Car Jovan/4

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu

PROMENA
◄   РАДЊА ДРУГА PROMENA РАДЊА ТРЕЋА   ►

PROMENA
(Segedin. Velika dvorana u dvoru cara Jovana. Ilka i Sreten.)


ILKA:
Sretene, ti si razuman, bistar,
Na tvoju mnogo ja polažem reč;
Hoću da čujem, pravo mi reci,
Kako li sudiš o Ivanci ti?
Sreten:
Čista je kao jutarnja rosa
Na ljiljanovom listku bleđanom,
A divna je k'o sanak nevestin
Na ženikovih nedri’ što ga sni.
ILKA (za sebe):
Da mogu, ah, bih svojim noktima
Nagrdila joj čarobno lice
I uzorala brazde po njemu,
Da strašna bude k'o vihorna noć! (Na glas)
Sretene!
SRETEN:
Molim.
ILKA:
Dođi mi bliže. Još bliže. Tako!
Od glave me do pete izmeri
I pogledaj mi dobro u oči,
Pa reci pravo, reci iskreno,
Eda l’ je lepša Ivanka neg’ ja?
SRETEN:
Oh, Ilko, gospo!
ILKA:
Eda l’ je hoda
Ponosnijeg? Da l’ vitkijeg stasa?
Eda l’ joj žešće, eda l’ strasnije
Gore u glavi oči neg’ moje?
SRETEN:
Težak je izbor među zvezdama:
Zvezda je ona, zvezda si i ti,
Al’ kad bih, gospo, ja bio sudac,
Jabuka zlatna tvoja bi bila.
ILKA:
Taj odgovor tvoj i ta laskavost
Sumnju mi kobnu ne mož’ slomiti,
K’o prisojkinja ledena zmija
Što se obvila oko srca mog.
SRETEN:
Srce je uvek na jeziku mom,
Što rekoh i sad iz srca rekoh.
ILKA:
Ne pitam više ništa. Dosta je!
Al’ neću dalje, ne slušaj mene,
Jer srce moje u grudi’ tesni’
Ko uzrujano more mi besni. (Ode.)
SRETEN:
Ta nema više pameti, kralja,
Nad buntovničkim podajnicima,
Nad strastima, da vlada svojima:
Oslepila je od ljubomore.
(Ulazi Toma.)
TOMA:
A zar si ti već doma, Sretene?
SRETEN:
Ja sam se jošte jutros vratio,
Da učinim za doček priređaj.
TOMA:
No, to si vrlo mudro činio.
SRETEN:
Hoćemo l’ jošte dugo čekati?
TOMA:
Odmah će doći, tek što nije tu.
SRETEN:
A ima li što naroda, Tomo?
TOMA:
Čitavo more! Da nisam Toma,
Da nisam tako srca čelična,
Bih pustio i suzu od oka
U neizmernoj svojoj radosti
Pa da ih vidiš! Svi okićeni,
Pevaju, skaču, klikću, igraju,
Kape visoko bacaju u zrak
I duvaju u razne svirale,
Osipaju ga venci’, cvetovi’,
A on međ njima kao Perun-bog.
Nek kaže ko šta hoće, badava,
Al’ rob je uvek junaštvu slava.
Ali evo ih, evo! Živio!
(S polja: „Živio Jovan! Živio!“)
TOMA:
Čuješ?
(Trube, bubnjevi, zvona i topovi. Ulazi narod s barjacima i trofejima.
Za narodom Subota, Ilka, Bakić, Ivanka i Jovan.)
JOVAN (nakon počivke):
Dosta je! Stan’te. Lepa vam hvala!
Sreća nam opet pobede dala,
Al' što js slava sad Srbu sluga,
Ciglo je, braćo, vaša zasluga.
Hrabro se biste — to nije mašta —
K’o bog vetrova sivoga plašta
Kada tekliće vrtune krene
Pa u boj pođe prot vaselene. —
Nek vam umukne dakle slavopoj
Il’ pokrijte mi čohom obraz moj,
Da ne vidite kako crveni.
Što činih, dužnost bila je meni,
A pošto dužnost ne traži hvale,
Narodno more nek zbere vale,
A da nam nije nago proleće
Povratite mu njegovo cveće.
BAKIĆ:
Proleće nema tol’ko cvetova,
Toliko nema nebo svetova,
A da ti mogu krunisat’ slavu,
Što si u boju stek’o krvavu.
