II Ljubimi moj!

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
II Ljubimi moj!
Pisac: Dositej Obradović
Život i priključenija


Verni moj drug Atanasije prebude sa mnom u Zagrebu šest dana i, videći me nameštena pri dobrim ljudma, sedmi dan otpratim ga do preko Save i tu se s mnogim suzama rastanemo. U domu kvartira mojega na[h]ođaše se jedan đak, brat doma gospođe, imenem Antun. Ovi pri jezuitam slušaše filosofiju i kad god ne bi imao svoga dela, vsegda bi zajedno bili. On mi pokloni svoju gramatiku (čitati sam mogao latinski) i zada mi prvu milu lekciju „haec musa”. Gramatike se tu štampaju s izjašnjenijem dijalekta horvatskoga; to mi je pomagalo. No sudite kolika je radost moja bila kad nađem u latinskom jeziku veliko podobije s vlaškim, koji je meni iz detinjstva u Banatu kako i naš serpski poznat bio! Tu mi se sva zima ne učini duža nego jedan dan. Antun, koji me vesma ljubljaše, predavaše mi s velikom radostiju osam časti slova, davaše mi sverh nji[h] okupacije i tolkovaše mi neke istorijice.

Prvi dan marta meseca dođe u isti dom gdi sam ja, na kvartir, jedan od naših sveštenika iz Horvatske i u razgovoru kaže mi da je došao kupovati nužne stvari za put u armiju, kud misli po voskreseniju poći. A kad od mene čuje šta ja tu čekam, vozraduje se vesma i „bog nas je ovde sastavio” reče. „Ja sam se“, kaže mi, „starao gdi ću đaka naći koji dobro ume čitati i pri cerkovnom pravilu i službi pomagati”: Ja mu se obeštam da ću ga za godinu dana verno služiti. A on meni — da će mi dati pedeset forinti i, ako prilike ne nađe bolje, o svom trošku da će me otpraviti iz armije u Rusiju. „Ako si što ovde dužan, a ne možeš isplatiti, do 5 ili 10 for[i]nti, ja ću ti dati i za to ćeš mi pomagati ovi veliki post u crkvi do voskresenija, a potom počeće se vreme naše godine”: Blagodarim mu i da imam čim platiti - kažem. Reče mi da ga pođem u tom i tom domu u Petrinji čekati i da će on tu prekosutra biti.

Moj ljubezni Antun otprati me u sestre svoje kolesi do Turova Polja. Tu se zagrlimo i izljubimo i on mi dade svoga poznanog čoveka koji me dovede u Petrinju. Pri rečenom svešteniku prebudem do Uskrsa. Ovi nameravaše po prazniku poći i od episkopa patentu na to uzeti; kad na svetli ftornik dođe nam neveseo glas da je drugi sveštenik episkopu Grešliki nekoliko dukata više dao, nego lije moj obeštao bio, i patentu već uzeo. Kažu nam k tomu da oni sveštenik vodi za đaka svoga sinovca. Taj isti dan prigodi mi se i drugi slučaj koji me zdravo uplaši.

U cerkvi smo na liturgiji, kad eto ti uleze mlad momak. Podiđu me mravi; mislim u sebi, ko bi drugi baš onde na obrazu imao Gavre iz Vukovara, vladike Partenija đaka, veliki mladež? Rad bi[h] ili da je ko drugi, pak na čast mu mladež, ili, ako je on, da me kako ne pozna. Kako se služba svrši, a on ti uprav k meni, koji mu se kao stidljiva nevesta i nevešt načinjah. Zovne me napolje da me nešto pita. Odemo nasamo pod jedan [h]rast. „Zaludu se ti poklapaš“, reče mi, „ja tebe poznajem kako god i ti mene; al’ se ti nimalo mene ne boj; zar si ti zaboravio da smo se mi svagda dobro pazili? Dobro si učinio što si od kaluđera utekao; baš kao da si mene pitao! Ti znaš da ko ne bi rad svađati se dok je god živ, onde mu nije mesta. Nego, kaži mi, kud sad misliš?” Javim mu ja u kakvoj sam nadeždi bio i koja je već sasvim iščeznula. „’Ajde sa mnom“, reče mi, „u Beč. Ja tamo idem gdi službu iskati, jer bi[h] rad nemecki dobro naučiti.” „Kad sam pošao, moram kudgod ići; ’ajde kud ti drago!” — otveštam ja. Veli mi da je čuo da će Danil, plaški episkop, poći u Beč; da je on njemu dobro poznat i da bi s njim do Beča mogli doći; te ti mi sutradan put Plaškoga.

