IH Ljubimejši i dražajši moj!

←VІІІ Ljubimi predragi moj!

IH Ljubimejši i dražajši moj! Pisac: Dositej Obradović Život i priključenija

H Dražajši serdačni druže!→

U gradu Hiju uzmem na 10 dana pod kiriju jednu sobu u jerusalimskom metohu baš pri moru i najmim sutradan momka da me vodi po ostrovu. Ovde, kako se iziđe iz grada, nama[h] počinju velike bašče, pune limuna i pomorandži, s prekrasni sozidati kameni i različne boje marmara ukrašeni domovi. Rekao bi ko, na[h]odeći se ovde, ne da je u turskoga vladenija ostrovu, nego usred Toskane. Građani Hioci, koji su počti svi kupci bogati, imadu svoje bašče i u njima lepše domove nego u gradu. Kazivali su mi da samo od limuna i pomorandži pol miliona pjastri ima ovi ostrov do[h]otka, koje svuda s korablji, a najviše u Carigrad, razšilju. Celi ostrov, dakle, krome sa strane visoki[h] kameniti[h] planina, predstavlja se kao črezvičajne širine grad, pun s veliki kameni zidovi okruženi[h] sadova i u njima kastela, u kojima od meseca marta do novembra familije živu. Ovde je najveća zima, kao kod nas u Banatu drugda u oktomvru. U leto, tu za šest meseci nema kiše, a vrućina bi bila vrlo velika da svaki dan morski vetrovi ne ras[h]lađuju vozduh. Na oni limona i pomorandža drevesi črez svu godinu vidi se cveće s[a] zelenim i sa zrelim plodom. Svaka bašča ima svoj bunar s preizobilnom vodom; rekao bi da u svoj toj zemlji na nekolako fati dubljine ništa nije nego voda, koju svako jutro i veče črez malene kanaliće kroz svu bašču navraćaju i drevesa napojavaju. Vodu izvlače na čekrk: vežu mazgi oči, da ne vidi što čini, zapregnu je i poteraju; ova, kako ti pođe, sve ide i putuje, misleći ko zna kuda, a ne zna da se sve na jednom mestu oko bunara okreće.

Svak može sebi lasno voobraziti kako je od marta do konca novembra po ovom ostrovu hoditi. Miris takovih ploda i cveća da bi čisto pomislio ko daje u raju. U početku junija došao sam ovde; peti dan zatim dođu glasovi da u Carigradu kuga mori. „Idi ga sad u Carigrad”, pomislim u sebi. No, ništa ne marim, u dobrom sam mestu; svuda Greci, najpače imući, ljube muse i strane jezike, samo valja dati im se poznati. Pitam domaćina, arhimandrita Jerusalimca, kakove se škole i učitelji u mestu na[h]ode. Ovaj mi kaže da su tu dve škole, u kojima se jelinski predaje, i da u leto učitelji predaju u svoji domovi sadovnimi, od kojih je jedan blizu grada.

Sutradan pođem k bližnjemu. Predstavim mu u kakvoj se smetnji na[x]odim, ne smejući u Carigrad na kugu nasrtati, i da bi[h] rado, dok ona tamo prestane, [i]talijanski i francuski lekcije, kad bi[h] imao kome, predavao, samo da mogu svoj trošak dobivati. „Ne samo trošak, no i pribitak možeš imati“, otvešta mi učitelj, „meni ćeš prvom franceski predavati, a znam da i od moji[h] učenika imaćeš nekoliko za [i]talijanski jezik, koji je trgovcem vesma nuždan.” Reče mi da ostanem s njim obedovati i, meždu tim, dok on svrši predavanje lekcija, da se ili s kojom knjigom zabavljam ili pođem po bašči hodati. Nađem pri njemu jednog sveštenika iz varoši, u jelinskom vesma iskusna; s ovim pođem u sad, gdi hodajući i razgovarajući se, pokaže mi se človek ljubezan i blagoprijatan. Zovnu na obed. Moj novi poznanik, pop Agapije, pođe u komšiluk k jednom od prvi[h] trgovaca na obed, a ja ostanem s učiteljem Pri ručku saznam da ovi slovesni muž dosta dobro latinski razumeva i u svojoj biblioteki izbranejše na ovom jeziku spisatelje ima. Obraduje se kad ga uverim da, razumevajući latinski, u šest meseci polučiće soveršeno razumenije franceskoga, budući [je] ovi dijalekt onoga. „Za toliko vremena”, reče mi, „izvesno ti ćeš morati ovde prebivati, ibo kad god kužni mor kasno u leto u Carigradu počne, črez svu zimu inogda ne prestaje.” Dok se mi ovde razgovaramo, poviše imenovati pop Agapije opravi mi drugi lep posao. On je s takovim userdijem o meni ovom kupcu besedio, da čovek obešta ne samo za svoga najmlađega od sedam sinova plaćati mi, no saviše u svojem domu u sadu i u gradu, dok sam god u Hiju, kvartir i trapezu davati.