Ah, to je divna pobeda bila,
I Dušan bi se ponosio njom.
SUBOTA:
Sokoli Bela, silni vlastelin,
Koji je negda Bačkom drmao,
Sa velje bruke, grdne sramote,
Štono je ispred gnjevnih mačeva
Junaka tvojih sramno begao,
Pod ženinu se skrio pregaču,
Pa ne sme više da se promoli.
Vladislav Čaki, munja bliskava,
Smelost je svoju glavom platio,
Što je na tebe sablju trgnuo,
A silni Terek tvoj je, care, rob.
Od Dunava do mutna Moriša
Tvoja se dična vije zastava,
Ognjane glave tvojih zmajeva
Vide se već i u Erdelju,
A slava ti se svuda pronosi,
Junaštvo jošte gde se poštuje.
Neka ti nije krivo, Jovane,
Što smo se listom podignuli svi,
Da vernosti nam nov dokaz damo,
Da poklonimo barjak pred tobom
I jednodušno da uskliknemo:
Da živi Jovan!
SVI:
Da živi Jovan!
JOVAN:
Lepa vam hvala na počasti toj.
Al’ nam je uspeh mnogo manji još
A da bi barjak saviti mogli
I u korice sablje vratiti:
Odsudni dani tek sad nastaju.
BAKIĆ:
Vodi nas, care, na kraj selene,
I mi ćemo svi hrabro za tobom.
SRETEN:
Moćna su krila sivoga orla,
Al’ let i njegov ima granice.
JOVAN:
Nek onda novi stvori svemir bog,
Ovaj je malen nama za naš rad.
IVANKA:
Dopusti meni, care pobedni,
Da nakon tutnja grlata boja
I strašnog rika tučanih lava,
A međ kliktanjem ozbiljnih orla
I grličin se čuje setni guk.
JOVAN:
Slavuj mi peva. Gde je grlica?
ILKA (za sebe):
Kako je milo gleda očima!
U dušu bi je hteo upiti,
K’o drobnu rosu letnjeg sunca zrak.
IVANKA:
Oh, kad bih slavuj mogla biti ja,
Kliktanjem svojim bih očarala
I ledni timor severnog mora,
Te bi s’ od milja vas otopio.
Al’ ja sam tužna grlica samo,
Koja se u hlad svog stida krije,
Jer osećaje svoje ne može
K’o što bi htela, da sad izlije.
JOVAN:
Govori, dete, rado te slušam,
K’o bojnu pesmu, il’ pobedopoj.
ILKA (za sebe):
Ne mogu dalje, krvca mi vrije,
A neka zebnja prolazi mi grud
K’o hladna zmija, k’o dželatov mač.
IVANKA:
Primi od mene mali ovaj dar
U znak priznanja i štovanja mog,
Primi od mene venac lovorov.
(Preda Jovanu venac.)
JOVAN:
Lepa ti hvala, mlada devojko!
Ovim ću vencem da se krunišem,
Kad dođe ono svečano doba,
Te otačbinu novu osnujem.
SRETEN:
Al’ to je jošte vrlo daleko,
Misao samo može donde tek.
JOVAN:
Za srce svoje vezaću vreme,
Zaustaviću brzani mu let,
Dok otpočeti ne dovršim rad. (Ivanci.)
I opet hvala! (Suboti.) Dragi Suboto,
Tvoja me ćerka vrlo prijatno
Iznenadila.
SUBOTA:
Detinjasta je,
Ne zna šta radi. Prosti joj, care,
Što cveće sadi i vence vije
Mesto da oštre mačeve kuje.
JOVAN:
Kada mi ne bi žao bilo, haj,
Da beli ljiljan nevinosti joj
Na prestolu joj, na čistom čelu
Od mog zadiska uvene bujnog:
Poljubio bih je.
ILKA (sebi):
Poljubio!? Oh!
Pitomih više sanova nemam:
Budna sam, budna. Da strašne jave!
On neće mene, on drugu voli!
IVANKA:
Ne izdala te sreća nikada,
A ovaj venac što sam ti splela
Neka ti, care, skoro uvene
Od zraka tvoje slave sunčane! (Ode.)
ILKA (za sebe):
I uvenuo, i ne bilo ga! (Ode.)
TOMA:
Ferdinandovi izaslanici
Mole da stupe pred tebe, care.
