Цар Јован/4

ПРОМЕНА

ПРОМЕНА
(Сегедин. Велика дворана у двору цара Јована. Илка и Сретен.)

ИЛКА:
Сретене, ти си разуман, бистар,
На твоју много ја полажем реч;
Хоћу да чујем, право ми реци,
Како ли судиш о Иванци ти?
Сретен:
Чиста је као јутарња роса
На љиљановом листку блеђаном,
А дивна је к'о санак невестин
На женикових недри’ што га сни.
ИЛКА (за себе):
Да могу, ах, бих својим ноктима
Нагрдила јој чаробно лице
И узорала бразде по њему,
Да страшна буде к'о вихорна ноћ! (На глас)
Сретене!
СРЕТЕН:
Молим.
ИЛКА:
Дођи ми ближе. Још ближе. Тако!
Од главе ме до пете измери
И погледај ми добро у очи,
Па реци право, реци искрено,
Еда л’ је лепша Иванка нег’ ја?
СРЕТЕН:
Ох, Илко, госпо!
ИЛКА:
Еда л’ је хода
Поноснијег? Да л’ виткијег стаса?
Еда л’ јој жешће, еда л’ страсније
Горе у глави очи нег’ моје?
СРЕТЕН:
Тежак је избор међу звездама:
Звезда је она, звезда си и ти,
Ал’ кад бих, госпо, ја био судац,
Јабука златна твоја би била.
ИЛКА:
Тај одговор твој и та ласкавост
Сумњу ми кобну не мож’ сломити,
К’о присојкиња ледена змија
Што се обвила око срца мог.
СРЕТЕН:
Срце је увек на језику мом,
Што рекох и сад из срца рекох.
ИЛКА:
Не питам више ништа. Доста је!
Ал’ нећу даље, не слушај мене,
Јер срце моје у груди’ тесни’
Ко узрујано море ми бесни. (Оде.)
СРЕТЕН:
Та нема више памети, краља,
Над бунтовничким подајницима,
Над страстима, да влада својима:
Ослепила је од љубоморе.
(Улази Тома.)
ТОМА:
А зар си ти већ дома, Сретене?
СРЕТЕН:
Ја сам се јоште јутрос вратио,
Да учиним за дочек приређај.
ТОМА:
Но, то си врло мудро чинио.
СРЕТЕН:
Хоћемо л’ јоште дуго чекати?
ТОМА:
Одмах ће доћи, тек што није ту.
СРЕТЕН:
А има ли што народа, Томо?
ТОМА:
Читаво море! Да нисам Тома,
Да нисам тако срца челична,
Бих пустио и сузу од ока
У неизмерној својој радости
Па да их видиш! Сви окићени,
Певају, скачу, кликћу, играју,
Капе високо бацају у зрак
И дувају у разне свирале,
Осипају га венци’, цветови’,
А он међ њима као Перун-бог.
Нек каже ко шта хоће, бадава,
Ал’ роб је увек јунаштву слава.
Али ево их, ево! Живио!
(С поља: „Живио Јован! Живио!“)
ТОМА:
Чујеш?
(Трубе, бубњеви, звона и топови. Улази народ с барјацима и трофејима.
За народом Субота, Илка, Бакић, Иванка и Јован.)
ЈОВАН (након почивке):
Доста је! Стан’те. Лепа вам хвала!
Срећа нам опет победе дала,
Ал' што јс слава сад Србу слуга,
Цигло је, браћо, ваша заслуга.
Храбро се бисте — то није машта —
К’о бог ветрова сивога плашта
Када теклиће вртуне крене
Па у бој пође прот васелене. —
Нек вам умукне дакле славопој
Ил’ покријте ми чохом образ мој,
Да не видите како црвени.
Што чиних, дужност била је мени,
А пошто дужност не тражи хвале,
Народно море нек збере вале,
А да нам није наго пролеће
Повратите му његово цвеће.
БАКИЋ:
Пролеће нема тол’ко цветова,
Толико нема небо светова,
А да ти могу крунисат’ славу,
Што си у боју стек’о крваву.
Ах, то је дивна победа била,
И Душан би се поносио њом.
