Дај ма душо, с ке све гину,
бивши у срећу дана мени,
што нећ пустит худе сјени
загрливши праву истину?
Не слид' ташто већ горен'је,5
пусти сребра, пусти злата,
ер у тому није ти плата
бивши вјечно ти створен'је.
Како чловик, ки путује,
чим му жеђа свијес порази,10
све што веће воду пази,
све то већу жеђу чује,
тако срце, све што жуди
веће сегај свита ствари,
то већ кроз њих скровне вари15
жељном мисли памет труди.
Рад блаженства нам вечнога
не дај жељам вик од свита,
ке су испразнос прем очита,
да те дигну с пута тога,20
Ну као путник, када види,
гдигод греде, липу сатвар,
на њу неће ступ никадар
уставити, нег пут слиди,
такој и ти видећ украс,25
ки блудности дух заноси,
позри разлог коли проси
а пак позор дигни он час.
Тач хтећ вриме тве страјати
добићемо добро творе30
тој блаженство, ко не море
нидне сврхе вику имати.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Динко Рањина, умро 1607, пре 417 година.