Zovnu nas na kafu; i tu se poznam s mojim buduštim domaćinom, čestnim starcem od 74 godine, jošte pri snagi i zdravlju, zovomim Mise Manoli Stratipetrokokino. Prenesem moje vešti iz metoha. Sledujući dan preda mi učitelj, zovomi Nikolaj Argentios, svoji[h] dvanaest učenika za obučavati i[h] u [i]talijanskom, i on počne franceski.

U ovom predivnom ostrovu prebudem do konca idućeg fevruarija u velikom zadovoljstvu; pregledam celi ostrov i bogati carski manastir zovomi Nea Moni i u njemu drevnu grečeski[h] rukopisni[h] knjiga biblioteku. Moji učenici poluče od mene sve što su želili, a ja dobijem oko 60 dukata. Jošte u decembru polučim izvestije da je kuga u Carigradu prestala; obače, za veću polzu moji[h] učenika i za dočekati lepši za moreplavanije put, izostanem poviše. Poslednji fevruarija pozdravim moje dobre prijatelje: učenoga medika gospodina Skilici, staroga Ingleza Samuela Brecbridž, koji od mnogo godina tu življaše, ljubimoga popa Agapija, učitelja gospodina Nikolaja Argentija, i prvi marta pređem u korabalj za Carigrad. Ne valja premolčati da Hioci imadu na najlepšem mestu predgradija pri moru preizrjadno ustrojeni [h]ospital s širokim sadom za 50 bolni[h], strani[h] ili domaći[h], podalje od grada velika zdanija za lazaret i oko po milja dalje drugi [h]ospital, zovomi Svetoga Lazara, za prokažene.

Putujući k Carigradu bio sam u lepom društvu trgovaca hiotski[h]. Sprama ostrova Marmare dune jak nama protivan vetar i zadrži nas u jednom malenom pristaništu ovoga ostrova 15 dana; jedva se odavde otisnemo i s velikom mukom dođemo u Konstantinov grad. Kvartir sam u Valedehanu s hiotski trgovci imao, nedaleko od S[vete] Sofije i carevi[h] dvorova. Moji Hioci vodili su me svuda po Carigradu, po moru i po suvu; ali ko će tu užasnu veličinu grada obići! Poznam se u patrijaršiji. Protosingel patrijaršeski reče mi da pričekam dok prođe cvetna i velika nedelja i da će me po voskreseniju s takovim dvema ili trima familijama upoznati i pri njima namestiti da ću moći na godinu najmanje [h]iljadu pjastri imati. U Peru i Galatu malo koji dan nisam prelazio, i tu sam se prikazao cesarskomu ministru. Kad ti velike nedelje, počne se po gradu razglašavati: kuga! Smute se moji Hioci, i neki počnu se spremati da beže u Hios, a ja ti, onda, beži u Peru. No, i ovde što ću? Svi se dvorovi elčijski pozatvaraju; kud se god okreneš, strah i užas! Aratos, rečem, Carigrada i koliko je god u njemu [h]iljada para, pijastara i ruspija! Ako me gdi kuga zakvači i ščepa, što će mi onda pijastre pomoći? Ona nimalo za šalu ne zna, niti će mariti što ja jošt nisam Pariz ni London vidio.

Najmim momka da mi ponese moje vešti do mora; tu uzmem barku da me odveze u koji mu drago korabalj za Crno More. Ide li u Krim, ili u Trapezont, ili ako će i u Kavkas, i ja ću s njim, samo nek nisam onde gdi je kuga, jer s njom za glavu ne bi[h] se rad prijateljiti ni pačati. Prvi korabalj gdi zapitamo kud ide, kažu nam - u Galac, u Moldaviju. Zapitam upravitelja [h]oće li me povesti i šta će iskati dotle. „Penji se ovamo, ne pitaj”, reče mi, „ako daš najviše za prevoz i za hranu, daćeš pet ili šest pijastara. Korabalj je prazan; samo jednog pasažira imam koji je zakupio svu veliku sobu i dobro mi plaća. Ali evo nevolje, ne zna čovek ni turski ni grčki ni vlaški, a mi svi, što nas je god u korablju, ne znamo ono što on zna, ako što zna”. Namesto deset para po pogodbi, dam mome barkaruolu, što me je tako lepo dovezao, trideset.

