Daj ma dušo, s ke sve ginu,
bivši u sreću dana meni,
što neć pustit hude sjeni
zagrlivši pravu istinu?
Ne slid' tašto već goren'je,5
pusti srebra, pusti zlata,
er u tomu nije ti plata
bivši vječno ti stvoren'je.
Kako človik, ki putuje,
čim mu žeđa svijes porazi,10
sve što veće vodu pazi,
sve to veću žeđu čuje,
tako srce, sve što žudi
veće segaj svita stvari,
to već kroz njih skrovne vari15
željnom misli pamet trudi.
Rad blaženstva nam večnoga
ne daj željam vik od svita,
ke su ispraznos prem očita,
da te dignu s puta toga,20
Nu kao putnik, kada vidi,
gdigod grede, lipu satvar,
na nju neće stup nikadar
ustaviti, neg put slidi,
takoj i ti videć ukras,25
ki bludnosti duh zanosi,
pozri razlog koli prosi
a pak pozor digni on čas.
Tač hteć vrime tve strajati
dobićemo dobro tvore30
toj blaženstvo, ko ne more
nidne svrhe viku imati.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Динко Рањина, умро 1607, пре 417 година.