JOVAN:
Neka nam dođu.
(Toma uvodi Botuša i pratnju mu.)
BOTUŠ:
Ćesarski pozdrav viteškom caru.
JOVAN:
Slava ćesaru!
BOTUŠ:
Ferdinand slavni
Iz prestonice svoje iz Beča
Dragokupne ti šalje darove:
Vilovnih konja, zlatnih pehara,
Puščana praha, olova teška,
Tanana platna, čoje zelene
Za ratoborne tvoje junake,
Što na sve strane oganj sipaju
I u prah ruše tvrde gradove.
Još šalje tebi hrisovulju tu
Na gajtanu s ćesarskim pečatom.
JOVAN:
Srdačna hvala caru čestitom,
SUBOTA:
Al’ da čujemo šta knjiga kaže?
(Botuš preda hrisovulju Jovanu.)
JOVAN (kad ju je primio i Suboti predao.)
Čitaj, Suboto!
SUBOTA (čita):
Ćesarska milost
Junačkom vođi, dičnom Jovanu!
Postavljamo te srpskim despotom
I dobra, što je pređašnji despot
Od Sigismunda cara dobio,
Dajemo tebi i poklanjamo,
Da dok ti traje loze, korena,
Bilo sa muške il’ ženske strane
U nakomeni nek ti ostanu.
Za veći potvrd našeg poklona
Udarili smo ćesarski pečat
Na hrisovulju od pergamena
I šaljemo je na tvoje ruke
Po poklisaru našem veliku.
Dano u Beču, u prestonici
Hiljadu pet sto dvadeset sedme
Meseca marta trideset prvog.
Ferdinand ćesar i ugarski kralj.
JOVAN (za sebe):
Vladalac? Despot? Tako mi mača
Ovo su zbilja carski darovi. (Na glas.)
A šta bi bilo, reci, uzdarje
Za ćesareve lepe darove?
BOTUŠ:
Da Ferdinandov budeš štit i mač.
JOVAN (Suboti):
Podaj mu natrag tu hrisovulju. (Subota je preda. — Botušu.)
Odnesi tvoje lepe darove:
Prevelika je njihova cena.
Ja sam se svome kralju zakleo,
Da ću uz njegov presto stojati, —
Odnesi pozdrav tvome ćesaru,
Da kletve svoje ne pogazih ja.
SRETEN:
Ja se je ne bih više sećao.
BAKIĆ:
Kud si se deo? Nisi l’ pri sebi?
Te javno taku tu izusti reč.
SRETEN:
A jesi l’ čuo šta knjiga kaže?
JOVAN:
Neću da čujem. (Botušu). Odlazi s mirom.
Odnesi pozdrav tvome ćesaru,
Da srpsku svoju ne okaljah čast.
Ja ostadoh veran kralju Zapoljcu.
BOTUŠ:
Odlazim. Zbogom. Al’ već je veče,
Dopusti mi, da ovde ostanem
I sutra tek da put svoj nastavim.
JOVAN:
Otvorite mu širom dvorane,
Ugostite ga kao što valja.
(Botuš ode sa Subotom i Sretenom.)
TOMA:
Zapoljčev čeka, care, poslanik. (Ode).
JOVAN:
Otvorena su vrata, nek uđe.
(Ulazi Vardaji.)
Kakav nam pozdrav šalje Zapoljac?
VARDAJI:
Tužbe za tužbom gredu u Budim,
A te su tužbe teške, goleme.
JOVAN:
Tom pozdravlju se nisam padao.
Kakve su tužbe?
VARDAJI:
Ne znam ti reći,
Al’ Zapoljac je gnjevom planuo,
Poslednju žalbu kad je proštio
I poslao me tebi, Jovane,
Da te pozovem gore u Budim,
Da se pred kraljem svojim izviniš.
JOVAN:
Izvinim!? Tužbe! Goleme tužbe!
Čist sam, k’o prva suza iz oka,
Veran, k’o sanak mirnoj savesti.
I on se sumnja. To j’ golemo zlo,
Jer kada sumnja maha dobije,
Onda je veri već poljuljan stup.
(Ulazi Sreten.)
Nek se ne sumnja! Idi, reci mu,
Da ću još danas poslati njemu
Svog poklisara... Sretene, živo!