Kad tu dođemo, nađemo episkopa koji nas primi ljubezno i prinudi ostati pri njemu dva-tri dni. Ovaj blaženi božiji človek! Kao da ga sami bog na to uputi da mi dâ sovet koji će blagopolučije celoga života mojega pričiniti. Predstavi mi da je mučna stvar tako daleki preduzimati put bez dovoljno troška. „Za Gavrila je lakše. On nekoliko i nemački zna, a službu ’oće; to lasno može naći gdi mu drago. A za tebe“, veli mi, „najbolje bi bilo da gdi školu držiš; za dve ili tri godine možeš steći koju stotinu forintâ, pak onda reci — idem u Rusiju.” Ovi sovet smili mi se sasvim. „Gdi bi[h] našao takovo mesto gdi bi potrebu od mene imao ko?” — zapitam ga. „Nigde tako kao u Dalmaciji”, odgovori mi; iz različnih mesta ondešnji sveštenici molili su me, i često ,mi pišu, da im kog magistra pošaljem. I čini mi se“, priloži, „da ćeš u manastiru Komogovini naći jednoga sveštenika otuda s kojim možeš tamo poći. I samo ime Dalmacija poljubi mi se, aki bi prečuvstvovao u srcu da ću tu nekoliko veseli[h] i spokojni[h] provesti godina. Dođem s Gavrom do Komogovine, i tu se rastanemo. On ode put Beča, a ja, ne našavši tu više pomenutoga sveštenika, pokažu mi veliki drum preko Velebita, pođem i sam pokraj Svetoga Mikule, preko planine, put Like i Krbave. Proleće, krasota vreme! Sve pevajući da se gore i doline razležu! Jošt da nisam se gdigdi pastirski[h] pasa plašio, činilo bi mi se kao da na Pigasu, Velerofontovu konju, jašem.

Peti dan pređem Vučjak planinu i siđem u Krupu manastir i tu se ustavim dan-dva, za otpočinuti i raspitati za kakovo mesto gdi magistra trebuju. Tu mi kažu za tolika mesta; da nas je desetoro bilo, svi bi mogli namešteni biti. No, iguman Teodosije, budući osobiti prijatelj protopope Joana Novakovića u Kninskom Polju i njegovoga komšije popa Marka Bjedova s Pađena, pošlje me k njima. Ovi me dobri sveštenici jedva dočekaju i pri cerkvi Svetoga Georgija, baš pred gradom Kninem, u domu cerkovnom stanem učite decu.

Grečeske cerkve narod u venecijanskoj Dalmaciji, ne imajući episkopa, oni od mirski[h] sveštenika koji su poznati za svoje česno vladanje, za dobrodetelj i za prirodni zdravi razum, tu su ne samo u svojim parohijam, no i u celoj provinciji kako god patrijarsi i episkopi. Takovi su bili u vreme mojeg onde prebivanja Joan Novaković kninopoljski, Avram Simić kosovski Krička derniški. Njima soveršeno priličestvuje ono slovo apostola Pavla da ko god dobro upravlja domom i familijom svojom, taj će i s cerkoviju, to jest s cerkovnim opštestvom blagorazumno upravljati. Bez nauke, jer je nisu imali gdi polučiti, ali (to što je važno i veliko u životu) ne samo bez nikakove zlobe no i sa svakim naravnim čestnim svojstvom ukrašeni. A ovo je prekrasna mudrost! Prirodni razum s čistom ljuboviju k pravdi i k česnosti sojedinjen! Oni su mene nazivali svojim mladim učiteljem zato što sam ja nji[h]ovu dečicu obučavao čitati, pisati, nekima sam predavao i tolkovao katihisis kako sam mogao; boljeg od mene tu nije bilo, zato sam ja morao najbolji biti. Ali sam ja (i ne misleći tada o tom) od njih isti[h], a navlastito od Novakovića, s kojim sam u komšiluku živio i sve praznične dne u njegovom društvu bio i provodio, najnužnije i najlepše u životu lekcije primao, to jest lekcije nepritvornosti, čistoserdečnosti, ljubeznosti i blagonaravija. Kakovo blaženstvo i raj na zemlji s onakovim svetim i dobrim ljudma živiti! Ono su pravi sveci, a niti znadu niti misle da su.