СУБОТА:
Соколи Бела, силни властелин,
Који је негда Бачком дрмао,
Са веље бруке, грдне срамоте,
Штоно је испред гњевних мачева
Јунака твојих срамно бегао,
Под женину се скрио прегачу,
Па не сме више да се промоли.
Владислав Чаки, муња блискава,
Смелост је своју главом платио,
Што је на тебе сабљу тргнуо,
А силни Терек твој је, царе, роб.
Од Дунава до мутна Мориша
Твоја се дична вије застава,
Огњане главе твојих змајева
Виде се већ и у Ердељу,
А слава ти се свуда проноси,
Јунаштво јоште где се поштује.
Нека ти није криво, Јоване,
Што смо се листом подигнули сви,
Да верности нам нов доказ дамо,
Да поклонимо барјак пред тобом
И једнодушно да ускликнемо:
Да живи Јован!
СВИ:
Да живи Јован!
ЈОВАН:
Лепа вам хвала на почасти тој.
Ал’ нам је успех много мањи још
А да би барјак савити могли
И у корице сабље вратити:
Одсудни дани тек сад настају.
БАКИЋ:
Води нас, царе, на крај селене,
И ми ћемо сви храбро за тобом.
СРЕТЕН:
Моћна су крила сивога орла,
Ал’ лет и његов има границе.
ЈОВАН:
Нек онда нови створи свемир бог,
Овај је мален нама за наш рад.
ИВАНКА:
Допусти мени, царе победни,
Да након тутња грлата боја
И страшног рика тучаних лава,
А међ кликтањем озбиљних орла
И грличин се чује сетни гук.
ЈОВАН:
Славуј ми пева. Где је грлица?
ИЛКА (за себе):
Како је мило гледа очима!
У душу би је хтео упити,
К’о дробну росу летњег сунца зрак.
ИВАНКА:
Ох, кад бих славуј могла бити ја,
Кликтањем својим бих очарала
И ледни тимор северног мора,
Те би с’ од миља вас отопио.
Ал’ ја сам тужна грлица само,
Која се у хлад свог стида крије,
Јер осећаје своје не може
К’о што би хтела, да сад излије.
ЈОВАН:
Говори, дете, радо те слушам,
К’о бојну песму, ил’ победопој.
ИЛКА (за себе):
Не могу даље, крвца ми врије,
А нека зебња пролази ми груд
К’о хладна змија, к’о џелатов мач.
ИВАНКА:
Прими од мене мали овај дар
У знак признања и штовања мог,
Прими од мене венац ловоров.
(Преда Јовану венац.)
ЈОВАН:
Лепа ти хвала, млада девојко!
Овим ћу венцем да се крунишем,
Кад дође оно свечано доба,
Те отачбину нову оснујем.
СРЕТЕН:
Ал’ то је јоште врло далеко,
Мисао само може донде тек.
ЈОВАН:
За срце своје везаћу време,
Зауставићу брзани му лет,
Док отпочети не довршим рад. (Иванци.)
И опет хвала! (Суботи.) Драги Субото,
Твоја ме ћерка врло пријатно
Изненадила.
СУБОТА:
Детињаста је,
Не зна шта ради. Прости јој, царе,
Што цвеће сади и венце вије
Место да оштре мачеве кује.
ЈОВАН:
Када ми не би жао било, хај,
Да бели љиљан невиности јој
На престолу јој, на чистом челу
Од мог задиска увене бујног:
Пољубио бих је.
ИЛКА (себи):
Пољубио!? Ох!
Питомих више санова немам:
Будна сам, будна. Да страшне јаве!
Он неће мене, он другу воли!
ИВАНКА:
Не издала те срећа никада,
А овај венац што сам ти сплела
Нека ти, царе, скоро увене
Од зрака твоје славе сунчане! (Оде.)
ИЛКА (за себе):
И увенуо, и не било га! (Оде.)
ТОМА:
Фердинандови изасланици
Моле да ступе пред тебе, царе.
ЈОВАН:
Нека нам дођу.
(Тома уводи Ботуша и пратњу му.)