Osedlaj moga najboljeg hata,
Pa idi gore kralju u Budim,
Da čuješ tužbe, da se izvestiš,
Čim li se Jovan car okrivljuje?
(Vardaji i Sreten odu.)
BAKIĆ:
Premudro! To je jedini način,
Da nesporazum izgladi se taj.
Ja se najboljem nadam, Jovane!
(Ulazi Toma.)
TOMA:
Balinta Terek —
JOVAN:
Zaboravih na nj.
Pusti ga, neka uđe.
(Ulazi Terek.)
Zdravo, veselo!
TEREK (sebi):
Veselili se, bog d’o, gavrani
Nad tvojim telom, kugo paklena!
JOVAN:
Čujmo!
TEREK (sebi):
Opemio da bog da!
S kraljevskima se služi rečima. (Na glas.)
Rob sam ti. Evo glave, seci je.
JOVAN:
Ratna je sreća promenljiva, da,
A juče meni beše služila.
Srpski si sužan, al’ tebe glava
U mome dvoru zabolet’ neće.
Šta bi, Tereče?
TEREK:
Kuršum. Jovane.
JOVAN:
Zar misliš, da sam —
TEREK:
Ne mislim ništa,
Već pusti kuršum u ovo srce,
U srce krvna dušmanina tvog.
BAKIĆ:
Smelo besediš.
TEREK:
Iskreno samo.
Ovakav život teži je neg’ smrt,
Pripudiću te, da me pogubiš.
JOVAN:
Prinudićeš me!?
TEREK:
Prinudiću te,
Jer neću majku da je moju stid,
Što sen u grobu vređam očinu,
Već odsudan sam k’o iz neba grom.
Oči pa oči... I sad ti kažem,
Da kad bih opet slobodan bio,
Ne bih ni tila časa časio,
Već digao bih hrabre plemiće
Pa vrane tvoje rasprštao sve. —
Streljaj me!
BAKIĆ:
Orao, što je među zvezdama
Ne sluša nikad, što gavran grakće.
JOVAN:
To nisu vrane, .već su zmajevi,
Što ognjem pale po svih krajevi’.
Ako ih pustim, seti se, pazi,
Ta sila će vas sve da pregazi.
BAKIĆ:
Vrlo si žestok. Duše tvoje zor
Na dostojanstvo muško baca sen.
Ta grdlja, što je na nas prosuo,
Njegove samo nemoći je znak.
TEREK:
I opet velim: kuršum Jovane!
JOVAN:
Na vešala?
TEREK:
Da!
Zovi vojnike, nek me streljaju:
Plemić sam.
JOVAN:
I ja!
TEREK:
Ti? Ne verujem,
Jer kakva vojska, takav i vođa.
JOVAN (plane):
Balinte!..
TEREK:
Velikaš, plemić. Kuršum u srce!
JOVAN:
Oslepio sam... Tako mi mača,
Što mi je kao ime svetao!
(Udari se po maču.)
TEREK:
Svetao? Može biti, al’ ime —
JOVAN (vadi mač):
Nemoj ga više na jezik!
TEREK:
Udri! '
JOVAN:
Taj crni gavran!.. Taj klevetnik tu!
TEREK (skrsti ruke):
Pristupi, udri! Nemam li pravo?
Eto i sad me mačem napadaš,
Kad mača nemam ja uza se svog.
Satana tebi roditelj beše,
Na licu svome crn mu nosiš žig.
Zovi vojnike, nek me streljaju.
JOVAN:
Streljati, tebe!? Ti nisi vredan
Puščana praha, zrna puščana!
Živoder će te obesiti... Ne!
Odlazi... Idi... Budi — slobodan.
Srbin se tako sveti dušmaninu! (Ode)
BAKIĆ:
Sram da te bude... (Ode).
TEREK:
Ta plemenita velikodušnost
Postiđuje me. Pod noge s’ stidom!
Međ nama nema mira! (Pođe).
(Ulazi Vid.)
VID:
Balinte!
TEREK:
Blješte l’ mi oči? Ti si, Vide!?
VID:
Ja.
Izaslanik sam kralja Zapoljca.
Sedam litara nosim dukata,
Da te iskupim iz teška ropstva.
TEREK:
To silno blago izlišno je već,
Jer slobodan sam, Vide.
VID:
Slobodan?!
TEREK:
Slobodan, pobro. Hajdemo doma
(Ulazi Ilka.)
