IХ Љубимејши и дражајши мој!
| ←VІІІ Љубими предраги мој! | IХ Љубимејши и дражајши мој! Писац: Доситеј Обрадовић Живот и прикљученија |
Х Дражајши сердачни друже!→ |
У граду Хију узмем на 10 дана под кирију једну собу у јерусалимском метоху баш при мору и најмим сутрадан момка да ме води по острову. Овде, како се изиђе из града, нама[х] почињу велике башче, пуне лимуна и поморанџи, с прекрасни созидати камени и различне боје мармара украшени домови. Рекао би ко, на[х]одећи се овде, не да је у турскога владенија острову, него усред Тоскане. Грађани Хиоци, који су почти сви купци богати, имаду своје башче и у њима лепше домове него у граду. Казивали су ми да само од лимуна и поморанџи пол милиона пјастри има ови остров до[х]отка, које свуда с корабљи, а највише у Цариград, разшиљу. Цели остров, дакле, кроме са стране високи[х] каменити[х] планина, представља се као чрезвичајне ширине град, пун с велики камени зидови окружени[х] садова и у њима кастела, у којима од месеца марта до новембра фамилије живу. Овде је највећа зима, као код нас у Банату другда у октомвру. У лето, ту за шест месеци нема кише, а врућина би била врло велика да сваки дан морски ветрови не рас[х]лађују воздух. На они лимона и поморанџа древеси чрез сву годину види се цвеће с[а] зеленим и са зрелим плодом. Свака башча има свој бунар с преизобилном водом; рекао би да у свој тој земљи на неколако фати дубљине ништа није него вода, коју свако јутро и вече чрез малене каналиће кроз сву башчу навраћају и древеса напојавају. Воду извлаче на чекрк: вежу мазги очи, да не види што чини, запрегну је и потерају; ова, како ти пође, све иде и путује, мислећи ко зна куда, а не зна да се све на једном месту око бунара окреће.
Свак може себи ласно вообразити како је од марта до конца новембра по овом острову ходити. Мирис такових плода и цвећа да би чисто помислио ко даје у рају. У почетку јунија дошао сам овде; пети дан затим дођу гласови да у Цариграду куга мори. „Иди га сад у Цариград”, помислим у себи. Но, ништа не марим, у добром сам месту; свуда Греци, најпаче имући, љубе мусе и стране језике, само ваља дати им се познати. Питам домаћина, архимандрита Јерусалимца, какове се школе и учитељи у месту на[х]оде. Овај ми каже да су ту две школе, у којима се јелински предаје, и да у лето учитељи предају у своји домови садовними, од којих је један близу града.
Сутрадан пођем к ближњему. Представим му у каквој се сметњи на[x]одим, не смејући у Цариград на кугу насртати, и да би[х] радо, док она тамо престане, [и]талијански и француски лекције, кад би[х] имао коме, предавао, само да могу свој трошак добивати. „Не само трошак, но и прибитак можеш имати“, отвешта ми учитељ, „мени ћеш првом францески предавати, а знам да и од моји[х] ученика имаћеш неколико за [и]талијански језик, који је трговцем весма нуждан.” Рече ми да останем с њим обедовати и, между тим, док он сврши предавање лекција, да се или с којом књигом забављам или пођем по башчи ходати. Нађем при њему једног свештеника из вароши, у јелинском весма искусна; с овим пођем у сад, гди ходајући и разговарајући се, покаже ми се чловек љубезан и благопријатан. Зовну на обед. Мој нови познаник, поп Агапије, пође у комшилук к једном од први[х] трговаца на обед, а ја останем с учитељем При ручку сазнам да ови словесни муж доста добро латински разумева и у својој библиотеки избранејше на овом језику списатеље има. Обрадује се кад га уверим да, разумевајући латински, у шест месеци получиће совершено разуменије францескога, будући [је] ови дијалект онога. „За толико времена”, рече ми, „извесно ти ћеш морати овде пребивати, ибо кад год кужни мор касно у лето у Цариграду почне, чрез сву зиму иногда не престаје.” Док се ми овде разговарамо, повише именовати поп Агапије оправи ми други леп посао. Он је с таковим усердијем о мени овом купцу беседио, да човек обешта не само за свога најмлађега од седам синова плаћати ми, но савише у својем дому у саду и у граду, док сам год у Хију, квартир и трапезу давати.