БОТУШ:
Ћесарски поздрав витешком цару.
ЈОВАН:
Слава ћесару!
БОТУШ:
Фердинанд славни
Из престонице своје из Беча
Драгокупне ти шаље дарове:
Виловних коња, златних пехара,
Пушчана праха, олова тешка,
Танана платна, чоје зелене
За ратоборне твоје јунаке,
Што на све стране огањ сипају
И у прах руше тврде градове.
Још шаље теби хрисовуљу ту
На гајтану с ћесарским печатом.
ЈОВАН:
Срдачна хвала цару честитом,
СУБОТА:
Ал’ да чујемо шта књига каже?
(Ботуш преда хрисовуљу Јовану.)
ЈОВАН (кад ју је примио и Суботи предао.)
Читај, Субото!
СУБОТА (чита):
Ћесарска милост
Јуначком вођи, дичном Јовану!
Постављамо те српским деспотом
И добра, што је пређашњи деспот
Од Сигисмунда цара добио,
Дајемо теби и поклањамо,
Да док ти траје лозе, корена,
Било са мушке ил’ женске стране
У накомени нек ти остану.
За већи потврд нашег поклона
Ударили смо ћесарски печат
На хрисовуљу од пергамена
И шаљемо је на твоје руке
По поклисару нашем велику.
Дано у Бечу, у престоници
Хиљаду пет сто двадесет седме
Месеца марта тридесет првог.
Фердинанд ћесар и угарски краљ.
ЈОВАН (за себе):
Владалац? Деспот? Тако ми мача
Ово су збиља царски дарови. (На глас.)
А шта би било, реци, уздарје
За ћесареве лепе дарове?
БОТУШ:
Да Фердинандов будеш штит и мач.
ЈОВАН (Суботи):
Подај му натраг ту хрисовуљу. (Субота је преда. — Ботушу.)
Однеси твоје лепе дарове:
Превелика је њихова цена.
Ја сам се своме краљу заклео,
Да ћу уз његов престо стојати, —
Однеси поздрав твоме ћесару,
Да клетве своје не погазих ја.
СРЕТЕН:
Ја се је не бих више сећао.
БАКИЋ:
Куд си се део? Ниси л’ при себи?
Те јавно таку ту изусти реч.
СРЕТЕН:
А јеси л’ чуо шта књига каже?
ЈОВАН:
Нећу да чујем. (Ботушу). Одлази с миром.
Однеси поздрав твоме ћесару,
Да српску своју не окаљах част.
Ја остадох веран краљу Запољцу.
БОТУШ:
Одлазим. Збогом. Ал’ већ је вече,
Допусти ми, да овде останем
И сутра тек да пут свој наставим.
ЈОВАН:
Отворите му широм дворане,
Угостите га као што ваља.
(Ботуш оде са Суботом и Сретеном.)
ТОМА:
Запољчев чека, царе, посланик. (Оде).
ЈОВАН:
Отворена су врата, нек уђе.
(Улази Вардаји.)
Какав нам поздрав шаље Запољац?
ВАРДАЈИ:
Тужбе за тужбом греду у Будим,
А те су тужбе тешке, големе.
ЈОВАН:
Том поздрављу се нисам падао.
Какве су тужбе?
ВАРДАЈИ:
Не знам ти рећи,
Ал’ Запољац је гњевом плануо,
Последњу жалбу кад је проштио
И послао ме теби, Јоване,
Да те позовем горе у Будим,
Да се пред краљем својим извиниш.
ЈОВАН:
Извиним!? Тужбе! Големе тужбе!
Чист сам, к’о прва суза из ока,
Веран, к’о санак мирној савести.
И он се сумња. То ј’ големо зло,
Јер када сумња маха добије,
Онда је вери већ пољуљан ступ.
(Улази Сретен.)
Нек се не сумња! Иди, реци му,
Да ћу још данас послати њему
Свог поклисара... Сретене, живо!
Оседлај мога најбољег хата,
Па иди горе краљу у Будим,
Да чујеш тужбе, да се известиш,
Чим ли се Јован цар окривљује?
(Вардаји и Сретен оду.)