Na putu ću ti ispričati sve.
ILKA:
Tu sam ga čula. Njegov beše glas:
Pustinjski može tako samo lav
Al’ tu ga nema. Kud je nestao?
Idem za njime. Života moga
Izvir je on, a putnik žeđani
Beskrajna moja ljubav ognjena,
Što žića crpi iz tog izvora.
(Kad je spazila Vida.)
Al’ ko je ovo? Bože milosti,
Nemoj mi umu pogasiti luč!
Oh, dragi oče!
(Padne Vidu oko vrata.)
VID:
Jesi l’ ti, Ilko!?
ILKA:
Ja sam, oh, ja sam!
VID:
Hvala ti, tvorče, na milosti toj!
Oh, draga Ilko, oh, draga ćeri,
Kad sam te samo opet video!
Ja mišljah, da su grabljivi Turci
U padišin te seralj odneli,
Il’ da već davno u grobu truneš,
A ti si živa. Na mojih nedri’
Počiva moja jedinica... Oh,
Puknuće srce od radosti mi. (Trgne se.)
Al', ćerko, Ilko, tako ti boga
I svete seni tvoje matere!
Šta tražiš ovde u ovih dvori’,
Kod najžešćega našeg dušmana?
ILKA:
Oh, dragi oče, ja sam nesretna,
Vrlo nesretna!
VID (otiskuje je .)
Dalje od mene!
ILKA:
Veruj mi, oče, ja nisam kriva!
Možeš ispitat’ večne svetove,
Ali srdaca tajnu nikada!
VID:
Suložnica si zar tog lupeža?
ILKA:
Ja, suložnica!? Oh, dragi oče!
TEREK:
Bedna devojko!
VID:
Usijanog mi željeza dajte,
Da njim ispečem oči mi klete,
Koje su negda za njom suzile!
ILKA:
Oh, to je strašno! Ja nisam kriva,
Ništ’ nisam kriva! Veruj mi, veruj!
VID:
Ti moje dete!
ILKA:
Oh, dragi oče, saslušaj me bar!
VID:
Otrov je svaka s’ jezika ti reč:
Srce mi truje, dušu mi truje...
Oh, Ilko, Ilko!.. Prokleta...
ILKA:
Stani
Nemoj me, oče, nemoj prokleti.
Tvoja je ćerka vrlo nesretna!
VID:
Da su divljački Turci pod silu
Slomili zlatnu perjanicu ti
Devojačkoga ponosa tvoga:
Bih ti prostio. Ali ovako
Prostiti ja ti ne mogu ne, ne —
Ma sam i anđ'o da me preklinje.
Uzmi obojke svog suložnika
Pa veži ih na svoje oči, haj,
Sramotu oca svog da ne vidiš!
ILKA:
Slušaj me, slušaj!
VID:
Nisam otac tvoj!
Ja nisam tebi otac ni bio:
U svodnici te svodnik rodio!
ILKA:
Milosti barem sendi majčinoj,
Ona ti nije ništa skrivila,
A mene, ako hoćeš, pogazi!
VID:
Dakle zaista? Suložnica si
Tog pustolovca, toga krvnika?
Svojom bih rukom mnogo radije
Rasporio ti grešne grudi te
I u pehar ti uhvatio krv,
Pa na iskan, na dušek ispio,
Neg' što te tako pred sobom vidim!
Prokleta bila!
ILKA (klekne):
Oh, stani, stani!
VID:
Boginje nek ti naruže lice,
A dah ti bio težak i kužan
K’o isparenje vode blatnave,
Kada je letnja suši omara!
Sa glave kosa opala ti sva,
Na njenom mestu nek trnje raste!
S izvora voda u peharu tvom
U otrovnu se pretvorila krv,
Da žeđu njom zagasit’ ne možeš,
A živoj oči nek ti iskoče!
Prokleta bila! (Ode s Terekom.)
ILKA (ustane):
Nema ga... Ode... Bože! Ta kletva!
Strašna je bila, grozna je bila...
I ja mu ništa nisam skrivila,
Do što ja volim cara Jovana
Kao život svoj!... Gospode, bože,
Nemoj da čuješ kletvu očevu!
Nemoj ga čuti!.. Jovane!.. Jaoj!.. (Stropošta se.)

(Zaesa pada.)


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Mita Popović, umro 1888, pre 132 godine.