Нјека вил избрана, којој се може риет,
у срцу мом рана, свих вила ка је цвиет,
чием сластју од риечи надходи пчела мед,
један пут уприечи сврну јо' се у ијед.
К мирису слаткому ружице румене5
од раја у кому сласти су лјувене,
тер кораљ црљени и ружу ње усти,
ка се вик румени чини крв да пусти
колико да рече, оставју сваку злед,
оди ври и тече већа слас, нег' је мед.10
Stari pisci hrvatski, Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti, knjiga XI, Djela Miha Bunića Babulinova Maroja i oracia Mažibradića marina Burešića, str.105, Zagreb, 1880
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мароје Мажибрадић, умро 1591, пре 433 године.