Зовну нас на кафу; и ту се познам с мојим будуштим домаћином, честним старцем од 74 године, јоште при снаги и здрављу, зовомим Мисе Маноли Стратипетрококино. Пренесем моје вешти из метоха. Следујући дан преда ми учитељ, зовоми Николај Аргентиос, своји[х] дванаест ученика за обучавати и[х] у [и]талијанском, и он почне францески.
У овом предивном острову пребудем до конца идућег февруарија у великом задовољству; прегледам цели остров и богати царски манастир зовоми Неа Мони и у њему древну гречески[х] рукописни[х] књига библиотеку. Моји ученици получе од мене све што су желили, а ја добијем око 60 дуката. Јоште у децембру получим известије да је куга у Цариграду престала; обаче, за већу ползу моји[х] ученика и за дочекати лепши за мореплаваније пут, изостанем повише. Последњи февруарија поздравим моје добре пријатеље: ученога медика господина Скилици, старога Инглеза Самуела Брецбриџ, који од много година ту живљаше, љубимога попа Агапија, учитеља господина Николаја Аргентија, и први марта пређем у корабаљ за Цариград. Не ваља премолчати да Хиоци имаду на најлепшем месту предградија при мору преизрјадно устројени [х]оспитал с широким садом за 50 болни[х], страни[х] или домаћи[х], подаље од града велика зданија за лазарет и око по миља даље други [х]оспитал, зовоми Светога Лазара, за прокажене.
Путујући к Цариграду био сам у лепом друштву трговаца хиотски[х]. Спрама острова Мармаре дуне јак нама противан ветар и задржи нас у једном маленом пристаништу овога острова 15 дана; једва се одавде отиснемо и с великом муком дођемо у Константинов град. Квартир сам у Валедехану с хиотски трговци имао, недалеко од С[вете] Софије и цареви[х] дворова. Моји Хиоци водили су ме свуда по Цариграду, по мору и по суву; али ко ће ту ужасну величину града обићи! Познам се у патријаршији. Протосингел патријаршески рече ми да причекам док прође цветна и велика недеља и да ће ме по воскресенију с таковим двема или трима фамилијама упознати и при њима наместити да ћу моћи на годину најмање [х]иљаду пјастри имати. У Перу и Галату мало који дан нисам прелазио, и ту сам се приказао цесарскому министру. Кад ти велике недеље, почне се по граду разглашавати: куга! Смуте се моји Хиоци, и неки почну се спремати да беже у Хиос, а ја ти, онда, бежи у Перу. Но, и овде што ћу? Сви се дворови елчијски позатварају; куд се год окренеш, страх и ужас! Аратос, речем, Цариграда и колико је год у њему [х]иљада пара, пијастара и руспија! Ако ме гди куга заквачи и шчепа, што ће ми онда пијастре помоћи? Она нимало за шалу не зна, нити ће марити што ја јошт нисам Париз ни Лондон видио.
Најмим момка да ми понесе моје вешти до мора; ту узмем барку да ме одвезе у који му драго корабаљ за Црно Море. Иде ли у Крим, или у Трапезонт, или ако ће и у Кавкас, и ја ћу с њим, само нек нисам онде гди је куга, јер с њом за главу не би[х] се рад пријатељити ни пачати. Први корабаљ гди запитамо куд иде, кажу нам - у Галац, у Молдавију. Запитам управитеља [х]оће ли ме повести и шта ће искати дотле. „Пењи се овамо, не питај”, рече ми, „ако даш највише за превоз и за храну, даћеш пет или шест пијастара. Корабаљ је празан; само једног пасажира имам који је закупио сву велику собу и добро ми плаћа. Али ево невоље, не зна човек ни турски ни грчки ни влашки, а ми сви, што нас је год у корабљу, не знамо оно што он зна, ако што зна”. Наместо десет пара по погодби, дам моме баркаруолу, што ме је тако лепо довезао, тридесет.