Uljezem; nađem tu velikog nekakva prelata poljskoga, koji imadu fermane da otkupuju iz Turske svake godine roblje hristjane od Turaka. Ovom, kad kažem, latinski s njim govoreći, da i grečeski i vlaški znam: „Ah, karisime“, reče mi, „bog i moje molitve su te ovde donele. Ništa ti ne dam potrošiti do Galaca i do Jaša, samo da mi pomažeš s ovim ljudma besediše.” Ovaj je mlađega svoga popa s otkupljeni robovi opravio bio po suvu, i, za ubeći velikog truda, voznameri do Moldavije morem doći.

Protivni vetri zadrže nas između Dardanela 20 dana. Ovde se sluči da smo pred kapetan-pašu izlazili i s njim črez Mavrojeni, dragomana njegova, besedili.

Tu nam je dobro bilo: od kuge smo utekli; jesti i piti do izobilija, što nam god srce zaište; na jednoj i na drugoj strani bregova prekrasne bašče i domovi carigradske gospode; slavuja sila neiščislima, koji nam neusipno pevahu. Dođe i naš vetar; iziđemo dvadeset peti dan aprila ujutru. Taj dan letili smo kako na orlovi krili; kad na noć, čisto se pomami vetar i more sasvim pobesni. Tu sam najbolje počuvstvovao što će reći zlo more i nepostojanstvo volna i vetrova, koji, kad nas počnu dizati u visinu, rekao bi - odosmo živi na nebo! A kad ti nas počnu niz brdo terati, toga opet letenja i sijaseta nit’ sam čuo ni vidio. Šta je bezdna i propast? Ništa sprama onom kud smo mi propadali! Ništa nije jadnije slušati nego gdi daske oko nas škripe i balvani ispod nas ječe. Čudo divno kako se ne razglave, te bi nas bilo do ušiju pokvašeni[h]! Ništa se tu toliko ne želi nego da se o kakav kamen u moru ne lupi, jer ne bi nam ostalo ni noge.

Kad bi se god penjali uz brdo, onda ti moj prelat čita brzo, brzo, baš kao da se s morem utrkuje; a kad bi dole poleteli, onda bi zaboravio čitanje, i stajalo bi ga vika: „Karisime, odosmo, propadosmo!” Već mi je dosadio bio pitajući: „Što govore oni ozgor?” ,.Šta će govoriti? Psuju se, eto ti ga! „O, impii homineѕ!” - rekao bi, pak opet počne čitati. Pravda da je bilo stra[h]ovito, no ništa manje morao sam se nekoliko redi mojega prelata viki i plašnji smejati. Okolo ponoći poslabi malo vetar i poutiša more; onda ti se mi počnemo inatiti. Viče prelat na me zašto se i ja bogu ne molim, nego se jošte smejem. „Čekaj“, rečem mu, „nek dođe samo lepo vreme; ako se i sam svojoj plašnji i viki ne budeš smejao, nek sam drugi. A u ovakim opstojateljstvam ja za druge molitve neću da znam razve „Blagi premudri sozdatelju bože, budi sveta tvoja volja! Ako dopustiš da se utopim, primi u milost i u otečeska tvoja nedra dušu moju! „Nisi ni to govorio veli mi. Molim ga da me se prođe: „Što ću ja s bogom govoriti? Zar je bog kao čovek? On bolje vidi i poznaje što je u srcu mome nego ja isti.

P[relat]: „A nije li ti žao da te ribe izedu?”

Ja: „Šta ga sam i ja riba izeo, koje čudo da i one mene jedanput izedu!”

P[relat]: „Ali su ribe za čoveka stvorene, a čovek nije za ribe.”

Ja: „Ako se ovde utopimo, onda ćemo biti baš za ribe i za morske rake. Duša moja znam da nije za nji[h], to mi je dosta znati; a za telo, ta ga crvi izeli, ta ribe, meni je to svejedno.”

P[relat]: „Kakav si čovek! Dakle, ti sve ovo za šalu držiš?”

Ja: „Neću ti lagati: i ja se plašim i bojim, ali da mi je moguće da se baš nimalo ne bojim, mnogo bi[h] bolji i pametniji bio i sâm bi[h] sebe [h]iljadu puta više počitovao. Nije li pametnije i poštenije onde ne strašiti se gdi strah ni najmanje mrve niti polzuje niti pomaže?”

P[relat]; „Zar ti za smert nimalo ne mariš?”