БАКИЋ:
Премудро! То је једини начин,
Да неспоразум изглади се тај.
Ја се најбољем надам, Јоване!
(Улази Тома.)
ТОМА:
Балинта Терек —
ЈОВАН:
Заборавих на њ.
Пусти га, нека уђе.
(Улази Терек.)
Здраво, весело!
ТЕРЕК (себи):
Веселили се, бог д’о, гаврани
Над твојим телом, куго паклена!
ЈОВАН:
Чујмо!
ТЕРЕК (себи):
Опемио да бог да!
С краљевскима се служи речима. (На глас.)
Роб сам ти. Ево главе, сеци је.
ЈОВАН:
Ратна је срећа променљива, да,
А јуче мени беше служила.
Српски си сужан, ал’ тебе глава
У моме двору заболет’ неће.
Шта би, Терече?
ТЕРЕК:
Куршум. Јоване.
ЈОВАН:
Зар мислиш, да сам —
ТЕРЕК:
Не мислим ништа,
Већ пусти куршум у ово срце,
У срце крвна душманина твог.
БАКИЋ:
Смело беседиш.
ТЕРЕК:
Искрено само.
Овакав живот тежи је нег’ смрт,
Припудићу те, да ме погубиш.
ЈОВАН:
Принудићеш ме!?
ТЕРЕК:
Принудићу те,
Јер нећу мајку да је моју стид,
Што сен у гробу вређам очину,
Већ одсудан сам к’о из неба гром.
Очи па очи... И сад ти кажем,
Да кад бих опет слободан био,
Не бих ни тила часа часио,
Већ дигао бих храбре племиће
Па вране твоје распрштао све. —
Стрељај ме!
БАКИЋ:
Орао, што је међу звездама
Не слуша никад, што гавран гракће.
ЈОВАН:
То нису вране, .већ су змајеви,
Што огњем пале по свих крајеви’.
Ако их пустим, сети се, пази,
Та сила ће вас све да прегази.
БАКИЋ:
Врло си жесток. Душе твоје зор
На достојанство мушко баца сен.
Та грдља, што је на нас просуо,
Његове само немоћи је знак.
ТЕРЕК:
И опет велим: куршум Јоване!
ЈОВАН:
На вешала?
ТЕРЕК:
Да!
Зови војнике, нек ме стрељају:
Племић сам.
ЈОВАН:
И ја!
ТЕРЕК:
Ти? Не верујем,
Јер каква војска, такав и вођа.
ЈОВАН (плане):
Балинте!..
ТЕРЕК:
Великаш, племић. Куршум у срце!
ЈОВАН:
Ослепио сам... Тако ми мача,
Што ми је као име светао!
(Удари се по мачу.)
ТЕРЕК:
Светао? Може бити, ал’ име —
ЈОВАН (вади мач):
Немој га више на језик!
ТЕРЕК:
Удри! '
ЈОВАН:
Тај црни гавран!.. Тај клеветник ту!
ТЕРЕК (скрсти руке):
Приступи, удри! Немам ли право?
Ето и сад ме мачем нападаш,
Кад мача немам ја уза се свог.
Сатана теби родитељ беше,
На лицу своме црн му носиш жиг.
Зови војнике, нек ме стрељају.
ЈОВАН:
Стрељати, тебе!? Ти ниси вредан
Пушчана праха, зрна пушчана!
Живодер ће те обесити... Не!
Одлази... Иди... Буди — слободан.
Србин се тако свети душманину! (Оде)
БАКИЋ:
Срам да те буде... (Оде).
ТЕРЕК:
Та племенита великодушност
Постиђује ме. Под ноге с’ стидом!
Међ нама нема мира! (Пође).
(Улази Вид.)
ВИД:
Балинте!
ТЕРЕК:
Бљеште л’ ми очи? Ти си, Виде!?
ВИД:
Ја.
Изасланик сам краља Запољца.
Седам литара носим дуката,
Да те искупим из тешка ропства.
ТЕРЕК:
То силно благо излишно је већ,
Јер слободан сам, Виде.
ВИД:
Слободан?!
ТЕРЕК:
Слободан, побро. Хајдемо дома
(Улази Илка.)