Уљезем; нађем ту великог некаква прелата пољскога, који имаду фермане да откупују из Турске сваке године робље христјане од Турака. Овом, кад кажем, латински с њим говорећи, да и гречески и влашки знам: „Ах, карисиме“, рече ми, „бог и моје молитве су те овде донеле. Ништа ти не дам потрошити до Галаца и до Јаша, само да ми помажеш с овим људма беседише.” Овај је млађега свога попа с откупљени робови оправио био по суву, и, за убећи великог труда, вознамери до Молдавије морем доћи.
Противни ветри задрже нас између Дарданела 20 дана. Овде се случи да смо пред капетан-пашу излазили и с њим чрез Мавројени, драгомана његова, беседили.
Ту нам је добро било: од куге смо утекли; јести и пити до изобилија, што нам год срце заиште; на једној и на другој страни брегова прекрасне башче и домови цариградске господе; славуја сила неишчислима, који нам неусипно певаху. Дође и наш ветар; изиђемо двадесет пети дан априла ујутру. Тај дан летили смо како на орлови крили; кад на ноћ, чисто се помами ветар и море сасвим побесни. Ту сам најбоље почувствовао што ће рећи зло море и непостојанство волна и ветрова, који, кад нас почну дизати у висину, рекао би - одосмо живи на небо! А кад ти нас почну низ брдо терати, тога опет летења и сијасета нит’ сам чуо ни видио. Шта је бездна и пропаст? Ништа спрама оном куд смо ми пропадали! Ништа није јадније слушати него гди даске око нас шкрипе и балвани испод нас јече. Чудо дивно како се не разглаве, те би нас било до ушију поквашени[х]! Ништа се ту толико не жели него да се о какав камен у мору не лупи, јер не би нам остало ни ноге.
Кад би се год пењали уз брдо, онда ти мој прелат чита брзо, брзо, баш као да се с морем утркује; а кад би доле полетели, онда би заборавио читање, и стајало би га вика: „Карисиме, одосмо, пропадосмо!” Већ ми је досадио био питајући: „Што говоре они озгор?” ,.Шта ће говорити? Псују се, ето ти га! „О, impii homineѕ!” - рекао би, пак опет почне читати. Правда да је било стра[х]овито, но ништа мање морао сам се неколико реди мојега прелата вики и плашњи смејати. Около поноћи послаби мало ветар и поутиша море; онда ти се ми почнемо инатити. Виче прелат на ме зашто се и ја богу не молим, него се јоште смејем. „Чекај“, речем му, „нек дође само лепо време; ако се и сам својој плашњи и вики не будеш смејао, нек сам други. А у оваким опстојатељствам ја за друге молитве нећу да знам разве „Благи премудри создатељу боже, буди света твоја воља! Ако допустиш да се утопим, прими у милост и у отеческа твоја недра душу моју! „Ниси ни то говорио вели ми. Молим га да ме се прође: „Што ћу ја с богом говорити? Зар је бог као човек? Он боље види и познаје што је у срцу моме него ја исти.
П[релат]: „А није ли ти жао да те рибе изеду?”
Ја: „Шта га сам и ја риба изео, које чудо да и оне мене једанпут изеду!”
П[релат]: „Aли су рибе за човека створене, а човек није за рибе.”
Ја: „Ако се овде утопимо, онда ћемо бити баш за рибе и за морске раке. Душа моја знам да није за њи[х], то ми је доста знати; а за тело, та га црви изели, та рибе, мени је то свеједно.”
П[релат]: „Какав си човек! Дакле, ти све ово за шалу држиш?”
Ја: „Нећу ти лагати: и ја се плашим и бојим, али да ми је могуће да се баш нимало не бојим, много би[х] бољи и паметнији био и сâм би[х] себе [х]иљаду пута више почитовао. Није ли паметније и поштеније онде не страшити се гди страх ни најмање мрве нити ползује нити помаже?”
П[релат]; „Зар ти за смерт нимало не мариш?”