Što ću jošte o njima reći, svakom će milo biti čuti. Ovi[h] sveštenika, ne samo familije njihove, no i parohijalni narod, svi su to trudoljubivi, dobri, pravdoljubivi i pošteni ljudi. Pri opredeljenoj plaći, što mi je svak za svoje dete na mesec davao, po nji[h]ovom ustanovljeniju i običaju, kad bi ko doveo svoje dete, doneo bi mi dve meričice i dve oke masla i jedan veliki sirac. No, moj ljubezni protopop Novaković, pop Marko Bedov, Trifun Sinobad, Simo Stevanović iz grada (krome drugih mnogih koji bi me radosno dočekali) nikada ne bi mi dali na mojem kvartiru zalogaj hleba izesti. Baš kao da su me pod arendu uzeli bili i kad bi[h] kod jednoga ručao, morao bi[h] kod drugoga večerati, niti je meni nadežda izbavljenija dozvoljena bila. Da sam i ja za nji[hovu decu trudio, ovo je meni nešto od prirode; kako za sebe što dobro rad sam naučiti, tako i što znam drugima predavati. Tri godine po pogodbi mojej, provedem s onim božjim ljudma tri mile godine koje vsegda s uslaždenijem srca spominjem i koje sam za osnovanije svemu sledujućemu mojemu življenju položio; zašto sam u njima ne samo opitom poznao i naučio, nego i u jestestvo sebi pretvorio kako čovek u niskom sostojaniju može s malim zadovoljan, dobar i blagopolučan biti. I kad sam god na nekoliko godina potom premudroga Fenelona u njegovom Telemahu opisanije blaženoga seoskog života čitao, vsegda mi je srce igralo od radosti, misleći, ovako su moj Novaković, ovako Simić, ovako Krička živili! I meni ovako daj, bože, provesti život!

Po protečeniju ove tri godine nađe se u mojoj kesi oko sto venetski[h] cekina. Čujem da u Atonskoj Gori na glasu Evgenije učitelj predaje na jelinskom jeziku nauke. [H]ajde tamo, pomislim, novci su ovo! Pođem morem u Boku od Kotora, da tu nađem korabalj za Greciju, no u tom se mestu razbolim od groznice. Nameri se na me neki iguman iz Svete Petke iz Maina. Kaže mi on da je bedna stvar za grozničava moreplavanije, kako i jest; pozove me k sebi i naloži mi da za moje prepitanije, kad bi me groznica puštala, četvoroj deci lekcije dajem.

Episkopi černogorski, stari Sava i Vasilije, imali su i u Mainam svoje domove, vinograde i masline i malo podalje na Stanjevići svoj manastir i dvorove; i tako bi često s njima bivali. Tresavica, kako mi uzjaše za vrat, nipošto celu jesen i zimu neće da me se prođe, no svaki treći dan eto ti nje. O prazniku voskresenija na Stanjevići služim kako dijakon s vladikom Vasilijem i s mnogim drugima liturgiju. Ne imajući na taki slavni praznik nigde nikoga da zapopi, „[h]oćeš da te zapopim,” reče mi, „barem da znaš da si u Černoj Gori bio?” „Što vam drago”, odgovorim ja, „meni je svejedno ta sad, ta posle. Jedva to izrečem, on učini znak staromu arhidijakonu Stefanu, a ovi ti sa mnom: „Poveli!”