На путу ћу ти испричати све.
ИЛКА:
Ту сам га чула. Његов беше глас:
Пустињски може тако само лав
Ал’ ту га нема. Куд је нестао?
Идем за њиме. Живота мога
Извир је он, а путник жеђани
Бескрајна моја љубав огњена,
Што жића црпи из тог извора.
(Кад је спазила Вида.)
Ал’ ко је ово? Боже милости,
Немој ми уму погасити луч!
Ох, драги оче!
(Падне Виду око врата.)
ВИД:
Јеси л’ ти, Илко!?
ИЛКА:
Ја сам, ох, ја сам!
ВИД:
Хвала ти, творче, на милости тој!
Ох, драга Илко, ох, драга ћери,
Кад сам те само опет видео!
Ја мишљах, да су грабљиви Турци
У падишин те сераљ однели,
Ил’ да већ давно у гробу трунеш,
А ти си жива. На мојих недри’
Почива моја јединица... Ох,
Пукнуће срце од радости ми. (Тргне се.)
Ал', ћерко, Илко, тако ти бога
И свете сени твоје матере!
Шта тражиш овде у ових двори’,
Код најжешћега нашег душмана?
ИЛКА:
Ох, драги оче, ја сам несретна,
Врло несретна!
ВИД (отискује је .)
Даље од мене!
ИЛКА:
Веруј ми, оче, ја нисам крива!
Можеш испитат’ вечне светове,
Али срдаца тајну никада!
ВИД:
Суложница си зар тог лупежа?
ИЛКА:
Ја, суложница!? Ох, драги оче!
ТЕРЕК:
Бедна девојко!
ВИД:
Усијаног ми жељеза дајте,
Да њим испечем очи ми клете,
Које су негда за њом сузиле!
ИЛКА:
Ох, то је страшно! Ја нисам крива,
Ништ’ нисам крива! Веруј ми, веруј!
ВИД:
Ти моје дете!
ИЛКА:
Ох, драги оче, саслушај ме бар!
ВИД:
Отров је свака с’ језика ти реч:
Срце ми трује, душу ми трује...
Ох, Илко, Илко!.. Проклета...
ИЛКА:
Стани
Немој ме, оче, немој проклети.
Твоја је ћерка врло несретна!
ВИД:
Да су дивљачки Турци под силу
Сломили златну перјаницу ти
Девојачкога поноса твога:
Бих ти простио. Али овако
Простити ја ти не могу не, не —
Ма сам и анђ'о да ме преклиње.
Узми обојке свог суложника
Па вежи их на своје очи, хај,
Срамоту оца свог да не видиш!
ИЛКА:
Слушај ме, слушај!
ВИД:
Нисам отац твој!
Ја нисам теби отац ни био:
У сводници те сводник родио!
ИЛКА:
Милости барем сенди мајчиној,
Она ти није ништа скривила,
А мене, ако хоћеш, погази!
ВИД:
Дакле заиста? Суложница си
Тог пустоловца, тога крвника?
Својом бих руком много радије
Распорио ти грешне груди те
И у пехар ти ухватио крв,
Па на искан, на душек испио,
Нег' што те тако пред собом видим!
Проклета била!
ИЛКА (клекне):
Ох, стани, стани!
ВИД:
Богиње нек ти наруже лице,
А дах ти био тежак и кужан
К’о испарење воде блатнаве,
Када је летња суши омара!
Са главе коса опала ти сва,
На њеном месту нек трње расте!
С извора вода у пехару твом
У отровну се претворила крв,
Да жеђу њом загасит’ не можеш,
А живој очи нек ти искоче!
Проклета била! (Оде с Тереком.)
ИЛКА (устане):
Нема га... Оде... Боже! Та клетва!
Страшна је била, грозна је била...
И ја му ништа нисам скривила,
До што ја волим цара Јована
Као живот свој!... Господе, боже,
Немој да чујеш клетву очеву!
Немој га чути!.. Јоване!.. Јаој!.. (Стропошта се.)

(Заеса пада.)

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мита Поповић, умро 1888, пре 136 година.