Ja: „Marim, te veoma! A da zašto sam iz Carigrada pobegao? Ali ovde moja marnja ništa mi ne pomaže. Ko se prosto smerti boji, u gorem strahu valja da živi nego zec, i ništa da ne čini nego da se plaši, zašto se svaki božji dan umreti može.”

P[ralat]: „Karisime, ti ili si lud ili si pravi svetac, tako misleći.

Ja: „Da me oprostiš, gospodine, svetac znam da nisam, a lud ne bi[h] rad biti; ali ovako misliti želio bi[h] srcem i dušom. Svaki ne samo pošten oficir, nego i najposlednji soldat ovako valja da misli ako želi da je svoga zvanija dostojan. A to što je njima pošteno, zašto i nami ne bi bilo?” Poćuti malo dobri prelat, pak onda mi reče: „Dulcіѕѕіme amіce, beata illa hora, qua tu ad me venіѕtі! Slačajši druže, blažen onaj čas kad si ti k meni došao!” Zamoli me da ako se kako mogu do kanaveta privući i staklo s rakijom izvaditi. „Mogu to, kako ne bi[h] mogao!” Reče mi da najpre nagnem. I u ovom ga rado poslušam, videći da mi srdečno dopušta. Prekrasna carigradska rakija s hiotskom mastihom! Napije se i on, i ja spremim staklo. Čisto dvojinom oživim od prijatnjejšeg likvora, za koji nimalo ne marim razve kad sam na moru. „Ne bojmo se, gospodine“, rečem mu, „ja moju glavu polažem da se nećemo utopiti.” Zaklinje me da mu kažem kako ja to znam. „Iskustvom“, odgovorim mu, „poznao sam da je more lažljivo, već me je dosad više od deset redi uplašilo, pak posle prestane i bude lepo, zato ga se već ne bojim niti verujem ni njegovoj dobroti ni zloći. Pri lepom vremenu čekam ružno, a posle ovoga čekam opet lepo.” Vetar jošte zdravo duvaše, ali onoga prvoga zla — ni polak. Ovako razgovarajući se i šaleći, zaspimo. A kad se probudimo po desetom času, vidimo prekrasni dan i ugledamo belo more od smešenija s Vodom dunavskom, u koji posle podne i uljezemo.

Uz Dunav putujući, ide se lagano, no mirno i bezbrižno, niti je drugoga stra[h]a razve od komaraca, a njih tada jošte ne bijaše; sledovateljno dođemo mirno, sve časteći se i razgovarajući, do Galaca. Ovde po običaju pođemo se prikazati upravitelju varoši, jednom mladom gospodinu od prvi[h] familija bojarski[h] u Moldaviji, zovomom Balsa. Ovaj gospodin primi nas s velikom učtivostiju. Prelat nađe lepo društvo Rusa i Poljaka za preći „vo svoja.” I ovde se s njim s velikom ljuboviju rastanem, ibo treći dan pođe zbogom. A mene rečeni gospodin opravi k bratu svojemu u Fokšane, pervom spatariju Teodoru Balsi, koji tu starosta bijaše i potrebu od učitelja za sina svoga imađaše. Ovde se najpre poznam s episkopom romanskim, gospodinom Leonom Điukom, koji mi je potom veliki prijatelj bio. Po nekoliko dana pođem s mojim učenikom u Jaš, u dom j velikog principskog vestijarija, gospodina Georgija Balsi. Od ove blagorodne familije prekrasno sam soderžavat bio i lepo nagraždjenije imao. Arhiepiskopa moldavskoga, gospodina Gavrila Kalimahi, sinovcem lekcije na franceskom jeziku predavao sam i od njega sam dobru plaću imao. Moj ljubimi romanski episkop dođe zimovati u Jaš, i, kako bi[h] lekcije ispredavao, sve sam pročeje s njim vreme provodio. Na drugo proleće pređem s učenici moji k njemu u Roman. Kako sam ovde ono blaženo proleće i leto proveo, opisati nije mi vozmožno. K jeseni polaze trgovci za Lajpsik, a ja imam blizu trista dukata! Evo, dakle, ono želajemo vreme za Germaniju i dalje. Sovetuju me moji dobri prijatelji da ostanem jošt godinu i da stečem više. Ne, Nipošto, jer se bojim da se ne usladim u novce i u spokojstvo, pak osta[h] tu do groba.

Kako sam dalje putovao i u poželjena mesta došao i što sam tu radio, za ovo vidite sami, ljubimi moj, da se [h]oće osobito pismo. Zato, ljubeći Vas srdečno, prebivam.

U Vitembergu, oktombra 8, 1788.

Izvori

• Antologija srpske književnosti [1]

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Dositej Obradović, umro 1811, pre 213 godina.