Nemoć moja vesma me raslabi i prinudi vozvratiti se u Dalmaciju. Užasne se moj ljubimi Novaković kad me vidi tako slaba i preobražena; i imajući u svojoj parohiji nekoga dobroga sveštenika Leontija iz Fruške Gore za magistra, sovetuje mene da se namestim u lepom mestu pri zdravoj i celiteljnoj vodi u bližnjemu selu Golubiću. Ovde se pogodim za dve godine učiti decu i za mesec dana soveršeno ozdravim.

U trećem mesecu ftore godine, budući ovo mesto blizu Bosne, okuže se neke kuće u Golubiću; onda ti, kud koji može, beži, i ja pređem u Kosovo, gdi prebudem u domu popa Avrama Simića jedan mesec. Ovi imađaše besede Zlatoustoga na dejanija apostolska; tu i[h] stanem opet s prilježanijem čitati i neka mesta, koja bi mi najugodnija bila, prepisivati. Njegova najstarija kći Jelena zamoli me da joj što iz te knjige prosto srpski napišem. Tada ja sve ono, što sam već bio za se prepisao, prevedem na prosto i za učiniti da onoj prekrasnoj devici čitanje toga bude prijatnije, raspoložim to na glave, počinjući svaku po azbuki. Ona je to tako rado čitala i tome se toliko radovala, koliko da je svu mudrost Solomonovu u ona dva-tri tabaka imala. To su drugi s velikom molbom od nje prosili i prepisivali; i tako se raznese i rasplodi po svoj Dalmaciji pod imenom Dositeove Bukvice. Ovo je prvi povod i uzrok da se u meni velika želja začne i rodi da mi samo dotle bog daruje život dok što srpski na štampu izdam i prekrasnim kćerma i sinovom roda mojega soopštim. Milostivi bog ispolnio je želanije moje s lihvoju, spodobivši me za ovo pretprijatije ljubov i pohvalu izbranejših nacije naše, od kojih ste i vi, dražajši moj, zaslužiti.

Oni ljudi tako su mi dobri i mili bili da od toliko godina i danas srce mi za njima tuži kao da sam se s njima juče rastao. Ljubov k nauci morala je u meni silna biti kad me je od njih otrgnuti mogla. Bez sumnjenija, ovo slatko i blagorodno svojstvo, tako neodložno i prirodno srcu i duši našej, ljubov, mora za nešto večno opredeljeno biti, jer bi počti zaludu bilo kad bi samo za tako skoro iščezajeme predmete bitije svoje polučilo. Iz Kosova pređem u manastir Dragović, gdi sam dva cela meseca nekoga popa Lazu čekao da s njim u Primorje dođem, zašto, kako sam rekao, budući u neki mesti kužni mor, sâm nisam smeo putovati; a ovi sveštenik držao je jednu parohiju dan [h]oda dugu, gdi kuća, gdi dve, a gdi pet poizmešate među rimske cerkve ljudma. On pođe u veliki post svoje ljude ispovedati i pričestiti. Mlad sveštenik kao i ja, dakle, zajedno ispovedamo. No, one dobrote ljudi niti je gdi čuti na svetu ni viditi! Dođe sa strahom da se ispoveda, a nikakva zla u životu nije ni pomislio; nejma ti ništa kazati razve da je kad u sredu i petak jeo (za hiljadu glava ne bi ko pogodio da mu se ne kaže) — raka! Ništa drugo. Ili pasulja sa zejtinom, zašto u Primorju zejtina izobilije. Ako li je ko na zlu vremenu nestašne jariće saterivajući opsovao, taj ti je među njima najveći grešnik. Među ovakovi sveti grešnici provedem veliki post i praznujem voskresenije. Po prazniku otprati me pop Lazo do grada Trogira, koji je tu blizu. Odavde pređem u Split i tu se ukrcam u jednu mesalonitsku tartanu, za Korf.

u Šklovu, 1788.

S. S. Ovo je šesti mesec kako se čeka ovde tipografčik; po svoj prilici, neće održati reč. Zato nameravam poći u Liflandiju gdi ću se na dobram gospodina generala Zoriča mesec dana baviti. Odatle ćete od mene sledujuće primiti pismo.


Izvori[uredi]

  • Antologija srpske književnosti [1]


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Dositej Obradović, umro 1811, pre 209 godina.