоли ме да јој што из те књиге просто српски напишем. Тада ја све оно, што сам већ био за се преписао, преведем на просто и за учинити да оној прекрасној девици читање тога буде пријатније, расположим то на главе, почињући сваку по азбуки. Она је то тако радо читала и томе се толико радовала, колико да је сву мудрост Соломонову у она два-три табака имала. То су други с великом молбом од ње просили и преписивали; и тако се разнесе и расплоди по свој Далмацији под именом Доситеове Буквице. Ово је први повод и узрок да се у мени велика жеља зачне и роди да ми само дотле бог дарује живот док што српски на штампу издам и прекрасним кћерма и синовом рода мојега соопштим. Милостиви бог исполнио је желаније моје с лихвоју, сподобивши ме за ово претпријатије љубов и похвалу избранејших нације наше, од којих сте и ви, дражајши мој, заслужити.
Они људи тако су ми добри и мили били да од толико година и данас срце ми за њима тужи као да сам се с њима јуче растао. Љубов к науци морала је у мени силна бити кад ме је од њих отргнути могла. Без сумњенија, ово слатко и благородно својство, тако неодложно и природно срцу и души нашеј, љубов, мора за нешто вечно опредељено бити, јер би почти залуду било кад би само за тако скоро ишчезајеме предмете битије своје получило. Из Косова пређем у манастир Драговић, гди сам два цела месеца некога попа Лазу чекао да с њим у Приморје дођем, зашто, како сам рекао, будући у неки мести кужни мор, сâм нисам смео путовати; а ови свештеник држао је једну парохију дан [х]ода дугу, гди кућа, гди две, а гди пет поизмешате међу римске церкве људма. Он пође у велики пост своје људе исповедати и причестити. Млад свештеник као и ја, дакле, заједно исповедамо. Но, оне доброте људи нити је гди чути на свету ни видити! Дође са страхом да се исповеда, а никаква зла у животу није ни помислио; нејма ти ништа казати разве да је кад у среду и петак јео (за хиљаду глава не би ко погодио да му се не каже) — рака! Ништа друго. Или пасуља са зејтином, зашто у Приморју зејтина изобилије. Ако ли је ко на злу времену несташне јариће сатеривајући опсовао, тај ти је међу њима највећи грешник. Међу овакови свети грешници проведем велики пост и празнујем воскресеније. По празнику отпрати ме поп Лазо до града Трогира, који је ту близу. Одавде пређем у Сплит и ту се укрцам у једну месалонитску тартану, за Корф.
S. S. Ово је шести месец како се чека овде типографчик; по свој прилици, неће одржати реч. Зато намеравам поћи у Лифландију гди ћу се на добрам господина генерала Зорича месец дана бавити. Одатле ћете од мене следујуће примити писмо.
Извори[уреди]
- Антологија српске књижевности [1]
|