Ја: „Марим, те веома! А да зашто сам из Цариграда побегао? Али овде моја марња ништа ми не помаже. Ко се просто смерти боји, у горем страху ваља да живи него зец, и ништа да не чини него да се плаши, зашто се сваки божји дан умрети може.”
П[ралат]: „Карисиме, ти или си луд или си прави светац, тако мислећи.
Ја: „Да ме опростиш, господине, светац знам да нисам, а луд не би[х] рад бити; али овако мислити желио би[х] срцем и душом. Сваки не само поштен официр, него и најпоследњи солдат овако ваља да мисли ако жели да је свога званија достојан. А то што је њима поштено, зашто и нами не би било?” Поћути мало добри прелат, пак онда ми рече: „Dulcіѕѕіme amіce, beata illa hora, qua tu ad me venіѕtі! Слачајши друже, блажен онај час кад си ти к мени дошао!” Замоли ме да ако се како могу до канавета привући и стакло с ракијом извадити. „Могу то, како не би[х] могао!” Рече ми да најпре нагнем. И у овом га радо послушам, видећи да ми срдечно допушта. Прекрасна цариградска ракија с хиотском мастихом! Напије се и он, и ја спремим стакло. Чисто двојином оживим од пријатњејшег ликвора, за који нимало не марим разве кад сам на мору. „Не бојмо се, господине“, речем му, „ја моју главу полажем да се нећемо утопити.” Заклиње ме да му кажем како ја то знам. „Искуством“, одговорим му, „познао сам да је море лажљиво, већ ме је досад више од десет реди уплашило, пак после престане и буде лепо, зато га се већ не бојим нити верујем ни његовој доброти ни злоћи. При лепом времену чекам ружно, а после овога чекам опет лепо.” Ветар јоште здраво дуваше, али онога првога зла — ни полак. Овако разговарајући се и шалећи, заспимо. А кад се пробудимо по десетом часу, видимо прекрасни дан и угледамо бело море од смешенија с Водом дунавском, у који после подне и уљеземо.
Уз Дунав путујући, иде се лагано, но мирно и безбрижно, нити је другога стра[х]а разве од комараца, а њих тада јоште не бијаше; следоватељно дођемо мирно, све частећи се и разговарајући, до Галаца. Овде по обичају пођемо се приказати управитељу вароши, једном младом господину од први[х] фамилија бојарски[х] у Молдавији, зовомом Балса. Овај господин прими нас с великом учтивостију. Прелат нађе лепо друштво Руса и Пољака за прећи „во своја.” И овде се с њим с великом љубовију растанем, ибо трећи дан пође збогом. А мене речени господин оправи к брату својему у Фокшане, первом спатарију Теодору Балси, који ту староста бијаше и потребу од учитеља за сина свога имађаше. Овде се најпре познам с епископом романским, господином Леоном Ђиуком, који ми је потом велики пријатељ био. По неколико дана пођем с мојим учеником у Јаш, у дом ј великог принципског вестијарија, господина Георгија Балси. Од ове благородне фамилије прекрасно сам содержават био и лепо награждјеније имао. Архиепископа молдавскога, господина Гаврила Калимахи, синовцем лекције на францеском језику предавао сам и од њега сам добру плаћу имао. Мој љубими романски епископ дође зимовати у Јаш, и, како би[х] лекције испредавао, све сам прочеје с њим време проводио. На друго пролеће пређем с ученици моји к њему у Роман. Како сам овде оно блажено пролеће и лето провео, описати није ми возможно. К јесени полазе трговци за Лајпсик, а ја имам близу триста дуката! Ево, дакле, оно желајемо време за Германију и даље. Советују ме моји добри пријатељи да останем јошт годину и да стечем више. Не, Нипошто, јер се бојим да се не усладим у новце и у спокојство, пак оста[х] ту до гроба.
Како сам даље путовао и у пожељена места дошао и што сам ту радио, за ово видите сами, љубими мој, да се [х]оће особито писмо. Зато, љубећи Вас срдечно, пребивам.
Извори
[уреди]- Антологија српске књижевности [1]
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Доситеј Обрадовић, умро 1811, пре 213 година.
|